Furije, savremenik Velike revolucije, već nije bio živ kada se osnivala Internacionala. Ali njegovi sledbenici širili su njegove ideje (naročito Konsideran, koji im je dao izvestan naučni karakter) tako da su najobrazovaniji članovi Internacionale svesno ili nesvesno bili pod uticajem furijerizma. 12 Da bi se shvatio uticaj furijerizma tih godina, treba primetiti da glavna Furijeova ideja nije bilo ujedinjenje kapitala, rada i talenta radi proizvodnje bogatstva, kako se obično tvrdi
u knjigama o istoriji socijalizma. Njegov glavni cilj bio je da se učini kraj privatnoj trgovini koja teži profitu i nužno vodi velikim nesavesnim špekulacijama. Da bi se to postiglo, on je predlagao da se formira slobodna nacionalna organizacija za razmenu proizvoda. Na taj način je Furije ponovo istakao ideju koju je već pokušala da ostvari velika revolucija 1793. i 1794. godine, pošto je pariski narod prognao žirondiste iz Konventa, a Konvent prihvatio zakon o maksimiranju cena najpotrebnijih predmeta.
Kao što je Konsideran govorio u svojoj knjzi Socijalizam pred starim svetom, Furije je sredstvo za prekid svih mahinacija savremene eksploatacije video u „formiranju neposrednih odnosa između proizvođača i potrošača, u izgradnji opštinskih posredničkih agencija, koje bi bile skladišta ali ne i vlasnici proizvoda, i predavale bi ih neposredno potrošačima“.
U takvim uslovima cena robe prestala bi da bude predmet špekulacije. Ona bi mogla da raste samo radi podmirenja „rashoda za prevoz, čuvanje i upravljanje čija je veličina gotovo neosetna“. (Konsideran, str. 39.)
Još kada su ga kao dečaka roditelji smestili u trgovački zavod, Furije je s mržnjom prokleo trgovinu čije je loše strane neposredno upoznao iz ličnog iskustva. Tada je sebi dao reč da će se boriti protiv nje. Kasnije je, za vreme Velike revolucije, bio svedok užasnih špekulacija – na početku pri prodaji i kupovini nacionalnih imanja oduzetih od crkve i plemstva, a zatim i neverovatnim povećanjima cena svih proizvoda u vreme borbe i revolucije protiv evropskih monarhija. Takođe je znao iz iskustva da ni jakobinski Konvent, ni teror sa bespoštednom giljotinom nisu mogli da spreče ove špekulacije. Tada je shvatio da ako nema nacionalne, društvene organizacije razmene, bar za predmete neophodne za život, za narod su nekorisne sve blagorodne posledice ekonomske revolucije, izvedene oduzimanjem zemlje od sveštenstva i plemstva u korist demokratije. Tada je morao da shvati potrebu za nacionalizacijom trgovine i da razume pokušaj „sankilota“ u vezi s tim, 1793. i 1794. godine. On je postao njen apostol.13
Slobodna opština – čuvar prozvoda koje su stvorili njeni članovi – rešiće, prema njegovom mišljenju, veliki problem organizacije razmene i raspodele najpotrebnijh predmeta. Ali opština ne treba da bude vlasnica skladišta, sličnih našim seoskim ambarima ili savremenim kooperativima.
Ona treba da bude samo čuvar i agencija, gde će se proizvodi skupljati radi raspodele, bez ikakvog prava da ubira dažbine od potrošača i bez prava da špekuliše promenama cena.
Furijeova zamisao da razreši socijalno pitanje organizujući potrošnju i razmenu na društvenoj osnovi već ga čini jednim od najdubljih socijalističkih mislilaca.
Ali on se nije tu zaustavio. Osim toga, predložio je da svi članovi poljoprivredne ili industrijske, ili, tačnije, mešovite poljoprivredno-industrijske opštine, sastave falangu. Oni će ujediniti svoje zemlje, radnu stoku, alate i mašine, i obrađivaće zemlju ili će raditi u fabrikama računajući da zemlja, mašine, fabrike i drugo, pripadaju svima zajedno, ali strogo vodeći računa o tome za koliko je svaki pojedinac povećao zajednički kapital.
U falangi će morati da se poštuju dva osnovna pravila. Prvo, ne sme da postoji neprijatan rad. Svaki posao treba da bude tako opremljen, raspoređen i raznovrstan da uvek bude privlačan.
Drugo, u društvu izgrađenom na osnovama slobodne saradnje ne sme da postoji nikakva prinuda, a neće ni biti razloga za nju.
Uz barem donekle pažljiv i produbljen odnos prema ličnim potrebama svakog člana falange, i uz izvesnu tolerantnost prema osnovnim razlikama karatera, a takođe i ujedinjujući poljoprivredni, industrijski, intelektualni i umetnički rad, članovi falange će se brzo uveriti da čak i ljudske strasti, koje u savremenoj organizaciji često izgledaju kao zlo i opasnost – što sa svoje strane uvek opravdava primenu sile – mogu da budu izvor daljeg progresa. Dovoljno je bliže se upoznati sa suštinom tih strasti i naći im primenu. Novi poduhvati, opasne situacije, društveni pokreti, želja za promenom i td, daće strastima potrebnog oduška. Zaista, svi znaju koliko strast za kockom i nenaviknutost na redovan rad mogu da budu uzroci laganja, pljački i drugih postupaka koji se sada kažnjavaju kao prestupi. U razumno uređenom društvu iste te strasti bi pronalazile bolji izlaz.
Istina, Furije je još uvek plaćao danak etatističkim idejama. On je priznavao da bi u ogledima o njegovoj Zajednici i prethodnom ispitivanju „obične harmonije“, koja će biti preteča „prave harmonije“, predstavnik vrhovne vlasti mogao da odigra ulogu. „Bilo bi moguće da se, na primer, poglavaru Francuske prepusti čast da, postavši osnivač harmonije i oslobodilac zemljine kugle, izvede ljudski rod iz socijalnog haosa“, govorio je u svom prvom delu, a to je ponovio i kasnije, 1808. godine, u svojoj Teoriji četiri pokreta. Na kraju se s tim ciljem obraćao kralju Luju-Filipu (Š. Pelaren, Furije, njegov život i učenje, francusko izdanje, str. 114). Ali to se sve odnosilo samo na prvi pripremni ogled.
Što se tiče onog društva koje je zvao „pravom harmonijom“, ili „svetskom harmonijom“, tu nije ostavljao mesta ni za kakvu vlast. Ova harmonija, govorio je, ne može da se uvede „parcijalno“.
Promena mora da se desi istovremeno u društvenim, političkim, privrednim i moralnim odnosima ljudi. Kada je počeo da analizira ideju države, Furije je u svojoj kritici bio isto tako bespoštedan kao mi sada. „Politički nered“, govorio je, „predstavlja istovremeno posledicu i izraz privrednog (socijalnog) nereda. Nejednakost je krajnja nepravda. Država, u čije ime deluje vlast, po poreklu i svojim osnovnim principima nesumnjivo je sluga privilegovanih klasa i njihov zaštitnik od ostalog stanovništva“. I tako dalje.14
Uopšte, u Furijeovom harmoničnom društvu, koje će biti izgrađeno potpunim oživotvorenjem njegovih misli, nema mesta prinudi.15
Furije je pisao neposredno posle poraza Velike revolucije i zato je neminovno naginjao mirnom rešavanju socijalnog pitanja. On je insistirao da treba priznati princip zajedničkog delovanja kapitala, rada i talenta. Zbog toga bi vrednost svakog proizvoda proizvedenog u falangi trebalo da bude podeljena na tri dela od kojih bi jedan deo (polovina, ili sedam dvanaestina cele sume) služio za nagrađivanje rada, drugi deo (tri dvanaestine) bi bio u korist kapitala, a treći deo (dve ili tri dvanaestine) u korist talenta.
Međutim, većina Furijeovih pristalica u Internacionali nije pridavala veliki značaj tom delu njegovog sistema. Oni su shvatali da se u tome ogledao uticaj vremena u kome je pisao. Nasuprot tome, oni su naročito pamtili sledeće osnovne stavove Furijeovog učenja:
1) Slobodna opština tj. mali zemljišni prostor, potpuno nezavisan, postaje osnova, jedinica u novom socijalnom društvu.16
2) Opština je čuvar svih proizvoda stvorenih u njoj, i posrednik u svim vrstama razmene sa drugim opštinama. Ona je takođe savez potrošača, i sasvim je moguće da će u većini slučajeva biti i proizvodna jedinica što bi, uostalom, mogla da bude i profesionalna grupacija (tj. radnički savez), ili savez nekoliko proizvodnih zadruga.
3) Opštine se međusobno slobodno ujedinjuju u federaciju, oblast, narod.
4) Rad treba da bude privlačan. Bez toga on uvek vodi ropstvu. Pre nego što to bude učinjeno nemoguće je bilo kakvo rešenje socijalnog pitanja. Ali to je sasvim moguće postići (dve duboke istine, koje se danas suviše lako zaboravljaju). Rad treba i može da bude znatno produktivniji nego do sada.
5) Za održavanje reda u takvom društvu nije potrebna nikakva prinuda; sasvim je dovoljan uticaj društvenog mnenja.
Što se tiče raspodele proizvoda, u Internacionali se smatralo da će to pitanje rešavati same opštine ili proizvodni savezi. Jedna će opština primeniti komunistički princip – svakome prema njegovim potrebama, a druga će možda izabrati da daje nagradu prema broju radnih časova, ili prema rezultatima rada.
Ovakvo rešenje pitanja, koje svakoj proizvođačkoj grupi prepušta da izabere način nagrađivanja, dugo je činilo osnovnu crtu tzv. kolektivizma radničkih saveza u latinskim narodima, nasuprot državnom komunizmu.
Na kraju, što se tiče načina prelaska iz sadašnjeg društva u socijalističko, aktivisti Internacionale nisu pridavali značaj onome šta je o tome govorio Furije. Oni su osećali da se u Evropi odvija takvo stanje stvari koje vodi revoluciji i videli su da se približava revolucija, dublja i šira od revolucije 1848. I kad ona počne, govorili su, radnici treba da učine sve što od njih zavisi da bi kapitalu oduzeli monopole koje je zadobio i predaju ih u ruke samih proizvođača, tj. Radnika.
Petar Kropotkin
12 Iz rada našeg druga Čerkezova poznato je da su Marks i Engels svoje ekonomske stavove izložene u Komunističkom manifestu uzeli iz Konsideranovog manifesta koji se zvao Principi socijalizma: manifest demokratije XIX veka, a bio je izdat 1843. godine. Zaista, dovoljno je pročitati oba manifesta pa se uveriti da su Marks i Engels pozajmili od Konsiderana ne samo ekonomske poglede već i formu Komunističkog manifesta. Što se tiče akcionog programa u Komunističkom manifestu, kao obrazac je poslužio, kako je pokazao profesor Adler, program tajnih komunističkih društava, francuskih i nemačkih, koja su nastavljala rad tajnih društava Babefa i Buonarotija. Proučavanje Konsideranove knjige Socijalizam pred starim svetom (Le Socialisme devant le vieux monde) preporučuje se ozbiljnoj pažnji savremenih socijalista.
13 Mi to nismo znali u Internacionali, ali je sada poznato da je stanovnik Liona Anž, zapanjen siromaštvom koje je carevalo Lionom u vreme Revolucije, izdao plan Dobrovoljnog saveza (Asociation volontaire), koji je trebalo da obuhvati celu Francusku. Ovaj savez je trebalo da ima 30 000 žitnih magacina (po jedan u svakoj opštini) i tako bi se učinio kraj privatnoj svojni nad najpotrebnijim predmetima i privatnom trgovinom. Pogiedaj Mišleovu (Michelet) analizu Anžove brošure u divnoj Istoriji francuske revolucije, a zatim Žoresovu (Jaurès) Historie Socialiste, i još Burženovu (Burgin) u knjizi Furije. Nije li Anžov plan nadahnuo Furijea koji je već o tome razmišljao? To ne znam. Ali ono što je Furije sigurno poznavao bili su planovi revolucionarnih sankilota o nacionalizaciji trgovine. Mora da ga je ovaj plan nadahnuo. Kako kaže Mišle u jednoj svojoj rukopisnoj primedbi koju pominje Žores: „Ko je stvorio Furijea? Ni Anž, ni Babef: Lion je bio pravi prethodnik Furijea“. Sada možemo reći: Lion i Revolucija 1793-794. godine.
14 Prepisujem ove reči iz Burženove knjige, a on upotrebljava prave Furijeove izraze.
15 Čak i u slučajevima kada Furije pravi izuzetke, ili kada sa začuđujućom nedoslednošću govori o „razlikama“ ili o „normama“ uvedenim za podsticanje zalaganja na poslu, ili o potčinjavanju zakonima i pravilima za vreme ogleda koji treba da provere teoriju, glavna misao njegovog sistema ostaje potpuna sloboda pojedinca u harmoničnom društvu budućnosti. „Sloboda se sastoji u mogućnosti da činimo ono što traže naše težnje. Ako postoje ljudi koji zamišljaju da mogu da potčine ljudsku prirodu zahtevima savremenog društva, i sa tim ciljem se izučavaju, mi im ne pripadamo“, govorio je Furijeov učenik Pelaren (str. 222).
