Kada si sam, onako skroz, do koske sam.
Uveli suncokreti se okreću za tobom u čudu.
Nejasan im je taj tvoj uzaludni korak
U neko izmišljeno svitanje.
Kada si sam, onako potpuno, sa sobom sam.
Razgovori neoprezno, tiho, postanu vikanje.
Bukom zastrašene ptice, u samilosti,
Reči ti samotne, nebom vidaju.
Kada si sam, onako, do srži sam,
u sred tog svetla danjeg,
Utvrđena beznađa bezbolnije zvuče
Nekako, odjednom naučiš
da kožom svojom budeš disanje.
Da budeš i da ne budeš
postelja i pristanište
uteha i konačište.
Kada si sam, onako među svima, neopozivo sam,
Okivaš u oblake, najtajnije svoje želje
Posle ih pošalješ, na iscrtanim zmajevima.
da visoko,najdalje,
koliko misao dopire, odlete.
Kada si sam, onako, od samog sebe sam.
Nikad izgovorene tuge,
one od korena tvrdog pravljene
Rascvetavaće pred sumrak
sitne, sjaktave bisere u oba oka.
Kada si sam, onako skroz do kraja, godinama sam,
kožom ćeš pamtiti boje jedne jeseni.
Trenutak za večnost, posađen ispod rebara,
čuvaće ti smisao kad svršetak dođe.
Bibelot de Verre
