I Osnovni stavovi. Ideal anarhije izražavao se u istoriji u narodnom stvaralaštvu.
Na osnovu istorijskih, političkih i ekonomskih činjenica, kao i na osnovu lekcija najnovije istorije, anarhisti su formirali svoje shvatanje o društvu, potpuno različito od svih političkih partija koje teže da državnu vlast uzmu u svoje ruke.
Mi društvo zamišljamo kao organizam, u kome odnose između njegovih članova ne određuju zakoni (nasleđe istorijskog ugnjetavanja i minulog varvarstva), niti vladaoci (izabrani ili po nasledstvu), već slobodna saglasnost, kao i navike i običaji, takođe slobodno prihvaćeni. Međutim, ti običaji ne bi morali da se pod uticajem zakona i sujeverja okamenjuju i pretvaraju u nešto nepokretno.
Oni treba da se neprekidno razvijaju i primenjuju na nove zahteve života, na progres nauke i pronalazaštva i na razvoj sve razumnijeg i uzvišenijeg drušvenog ideala.
Onda nema vlasti koje bi drugima nametale svoju volju. Nema vladavine čoveka nad čovekom. Nema nepokretnosti u životu, već umesto toga – postoji stalno kretanje napred, čas brže čas sporije, kao što je u životu prirode. Takav je ideal anarhije.
Pojedinac tako ima pravo na slobodu delovanja, kako bi mogao da razvije sve svoje prirodne sposobnosti, svoju individualnost, tj. sve ono što može da bude njegovo, osobeno. Drugim rečima, pojedincu se nikakve radnje ne nameću pod pretnjom društvene kazne ili natprirodne odmazde. Društvu od pojedinca nije potrebno ništa što on sam ne bi prihvatio da dobrovoljno ispuni u određeno vreme. Uporedo sa ovim – potpuna jednakost u pravima za sve.
Mi zamišljamo društvo jednakih, koji u svojoj sredini ne dozvoljavaju nikakvu prinudu i, iako nema prinude, nimalo se ne bojimo da bi u društvu jednakih postupci pojedinih članova štetni za društvo mogli da dobiju opasne razmere. Društvo slobodnih i jednakih ljudi umeće da se zaštiti od takvih postupaka bolje nego naše moderne države koje nalažu da društvenu moralnost štite policija, špijuni, zatvori (univerziteti kriminala), tamničari, krvnici i sudovi. Ono će prvenstveno moći da predupredi mogućnost protivdruštvenih postupaka.
Jasno je da do danas nigde nije postojalo društvo koje je na delu primenjivalo ove osnovne stavove. Ali je u sva vremena u čovečanstvu postojala težnja da se oni ostvare. Uvek kada bi neki deo čovečanstva uspeo da bar privremeno zbaci vlast koja ga ugnjetava, ili da uništi ukorenjene nejednakosti (ropstvo, samovlašće, kmetstvo, vladavinu nekih kasta ili staleža), svaki put kada je novi zrak slobode i jednakosti prodirao u društvo, trudio se potlačeni narod da bar donekle oživotvori te najosnovnije stavove.
Zato imamo pravo da kažemo da anarhija predstavlja određeni društveni ideal koji se bitno razlikuje od svega onoga što je do sad veličala većina filozofa, naučnika i političara, koji su hteli da ljudima upravljaju i da im daju zakone. Anarhija nikada nije bila ideal vladajućih klasa. Ali zato je često bila više ili manje svestan ideal masa.
Međutim, bilo bi pogrešno reći da anarhistički ideal društva predstavlja utopiju. Svaki ideal znači težnju ka nečemu što još nije ostvareno, dok se reči „utopija“, u pogrdnom govoru, pridaje značenje nečeg neostvarivog. U stvari, reč „utopija“ trebalo bi da se upotrebljava samo za one predstave o društvu koje se zasnivaju na onome što pisac zamišlja kao teorijski poželjno, a nikada za one predstave koje su zasnovane na posmatranju onoga što se već događa u društvu.
Prema tome, među utopije možemo da ubrojimo: Platonovu republiku, Svetsku crkvu o kojoj su maštale pape, Napoleonovsku imperiju, Bizmarkova maštanja, Mesijanizam poeta koji očekuju da se pojavi spasilac koji će svetu da objavi velike ideje preporoda i dr. Ali potpuno je pogrešno da se reč „utopija“ upotrebljava za predviđanja koja su, kao anarhija, zasnovana na izučavanju orijentacija koje se već pokazuju u društvu, u njegovom sadašnjem postupnom razvoju. Tu mi izlazimo iz oblasti utopijskih maštanja i stupamo u oblast pozitivnog znanja.
U ovom slučaju, još je pogrešnije govoriti o utopiji jer su stremljenja koja smo istakli ne jednom igrala izuzetno važnu ulogu u istoriji čovečanstva. Ona su poslužila kao osnova takozvanog običajnog prava, koje je vladalo u Evropi među milionima ljudi od V do XVI veka. Sada se te
težnje ponovo ispoljavaju u organizovanim društvima, pošto se tokom tri veka u Evropi eksperimentisalo sa državnom formom zajedništva. Na ovom zapažanju, čija istinitost neće izmaći pažnji svakoga ko je proučavao istoriju civilizacije, zasniva se naše uverenje da je anarhija moguć i ostvarljiv ideal.
Govore nam, naravno, da je dug put od ideala do njegovog ostvarenja. Nesumnjivo da je tako. Ali to ne smeta da se setimo kako su krajem XVIII veka, u vreme osnivanja Sjedinjenih država Severne Amerike, veoma obrazovani ljudi u Evropi smatrali da je želja da se izgradi veliko društvo sa republikanskim uređenjem besmislena. Republika može da postoji samo kao mala, govorili su, kao Švajcarska ili kao Holandske države. Međutim, severne i južne američke republike, a zatim Francuska, dokazale su da su utopisti bili monarhisti, a ne republikanci.
„Utopisti“ su uvek bili oni koji su zbog svojh ličnih želja odbijali da uzmu u obzir nova, već naznačena stremljenja, oni koji su nečemu što je već postalo svojina prošlosti pripisivali veću postojanost, ne videći da je to prošlo bilo posledica prethodnih istorijskih uslova.
Kada proučavamo poreklo anarhizma uvek se susrećemo sa njegova dva glavna izvora: s jedne strane je kritika državnih, hijerarhijskih organizacija i predstava o vlasti uopšte, a, s druge – analiza tokova koji su se stalno ispoljavali i sada se ispoljavaju u postepenom kretanju čovečanstva. Ljudi su još u davna vremena kamenog doba morali da vide kakve žalosne posledice nastaju kada nekome iz svoje sredine dopuste da osvoji vlast, pa bio to najpametniji, najhrabriji i najmudriji od njih. Eto zašto su se naši preci, još u davna vremena, trudili da stvore takve ustanove koje bi sprečavale da pojedinci osvoje vlast. Njihova plemena, rodovi, kasnije seoska opština, srednjovekovni cehovi (cehovi dobrog susedstva, zanatski i umetnički, trgovački, lovački i slični cehovi) i, najzad, slobodni gradovi, ili „narodopravlja“1 (kako ih potpuno tačno naziva Kostomarov) od XII do XVI veka – sve su to bile ustanove nikle u narodu. Njih nisu organizovali ni vođe ni rukovodioci, već sam narod da bi se suprotstavio osvajanju vlasti od stranih zavojevača ili pojedinih članova vlastitog roda, plemena ili grada.
Ista orijentacija narodne misli ispoljila se u religioznim pokretima širom Evrope: za vreme pokreta husista u Češkoj i anabaptista u zapadnom delu Evrope. Ovi pokreti, koji su u sebi nosili začetke anarhističke protivdržavne misli, bili su, kao što je poznato, preteče i priprema reformacije i hrišćanskih ustanaka u XVI veku.
Znatno kasnije, 1793. i 1794. godine, u Francuskoj ponovo vidimo pojavu istog narodnog stvaralaštva i isti nezavisno-narodni način delovanja u začuđujuće plodnoj delatnosti „sekcija“, tj. odeljka Pariza i drugih velikih gradova, kao i čitavog niza malih opština u vreme velike revolucije (o tome detaljno vidi u mojoj knjizi o francuskoj revoluciji).
I najzad, još kasnije, isti duh nalazimo u radničkim savezima, formiranim u Engleskoj i Francuskoj, pošto je u ovim zemljama počela da se razvija moderna industrija. Oni su se formirali i delovali uprkos drakonskim zakonima uperenim protiv njih. Tu ponovo srećemo narodni duh koji se trudi da sebe zaštiti, ovoga puta od nasilja kapitalista i njihovih pomagača, crkve i države.
Petar Kropotkin
1 Na ruskom: народноправство, autonomni gradovi, sa samoupravom. (Prim. prev)
