Narodni pokreti – plod narodnog stvaralaštva – morali su da se ispolje i u literaturi. Zaista, anarhističke misli susrećemo još kod starih filozofa, i to kod Lao Cea, u Kini, kod nekih starijih grčkih filozofa, Aristipa i Kinika, a takođe kod Zenona i nekih stoika.
Uostalom, pošto se anarhistička misao uglavnom rađala u masama, a ne u malobrojnoj aristokratiji obrazovanih, a ovi su malo saosećali sa narodnim pokretima, mislioci se obično i nisu trudili da objasne tu duboku ideju koja je uvek nadahnjivala narodne pokrete. Sve vreme su filozofi i naučnici više voleli da idu na ruku etatističkoj orijentaciji misli i duhu hijerarhijske, stepenaste potčinjenosti. Još u vreme osvita nauke njihov omiljeni predmet izučavanja bila je veština upravljanja ljudima, i zato se ne treba čuditi što su filozofi anarhističke orijentacije bili retki.
Ipak, jedan od takvih bio je grčki stoik Zenon. On je učio o slobodnoj opštini bez vlasti i nju je suprotstavljao utopiji vlasti – Platonovoj Republici. Još je Zenon ukazivao na čovekov instinkt društvenosti, koji je, prema njegovim rečima, priroda razvila kao protivtežu instinktu samoodržanja. On je naslućivao vreme kada će se ljudi, bez obzira na granice, ujediniti i stvoriti „Kosmos“, Vasionu, bez potrebe za zakonima, sudovima, hramovima i novcem za razmenu uzajamnih usluga. Čak su i njegove reči neobično slične onima koje sada upotrebljavaju anarhisti.2
Albski episkop Mark Đirolamo Vida propagirao je slična shvatanja protiv države, njenih zakona i njene „više nepravednosti“.3 Iste misli nalazimo takođe kod husista (naročito kod Hoeckog, u XV veku), kod prvih anabaptista, kao i kod njihovih prethodnika iz IX veka, jermenskih racionalista. Rable, u prvoj polovini XVI veka, Fenelon, krajem istog stoleća, i najviše Didro, u drugoj polovini XVIII veka, razvijali su iste ideje, koje su, kao što smo već rekli, počele da se donekle ostvaruju u nezavisnoj delatnosti „odseka“ i komuna (opština), za vreme velike francuske revolucije. Ali, prvi je političke i ekonomske stavove anarhizma izložio Englez Vilijem Godvin, 1793. godine, u svom Istraživanju političke pravde i njenog uticaja na zajedničku moralnost i sreću. On nije upotrebljavao reč „anarhija“, ali je veoma dobro izlagao njene osnovne stavove, napadajući zakone, dokazujući nepotrebnost države i govoreći da će istinsko pravosuđe, jedini pravi temelj svakog društva, biti dostignuto tek sa uništenjem sudova. Što se tiče svojine, on je otvoreno zahtevao komunizam.4
Prudon je prvi upotrebio reč „anarhija“ da označi društveno uređenje bez vlasti, i prvi je oštro kritikovao uzaludne napore ljudi da pronađu vlast koja bi bila smetnja bogatima da ugnjetavaju siromašne a da istovremeno ostane pod kontrolom upravljača. Uzaludni pokušaji u Francuskoj, počev od 1793. godine, da se pronađe ustav koji bi odgovarao tom dvostrukom cilju, i neuspeh revolucije 1848. godine davali su Prudonu, naravno, bogat materijal za takvu kritiku. Prudon je bio neprijatelj svih formi državnog socijalizma, dok su komunisti toga vremena (tridesetih i četrdesetih godina XIX veka) bili jedni od mnogih pristalica državnog socijalizma. Zato je on strogo razmatrao i odbacivao sve planove za sličnu revoluciju. Uzimajući za osnovu „radne karte“5 koje je predložio Robet Oven, Prudon je razvio shvatanje o uzajamnosti (mutualizam), koja bi svaku političku vlast učinila suvišnom.
Pošto, govorio je Prudon, prometna vrednost svake robe može da se izmeri samo količinom rada društveno potrebnog za proizvodnju robe, celokupna razmena roba u društvu može da se obavlja posredstvom nacionalne banke, koja bi primala kao isplatu za robu „radne karte“. Clearing House, tj. poseban računski ured bi, kao što sada rade banke, svakoga dana određivao razliku između prihoda i isplate svih odeljenja nacionalne banke.6
Usluge, koje bi tako razmenjivala različita lica, bile bi ekvivalentne, tj. predstavljale bi jednake vrednosti. Osim toga, nacionalna banka bi mogla da proizvođačima, ujedinjenim u proizvođačke saveze, daje na zajam sume koje su im potrebne za proizvodnju, ali ne u novcu nego u radnim kartama. Na te zajmove se ne bi plaćala kamata, jer bi umesto kapitaliste zajmodavac bila nacija – ceo narod bi davao kredit posredstvom nacionalne banke. Da bi se pokrili troškovi upravljanja bankom dovoljno bi bilo da se godišnje plati jedan procenat na pozajmljenu sumu, ili čak manje od pola procenta.
U uslovima beskamatnih zajmova kapital bi izgubio svoj štetni karakter: prestao bi da bude sredstvo eksploatacije.
Prudon je detaljno razvio svoj sistem uzajamnosti dokazujući činjenicama svoja razmišljanja o nepotrebnosti i štetnosti države i vlasti. Ali treba primetiti da je ekonomski deo njegovog programa jos 1829. godine u Engleskoj razvio Viljem Tomson (Thompson), poznati ekonomista koji je zastupao uzajamnost i pre nego što je postao komunista. Istu ideju su zatim razvijali njegovi engleski nastavljači Džon Grej (John Gray 1825-1831) i Dž. T. Brej (J. T. Bray, 1839). Predstavnik takve orijentacije u SAD bio je Džošua Voren (Joshua Warren). Na početku je bio član Ovenove kolonije „Nova harmonija“, zatim je postao protivnik komunizma i sam, 1827. godine, osnovao u Sinsinatiju „Sklad“, gde su se proizvodi razmenjivali na osnovu radnih časova plaćenih „radnim čekovima“ (radnim kartama). Slične organizacije postojale su još i 1865. godine, pod nazivima „pravedna skladišta“, „pravedne kuće“ i „pravedna sela“.7
Istu misao o razmeni proizvedenih dobara merenjem vrednosti svakog količinom rada potrebnom za proizvodnju propagirali su u Nemačkoj, 1843 1845. godine, Moses Hes (Hess) i Karl Grin, a u Švajcarskoj Vilhelm Mar. Oni su se na taj način borili protiv učenja o državnom komunizmu koje je propagirao Vajtling u svojim tajnim kružocima, očigledno naslednicima francuskih sledbenika Babefa (babefovaca).
S druge strane, kao protivteža autoritarnom komunizmu Vajtlinga, koji je imao prilično brojne pristalice među radnicima, jedan nemački hegelijanac, Maks Štirner (pravo ime mu je bilo Johan Kaspar Šmit), objavio je 1845. godine svoje delo Jedini i njegovo vlasništvo. To delo je pre nekoliko godina takoreći ponovo otkrio Makej (Mackay). Ono je podiglo veliku galamu u našim anarhističkim krugovima, gde je bilo svojevrsni manifest anarhista individualista.
Štirnerovo delo je bilo pobuna protiv države i nove tiranije koja bi nastala ako bi državni komunizam uspeo da pobedi. Razmišljajući kao pravi metafizičar-hegelijanac, Štirner je propagirao preporod ljudskog „Ja“ i „nadmoćnost“ pojedinca. Tako je došao i do učenja o „amoralu“ (odsustvu moralnosti) i „zajednici egoista“.
Međutim, jasno je – kako su na to već ukazivali pisci anarhisti, a nedavno i francuski profesor Baš (Basch), u interesantnom delu Anarhistički individualizam: Maks Štirner (Pariz 1904. godine) – da ovaj vid individualizma, tražeći „pun razvoj“ ne za sve članove društva već samo za one koji budu priznati kao najsposobniji, ne interesujući se za razvoj svakoga, predstavlja povratak na monopol slobodnog vremena, blagostanja i obrazovanja, koji pod pokroviteljstvom države postoji u korist malog broja ljudi. To nije ništa druga do „pravo na pun razvoj“ za privilegovanu manjinu, pravo koje može da postoji samo pod uslovom da ga štiti država.
Čak i ako pretpostavimo da je takav monopol poželjan – što bi bilo potpuno besmisleno – on ne bi mogao da postoji bez pokroviteljstva odgovarajućeg zakonodavstva, bez vlasti organizovane u državu. Ovakvi zahtevi vraćaju individualiste Štirnerovog tipa ideji države i vlasti koju oni tako lepo kritikuju. NJihova je pozicija slična Spenserovoj ili poziciji mančesterske škole buržoaskih ekonomista, koji takođe započinju žestokom kritikom države da bi završili priznajući joj funkciju podrške monopolu vlasništva, čiji je najbolji zaštitnik ona uvek bila. Bez države, monopol privatne svojne i svih „Ja“ koja uobražavaju da su „natčovek“ nije moguć.
Petar Kropotkin
2 O Zenonu vidi u radu profesora Adlera o socijalizmu. O istoriji anarhije vidi moj članak „Anarhija“, u Britanskoj enciklopediji, jedanaesto izdanje.
3 Dr R. Nys, Resaerches in the History of Economics (Istraživanja iz istorije političke ekonomije).
4 To mesto se nalazi u prvom izdanju iz 1793, u dva toma in 4°. U drugom izdanju iz 1796, u dva toma in 8°, posle proganjanja Godvinovih drugova i političkih saveznika od strane engleske vlade, on je iz svoje knjige izbacio sve što je u prvom izdanju pisao protiv države i vlasti.
5 Radne karte (na engieskom Labour cheques, a na francuskom Bons du travail), jesu čekovi ili asignacije koje ozvačavaju jedan, dva, tri, deset i td. sati rada (sa podelom na minute) a koje bi radnik dobijao kao isplatu za svoj rad. Banka bi mogla da ih prima kao što sada prima čekove ili novac (kovani novac ili asignacije).
6 U Engleskoj, i uopšte u zemljama sa razvijenom trgovinom, isplate se u ličnom životu kao i u trgovini vrše čekovima. Umesto novcem, banci se plaća čekovima, Banke i njihova odeljenja svakodnevno šalju spisak svih dobijenih čekova drugim bankama, a Računski ured svodi svakodnevno bilans zaduženosti svake banke, umesto da one jedna drugoj šalju čekove i za svaki ček dobiju isplatu.
7 Equity Stores, Equity Villages i Equity Houses. Engleska reč equity sadrži osim pojma pravičnosti i pojam jednakosti.
