Jasan Pogled

Kraljeva stoka

 

nk

Neće moći srpska stoka maći kralja iz Rastoka
(grafit na zgradi Gimnazije u Nikšiću)

Da­kle, ri­ječ je o go­re­po­me­nu­tom urat­ku ko­ji je dje­lo ne­či­je pr­lja­ve ru­ke, još pr­lja­vi­jeg sr­ca i slu­đe­nog uma. Da­kle, ri­ječ je o pri­mi­tiv­nom ur­li­ku mr­žnje, o pri­mor­di­jal­nom kri­ku ko­ji bi mo­gao ima­ti ve­ze i za ka­ni­ba­li­stič­kim po­ri­vi­ma. Da­kle, onaj ko­ji bi­lo ko­ji na­rod tre­ti­ra kao sto­ku ima ne­skri­ve­nu po­tre­bu, bo­lje i tač­ni­je re­ći na­gon, da tom na­ro­du ura­di isto ono što se ra­di sa sto­kom. A zna­mo gdje sto­ka za­vr­ša­va: u šta­li, to­ru, kla­ni­ci, jer sto­ka je, uko­li­ko se ne va­ram, do­ma­ća vr­sta ko­ja slu­ži čo­vje­ku, sem di­vlje sto­ke ko­ja je sklo­na go­re­po­me­nu­tim po­ri­vi­ma i ko­ja tre­ba da uži­va u ži­vo­tu, ali ne­gdje u di­vlji­ni, i ko­ja tre­ba da bu­de za­šti­će­na vr­sta, to jest da joj ne fa­li ni rog, par­don, dla­ka sa gla­ve. Da­kle, ne­mam ni­šta pro­tiv di­vlje sto­ke, s tim što imam ne­sa­vla­di­vu po­tre­bu da ne­mam ni­šta sa njom, a i etič­ku oba­ve­zu da joj se is­pri­je­čim na pu­tu uko­li­ko je po­me­nu­ta di­vlja sto­ka sklo­na skr­na­vlje­nju ne­če­ga što mi je va­žno…
Da­kle, va­žna mi je (ne­ka­da) ugled­na Gim­na­zi­ja u Nik­ši­ću. Da­kle, još va­žni­ji mi je (ne­ka­da) ugled­ni Nik­šić. Da­kle, u pi­ta­nju je lju­bav, ko­ja je, s mo­je stra­ne iskre­na i vje­či­ta, a sa nji­ho­ve ne­uz­vra­će­na ili od­glu­mlje­na. Ov­dje bih još re­kao: čast iz­u­ze­ci­ma, pa još do­dao: zbog njih se i ži­vi i ovo pi­še…
Da­kle, ne­ću ela­bo­ri­ra­ti za­što mi je va­žna Gim­na­zi­ja i NK grad. To su stva­ri ko­je ula­ze u re­gi­star mo­jeg in­tim­nog ko­smo­sa. A o to­me se ne­ra­do pi­še, jer se čo­vjek na­čas ras­pi­la­vi i sa­mom se­bi za­li­či na ba­ri­cu pro­gu­ta­nih su­za. Htje­doh re­ći, ne bih da se pod sta­re da­ne pre­tvo­rim u raz­nje­že­nu se­ka- Per­su…
Da­kle, ovaj sr­co­pis po­sve­ćen je go­re­po­me­nu­tom ša­po­pi­su ne­kog po­di­vlja­log mah­ni­to­va ko­ji je sve o se­bi re­kao u jed­noj re­če­ni­ci što je, knji­žev­no­te­o­rij­ski gle­da­no, či­sto maj­stor­stvo. Go­to­vo pa da je to ha­i­ku na­šeg če­mer­nog i te­ret­nog vre­me­na, pa i de­fi­ni­ci­ja mo­ral­ne i in­te­lek­tu­al­ne uru­še­no­sti ko­ja bog­me po­o­dav­no tra­je, a ni­ka­ko da se okon­ča. Čo­vje­če, za­va­pio bih da sam ko­jim slu­ča­jem um­ni te­o­log, ima li dna tvo­me pa­du, ima li kra­ja tvo­jem po­sr­ta­nju? Ur­lik ono­ga ko­ji je ono ura­dio NK Gim­na­zi­ji mo­gao bi mi od­go­vo­ri­ti: Moj pad je moj let, mo­je po­sr­ta­nje je moj ko­rak u svi­je­tlu ( po mo­guć­stvu evro­a­tlant­sku) bu­duć­nost. Na­slu­ću­je se, da­kle, sa­svim po­u­zda­ni psi­hopor­tret ili­ti fo­to-ro­bot po­me­nu­tog iz­gred­ni­ka ko­ji je svo­jom pr­ljav­šti­nom za­ga­dio jed­no škol­sko zda­nje i na­ru­žio je­dan do­sto­jan­stve­ni grad. No, da ne skli­zne­mo u če­lju­sti pa­te­ti­ke…
Da­kle, ov­dje uisti­nu ni­je ri­ječ o jed­nom gra­fi­tu, i o jed­noj im­be­cil­noj po­tre­bi da se za­re­ži jav­no i da se za­la­je po zi­do­vi­ma. To­ga je bi­lo u na­šim ka­za­ma­ti­ma po­o­dav­no i to­ga će bi­ti u na­šim pro­kle­tim avli­ja­ma po­do­sta i u na­do­la­ze­ćim po­pla­va­ma pri­mi­ti­vi­zma i mr­zo­lju­blja. Gra­fit kao gra­fit. Iz­bli­je­dje­će na sun­cu, opra­će ga ki­še, ako već to ne uči­ni ne­ki nad­le­žni or­gan, uko­li­ko se udo­sto­ji, jer or­gan k’o or­gan ni­je baš uvi­jek spre­man da ra­di pa­met­ne stva­ri. Ni­je baš uvi­jek učin­ko­vit, to jest pro­fe­si­o­na­lan. Na­ši or­ga­ni vo­le da stvar od­sto­ji, da mr­žnja pu­sti ko­ri­jen, da glu­post do­bi­je fi­nu pa­ti­nu sta­ri­ne, da se če­ljad ( uma­lo ne re­koh-sto­ka) do­bro raz­o­ba­da, ne bi li se, po sta­rom uba­ja­će­nom re­cep­tu, za­bo­ra­vi­lo na ne­ke va­žne stva­ri…
Da­kle, ka­sno or­gan pred NK Gim­na­zi­ju sti­že, ili, bo­lje re­ći, ka­sno se or­gan iz di­rek­tor­ske kan­ce­la­ri­je di­že. Pot­pu­no je sve­jed­no kad je ri­ječ o po­me­nu­tim or­ga­ni­ma. Šte­ta je uči­nje­na i va­lja joj, kao što bi or­ga­ni re­kli, na­zdra­vi­ti. Pun po­go­dak. Kao pr­stom u oko. Kao iglom u sr­ce. Ne va­lja, re­kli bi nad­le­žni or­ga­ni, ako ne za­bo­li. Ako ih ne za­bo­li, ma­da, do­da­li bi or­ga­ni, mi sa tim, kao ni­ka­da do sa­da, ne­ma­mo ni­šta. Ho­ću da ka­žem, ne bi­lo pri­mje­nje­no, ka­kve ve­ze ima Hi­tler sa fa­ši­zmom sem te što se u po­gre­šno vri­je­me na­šao na po­gre­šnom mje­stu. Da li je is­pi­si­vao gra­fi­te – ne znam, ali da je is­pa­lji­vao pa­ro­le pro­ble­ma­tič­ne sa­dr­ži­ne – op­šte­po­zna­ta je či­nje­ni­ca i po­nos za nje­go­ve mla­de neo­na­ci­ste ko­ji ovih da­na po­no­si­to ula­ze u par­la­men­te ne­kih po­no­si­tih EU ze­ma­lja…
Da­kle, mno­gi bi re­kli, ko­me je va­žan ne­ka­kav su­lu­da­sti gra­fit na ne­ka­kvoj pro­vin­cij­skoj ško­li. Iona­ko je đa­vo do­šao po svo­je, iona­ko se de­ša­va­ju mno­go ve­će be­da­sto­će i mno­go je­zi­vi­ja mah­ni­ta­nja…
Da­kle, va­žno je slje­de­će:
Gra­fit je sta­jao na škol­skom zi­du da­ni­ma. Da­ni­ma su pro­fe­so­ri i đa­ci gle­da­li i či­ta­li. Da­ni­ma su gle­da­li, či­ta­li i ću­ta­li. Da­ni­ma su ću­ta­li, a ću­ta­nje mo­že da za­li­či na sla­ga­nje.
Gra­fit ni­je is­pi­san na ne­kom uru­še­nom jav­nom klo­ze­tu, već na zi­du (ne­ka­da) ugled­ne ško­le.
Pro­fe­so­ri i gim­na­zi­jal­ci ni­je­su bi­lo ko, već va­žni i bit­ni po­je­din­ci ovo­ga gra­da.
Nik­šić ni­je bi­lo ka­kva pa­lan­ka, već, ova­kav ka­kav je, cen­tar Cr­ne Go­re, ova­kva ka­kva je, po sve­mu ono­me što jed­nu dr­ža­vu či­ni dr­ža­vom.
Da li je to, o ja­da, be­sti­jal­na po­ru­ka o jed­nom na­ro­du, na­šla do­bro uto­či­šte na zi­du jed­ne ško­le? Ili je to, o još ve­ćeg ja­da, gad­na po­ru­ka iza­šla iz ne­kih gla­va u sa­moj ško­li?
Ni­je va­žno ko je ur­lik­nuo i ko je za­re­žao ko­li­ko je va­žno to što su ću­ta­li, jer su se ću­ta­njem pri­dru­ži­li la­ve­žu.
I ni­je va­žno da li su Sr­bi na­zva­ni sto­kom ko­li­ko je va­žno da će oni ko­ji ću­te po­sta­ti sto­ka kao i oni ko­ji mu­ca­ju po­ru­ke mr­žnje.
Po­sto­ji, go­spo­do, i kra­lje­va sto­ka, kad je već o sto­ka­ma ri­ječ. To je ona sto­ka ko­ja kri­je rep, a ne mo­že sa­kri­ti ni­je­dan dru­gi stoč­ni atri­but. O nji­ma je, slu­ti­te, i ovo­ga pu­ta ri­ječ.
I ko je od ko­ga na­pra­vio sto­ku? I ko nas tre­ti­ra kao sto­ku? Sve nas, ne sa­mo Ser­be ko­ji su, o uža­sa, ogu­gla­li na stra­da­nje. Pi­taj­te kra­lja iz Ras­to­ka. Kod nje­ga su klju­če­vi ovo­ga za­tvo­ra. I ovog gra­da. I ova­kve ško­le.

Jedan Komentar

  1. Plašim se da smo prihvatili neprihvatljivo, pravdajući se pred sobom zbunjenošću. Divan tekst.

Ostavite komentar: