Kroz 1984. odavno smo prošli [Tema: Pekić]

Intervju

razgovor vodio Zdravko Zima, „Vjesnik“, Zagreb, 1. 2. 1985.

Z.Zima: Poznavaoci vašeg opusa najčešće zastaju pred pitanjem kako je bilo moguće da se pisac višetomne porodične sage (“Zlatno runo”) opredijelio za paraliterarni žanr? Mislim, dakako, na vaš poslednji objavljeni roman “Besnilo”, kojim ste postigli velik uspjeh i koji je već tiskan u dva izdanja.

B. Pekić: U svetu, zasnovanom na materijalističkoj civilizaciji, materijalističkom konceptu života, neizbežno je sve manje prirodnog, spontanog, slobodnog, izvornog, pravog, a sve više neprirodnog, neizvornog, indukovanog, ropskog, lažnog, sve više artefakata, surogata, simulacija, privida, animacija, sve više manipulativnog, veštačkog, sintetičkog, neoriginalnog, stereotipnog.

Ukratko, jedan para-svet, pseudo-svet postepeno zamenjuje pravi-svet, pra-svet, a da mi i sami živeći para-životom, pseudo-životom, to sve manje primećujemo. Jednako kao što ne primećujemo da starimo, dok se jednog jutra ne probudimo, pogledamo u ogledalo i vidimo da smo ostareli – i to, dabome, ne tokom predhiodne noći već tokom celog života – i da protiv toga ništa ne možemo preduzeti.

Para-svet neizbežno zamenjuje Svet, ne jedino u polju njegove materijalnosti, fizisa, već i u našoj duhovnosti, moralnosti, ljudskosti, našim društvenim odnosima, pa i politici. Umesto morala imamo para-moral (ponekad bismo ga mogli nazvati i trgovačkim, komercijalnim, sledeći razliku između para-književnosti i književnosti);

Politika fukcioniše kao čista para-politika; para-ciljevi se predstavljaju kao pravi ciljevi, ponekad čak i kao pra-ciljevi istorije. Kao iz bolesne more, svet se pestimističnom oku javlja s žigom proizvodnje neke tajastvene, monstruozne Svefirme, koja je kroz humanu evoluciju, iz ko zna kakvih razloga, za nas neprimetno, naš pravi svet zamenila jednim lažnim, veštačkim, sintetičkim pseudo-svetom, para-svetom; davno još umorenu našu prirodu, njenom holo-slikom, ispraznim prividom iščezle stvarnosti; a ljude – animiranim leševima, u stvari, humanoidnim strojevima
(kako se to zbiva u mom novom romanu „Atlantida“, gde se, kod malog broja ipak zaostalih pravih ljudi, pra-ljudi, čak i pre spoznaje da žive u artificijelnom, mrtvom svetu, otuđenost javlja kao užasavajući osećaj da se ne boravi među svojima, u svom svetu, u svojoj stvarnosti, nego u nekoj tuđoj, neshvatljivoj i pogubnoj, u modelu koji samo liči na humani svet, ali to nije).

A ako para-životom živimo, logično je da njega najskladnije izražava para-literatura.
Samo, pazite, u našoj bi metafori iz toga sledilo da je stvarna para-literatura, zapravo, ona što smo je dosada držali pravom; klasična, dakle, jer samo ona izražava suštinu para-sveta. (A to ne možemo reći, jer se njena uspela dela redovno i dosledno nalaze u otporu protiv takvog ne-ljudskog, lažnog sveta.)

Prava bi literatura, zatim, ako pođemo korak dalje, bila upravo ona koju sada, s nešto indukovanog, nešto hinjenog, a nešto i opravdanog odbijanja, zovemo para-književnošću; jer samo ona izražava i naličje tog para-sveta.

(A to ne možemo reći, jer ova još, ni u formi, ni u snazi, ne samo da ne dostiže i prosečna dela klasične književnosti nego ni značaj svojih vlastitih sadržina i tema.)
Stoga, da nepotrebno ne bismo vređali osećanja poštovatelja Velike umetnosti, pođimo drugim, zaobilaznim putem. Pogledajmo kako stvar stoji s odnosom proznih sadržaja, tema, ideja i realnosti naših života, i kod tzv. para i kod tzv. prave književnosti.

Očito je da se ova druga, u većini, pa i najboljih primera, bavi problemima suštinski vezanim za prošle vekove, naročito XIX, i to bez obzira koliko oni, po sebi ili posredstvom rukopisa, izražavali ono univerzalno i „večno ljudsko“.

Očito je, takođe – premda, usled nesavršenosti forme, znatno manje – da se pretežno tzv. para-literatura zasada bavi i nekim bitnim problemima ovog vremena, ili onima koji će to, blagodareći nesporazumu oko značenja reči „progres“, uskoro postati. (Kasnije ću dati i primere za to.)

Razlozi izvesnog nesklada između tema „prave“ književnosti i našeg pravog života (mada je, u para-svetu, i on lažan) najmanje su dvostruki. Prva je ograničavajući pritisak tradicije, izražen kroz istoriju discipline.

(Drugo sabiranje dobrih primera najzad ibrazuje normativ, zatim zakon, najzad tabu, od koga se vrlo teško odvojiti, nekad čak i opasno, čemu svedoči, doduše privremena, žalosna sudbina eksperimenta u umetnosti.)

Drugi je procesno vezan za prvi i leži u neposedovanju odgovarajuće književne forme za te nove sadržaje, forme koja bi spojila sve prednosti ove vrste književnosti, a izbegla njihove mane, recimo nekomunikativnost kod jedne, trivijalnost kod druge.

(Procesna veza sadrži se u tome što tabu sprečava probe s novim sadržajima, a bez proba, pa i neuspeha, nove se forme ne postižu.)

To bi, malo površno, bili razlozi. A zaključak: da je „para“-literatura, u pogledu romanesknih sadržaja, predhodnica „prave“ (za kritiku, jamačno, i žrtveno janje); u tematskom polju, ma kako nesavršeno, formalno nedostatno, ponekad zbilja „fušerski“, često plitko, ona ipak obrađuje bitne teme buduće istorije književnosti, u kojoj će, dovedena do visoke forme, današnja para-knjiga biti i prava, a para-literaturu će zastupati neke sasvim druge teme i forme.

Zaostatak „prave“ je privremen. Književnost nikad nije trajno ostala ravnodušna prema velikim problemima vremena. Naučna fantastika, već odavno i s pravom primljena na književni „Olimp“, još, doduše, kao demijurg, ta fantastika, koja će, nesumnjivo, za par hiljada godina, ako ih Vrsta doživi, biti ondašnja stvarnost, otvorila je u zidu tabua brešu, koju su, kroz istoriju umetnosti, otvarali prvi „obični ljudi“ u književnosti, zvukovi mašina u muzici, utisci umesto bića i predmeta u slikarstvu, a u vajarstvu najpre ljudi umesto nadljudi i bogovi, potom plehani hepeninzi umesto ljudi.)

Obećao sam primere.Evo ih iz oblasti kosmološkog, termonuklearnog, biološkog, ekološkog, psihoneurološkog, kibernetičkog, tehnološkog i socijalnopolitičkog hazarda s kojim živi čovečanstvo.

Ne vidim zašto tema ozbiljne književnosti ne može biti – u polju odnosa s Kosmosom – i priča Spielbergovog „Bliskog susreta treće vrste“, osim ako naš znameniti antropocentrizam svaki drugi život u Svemiru definitivno nije odgurnuo u zonu nemogućeg, pa time i u zabavnu beletru?

Ne vidim da terorističko nuklearno kremiranje New Yorka, ispričano u romanu „Peti konjanik“, ne sme postati siže i „prave“ knjige, ako je već prilično duboko u sižeu današnjih tehničkih mogućnosti?

Ne vidim zašto i tzv. pravi pisci (za razliku on nekih „nepravih“ s margina umetnosti) ne smeju zamišljati svet posle nuklearne katastrofe, kada se mogućnostima organizovanog života posle nje već uveliko bave kompetentne vladine službe.

(Budući strogo naučne, one, doduše, ne tvrde da će se svakako moći živeti; samo ispituju kako će se živeti, ako se to uopšte bude moglo.) Uostalom, Grass već piše knjigu o Zemlji pod dominacijom pacova. A ne zaboravimo da je za Rusiju s početka XIX veka Napoleonova najezda bila prava „nuklearna katastrofa“ – u srazmeri s ondašnjom tehnologijom smrti – posle koje smo dobili jedan „Rat i mir“.

Ne vidim da biogenetički hazard, kojem smo izloženi, treba zauvek da ostane fabula jedino para-romana, kao što su Cocova „Koma“ (u koju je upleten još jedan temeljni kvalitet naše civilizacije: kupoprodaja svega, pa i ljudskih organa) i Shobinov „Nerođen“ (što u superinteligentnom fetusu naslućuje nov tip humaniteta, zasada tek nedovršen nacrt na dizajnerskim pultovima nauke)?
Uostalo „prava“ je književnost, da spomenemo samo Huxlezja, već u takve teme suvereno ušla.

Ne vidim da će umetnost svoju čast dovesti u pitanje ako od J. Herberta, pisca „Pacova i Legla“, preuzme njegove ekološke teme, ili jednu još radikalniju iz Seltzerovog „Proročanstva“? (O trilogiji „Dune“ Franka Herberta, remek-delu ekološki orijentisane proze, neću da govorim, jer je ona u većini svojih formalnih aspekata već u onome što smo i dosada smatrali – umetnošću reči.

Parapsihologija je vć odavno tema klasične književnosti – i nje i naših života – da bi priče Kingovog „Tvorca vatre“ ili Blattyjevog „Egzorciste“ bile za nju nepodobne. Kad već nisu podobne, ni nevažne za policije i tajne službe sveta, što bi to bile za umetnost?

(Imam, naime, apsolutno poverenje u sposobnost policije da, samo ako to hoće, razdvoji istinu od laži.) U laboratorijama za parapsihološki rat, reč je o našem umu, našoj slobodnoj volji – o našoj koži, dakle – a sve što se naše kože tiče, tiče se i naše umetnosti.

Kompjuteristika i kibernetika već uveliko utiču na naše živote – a vremenom će uticati sve dublje i fundamentalnije – da bi se ljudskim problemima vezanim za ovu revoluciju, presudniju od svih dosadašnjih, bavili jedino tzv. trećerazredni romani, premda, istini za volju, među njima ima formalno uspelijih od osrednjih dela tzv. prave literature.

Ističem i čest paradoks: uspela paraliteratura podrazumeva kod čitaoca veću verziranost, solidnije obrazovanje od većine knjiga lepe književnosti. I najozbiljniji urbani romani čitaju se bez naročitog intelektualnog napora, ukoliko se sam pisac nije potrudio da ih napravi dosadnim – što meni redovno polazi za rukom – ali za poneke od ovih drugih, „nižih“, potrebno je opet se vratiti u školu.

U „Luciferovom ključu“, na primer, tema je kriminalno reprogramiranje komjutera Pentagona i njujorške berze, s ciljem da se iznađe formula pomoću koje će se svi komjuteri sveta staviti pod jedinstvenu operativnu kontrolu. Izvesne stranice kao da su isečene iz udžbenika Više matematike.

I ako mi sada kažete da je to nemoguće, da su pisci prevazišli tehničke mogućnosti zločinaca, pozvaću vas da otvorite novine i pročitate vesti o sve češćim „intervencijama u zvanične komjuterske programe“, da se uverite kako je mašta pisaca samo preduhitrila maštu kriminalaca.

Živimo u uslovima globalne i višestrane socijalnopolitičke manipulacije i rastućeg industrijskotehnološkog hazarda. U Bopalu je, na primer, dokazana komercijalna povezanost industrijske nesreća s nesrećnom politikom jeftinih, ali nedovoljnih siguronosnih standarda u Trećem svetu.

Iz toga sledi da teme Haileyjevog „Preopterećenja“ (raspada elektrosistema u džinovskom gradu sa svim nevoljama što ih on ljudima donosi), ili Wallasovog „Dokumenta R“ (zavere za stavljanje van snage jednog amandmana o zaštiti ustavnih prava građana, kojim se priprema totalitaristički prevrat) prirodno moraju postati deo tematskog fonda i tzv. prave literature, ako ova uistinu želi da živi i deluje danas.

Izlazimo iz burnog, neizvesnog, opasnog astrološkog znaka Ribe i ulazimo pod znak Akvariusa, koji nam obećava ljubav, slogu, prosperitet. Ništa, na žalost, ovo obećanje ne potkrepljuje.

A u kući gde svi strahuju i tuguju, ne može jedino pisac biti veseo. Ako ćemo pravo, uostalom, ni ona Velika, Prava književnost, nikad nije bila naročito egzaltirana životom.

A ako je u ovoj disciplini kako se nešto radei važnije od toga šta se radi – kako ja držim – forma uvek bitnija od sadržine, jer druga pripada stvarnosti, a samo forma umetnosti, onda, u načelu, nema teme, sižea, fabule, ideje, priče koju pogođena, uspela, savršena forma ne može uvesti u književnost.

Jer, ako je pisac pravi, prava je i književnost.

Ako nije, nikakva ga dopuštena, „legalna“ literarna tema pravom neće načiniti.

Z. Zima: Pretpostavlja tada da se ne slažete s tezom da ste napravili “neuobičajen” skok i da u kontinuitetu vašeg rada nalazite i te kako opravdane razloge za pisanje žanrovske proze?

B. Pekić: Pre nego što potvrdno odgovorim na pitanje,dopustite mi da posumnjam u vrednost popularne odrednice „žanrovska proza”. Mislim da ona potiče delom od zablude da “žanrovska dela” prvenstveno određuju, pa time i limitiraju, naročita Pravila žanra, delom od naše psuedonaučne potrebe za klasifikacijama, a delom od puritanske želje da “čistu” književnost sačuvamo od izvesnih sadržaja, koji su, više zbog nesavršene, niže forme umetničke realizacije nego usled vlastite bezvrednosti, ostali van njenih zvaničnih granica.

Opet se, vidite Forma javlja kao presudan činilac u tome hoćemo li neko delo priznati za književno, ili ga ostaviti u para-literarnom limbu. A ta Forma nije jedino način pisanja, već i način shvatanja stvarnosti kao literarne građe.

To je faktor zbog kojeg kriminalističku priču “Zločin i kazna” smatramo dubokom umetničkom studijom ljudske duše, zločina i morala, jednu drugu, “Ime ruže”, čitamo kao literaturu, ponekom Simenonu bar procentualno priznajemo književne vrednosti, ali – Chandlera, Archera, Forsytha, Sheldona, Deightona, Higginsa, Ladluma ili Urisa držimo u zabranima žanra.

Ono što muti sliku je nesumnjivo postojanje izvesnih Pravila igre kod svakog pojedinog žanra. Samo ona postoje i u književnim žanrovima, bar koliko vas sprečavaju da ljubavni roman pišete kao što pravite ratni, ili da istorijski ostvarujete sredstvim naučnofantastičnog (premda u “Atlantidi” upravo to pokušavam.)

Mislim da je nesporazum u tome što smo pojam Forme zamenili pojmom Pravila igre. A oni nisu podudarni, ni po poreklu, ni po funkciji. Forma je termin za “umetničku stvarnost” jednog dela;

Pravila igre su, međutim, forme same stvarnosti. Pravila igre, stoga, žanr preuzima iz stvarnosti kojom se bavi.

Ali Formu možemo izeti jedino od umetnosti. Ako, dakle, postoje Pravila igre žanra – najuočljivija kod detektivske priče – ona automatski postaju opšteknjiževna kad se Forma domogne određene književne visine, kad se način pisanja usavrši i načinom shvatanja izabrane materije (E. A. Poe u “Ubistvu u ulici Morgue”; savremeniji dokaz tome su i neke knjige G. Greena).

Z. Zima: Čini se da vam je stalo do toga da dokažete kako vaša nova “faza”, označena ponajpre “Besnilom”, ne znači neku neobaveznu digresiju ili odmor od “ozbiljnog” pisanja, već da je posredi logično trasiranje davno započetog puta.

B. Pekić: Ako, dakle, pristajete da, bar za potrebe ovog intervjua, formulu “žanrovska proza” shvatimo kao dvomisao kojom nastojimo da je oslobodimo obaveza da u formi bude dobra kao i svaka druga literatura, pa književnim kriterijumima podložna kao i svaka druga, meni će biti lakše da objasnim zašto “Besnilo”, “1999” i “Atlantis” ne smatram iskoračenjem ni van umetnosti, ni van mojih tema, pa ni van mojih duhovnih interesa.

U pogledu Forme, ove tri knjige su pokušaj da se na žanrovskim temama, posredstvom sve umetničkijeg rukopisa, postigne neko jedinstvo “para” i “čiste” literature. Drugim rečina, da se, uz poštovanje Pravila igre, para-književnost piše formalnim sredstvima prave, da, tako, i postane – prava.

Put liči hodanju po žici i ni najmanje nije jednostavan. Svaki se pogrešan korak plaća. Ako vas omame dubine (sadržaja) i mogućnosti pokreta (forme), pašćete u ambis književnog ekskluziviteta, pa i nerazumljivi postati; a ako se, pak, po razapetoj žici (priče) isuviše spretno, vešto, lako krećete, upašćete u klišetirane, stereotipne pokrete imitatora, čija je akrobatika uspela samo zato što je na isti način već bezbroj puta oprobana.

Što se tiče ideja, tema, sadržaja, stvar je, čini mi se, još jasnija, a prirodna povezanost i međuishodnost opšteg duha “Besnila” i “1999” i, recimo “Zlatnog runa” (naročito VII toma koji je u pripremi) još vidljivija.

Ona je u antropološkom karakteru mog rukopisa, bez obzira na stepen u kome se ona u pojedinim delima ispoljava. Moje književne težnje išle su uvek u pravcu antropološkog romana, ukoliko se pod njim može podrazumevati naročita forma koja za dominantan inters ima čoveka-vrstu pre nego čoveka-jedinku, sudbinu čoveka kao takvog više nego usud ovog ili onog humanog uzorka, bez obzira koliko se pojedinačnog moralo sintetizirati da bi se dobila neka antropološka opštost – romana, dakle, kome je antropos dominantna tema, a njegove psihološke, intelektualne, emotivne, sociološke ili istorijske odrednice tek pomoćna sredstva u oblikovanju tog osnovnog cilja.

Antropološki karakter “1999” ne treba dokazivati. U pričama u kojima je čovek sveden na opšti biološki pojam, i gde, osim dekorativnih elemenata, jedva da ima nečeg što bi jednog junaka od drugog razlikovalo, u pričama u kojima jedine razlike među ljudima potiču od pripadnosti različitim tipovima čovečanstva, antropološke su, dakle teme, i roman je prirodno – antropološki.

Ali ja sam s tom namerom pisao i “Zlatno runo”. Ja u njemu nisam pisao samo fantasmagoričnu povest Doma Njegovana u Beogradu, Srba ili Balkana, već sam pokušao da predložim jednu umetničku antropologiju rađanja civilizacije od imaginarnog trenutka njenog odricanja od viših mogućnosti humaniteta, sadržanih u spirituelnoj alternativi, čija je mitska metafora plovidba Argonauta na Istok, po zlatno runo Života.

I ja u “Atlantisu”, koji pišem, bez obtira na krajnje aktuelnu temu ljudske slobode i sadašnjosti u kojoj se ona događa, ne pričam priču o jednom naročito izdvojenom, izabranom čoveku, već o čoveku uopšte, pričam mračnu povest antropolških korena materijalističke civilizacije i njene beznadežne budućnosti.

Z. Zima: Tako je, kao nastavak vaših umetničko-antropoloških istraživanja, nastala “1999”, koja upravo izlazi u izdanju zagrebačke redakcije Cankarjeve založbe. Niste li, u međuvremenu, sledili i svoju ambiciju da svaku novu prozu oblikujete na drukčiji način?

B. Pekić: Ne, uveravam vas da nisam; svakako ne – zbog neke novine. Tačno je da uvek tragam za novom formom – novom, naravno, samo za mene, jer stvarno novog nema – ali nikad zato da bih po svaku cenu radio nešto u čemu se do tada nisam okušavao, nego zato što me je književno iskustvo naučilo da svaki sadržaj ima svoju formu, i to svaki pojedini jednu jedinu stvarno odgovarajuću, onu pravu, samo njemu svojstvenu koja sve druge isključuje – inače tajna forme u umetnosti ne bi postojala – i da je jedna od primarnih dužnosti pisca, profesionalna obaveza tako reći, za njom da traga, a nipošto da se zadovolji s prvom koja mu na um padne i u koju svoju ideju nekako uspe da ugura.

Jedan se isti sadržaj kroz različite forme može iskazati, ali samo kroz jednu između njih potpuno iscrpsti. I u tome je često bitna razlika između rđavog, prosečnog i dobrog romana na istu ili sličnu temu.

Ne bih preterao ako bih kazao da, zapravo, za svoje knjige nikad ne tražim formu – ja. Traže je, u moje ime – moje ideje. One odbacuju forme koje im, iz komoditeta, natura moja spisateljska rutina, one uporno traže oblike kroz koje će se najbolje izraziti, i postaju literarnom pričom tek ako ih i kada nađu.

Ako ih ne nađu, ne realizuju se kao romani; ostaju po mojim beležnicama kao literarne himere ili nadgrobni spomenici neuspeha, kako hoćete.

Možda je upravo za ovo što govorim „1999“ i najbolji primer. Ona, u izvesnom smislu, nije samostalno delo, premda se bez teškoća čita kao da jeste. Ona je , u stvari, preludijum za „Atlantis“, roman koji radim na nekim nerazvijenim ili neiskorišćenim, a bitnim idejama četvrte povesti iz „1999“, pod naslovom „Blaga vest“.

Izgledaće kao da „Atlantis“ sledi i razvija „Blagu vest“ kroz istoriju, kroz koju, ograničena temom, „Blaga vest“ ne može da se kreće. A istina je upravo obrnuta. „Blaga vest“ je sažimanje jednog sporednog aspekta „Atlantisa“, koji je presudnu važnost dobio isključivo pomoću konteksta „1999“, jedne nove forme.

Jer, kada sam rešio da „1999“ pišem, sve pripreme za „Atlantis“ bile su gotove, i ja sam već davno bio neke odlomke u beogradskom časopisu „Savremenik“. „Atlantis“, koji je stvarno bio gotov, trebalo je samo realizovati, uvesti u njegovu ekskluzivnu formu. I šta se dogodilo?

Izvesne, antropološki plodne ideje, egipćanskog porekla, iz Platonovih dijaloga („Kritija“, „Timaios“), pretpostavke o sukcesiji više čovečanstava i polimorfnost istorije, jednostavno nisu mogli stati u fabulu, ograničenu na nekoliko godina linearnog vremena, od 1985. do 1999. godine.

Čvrsta kompozicija „Atlantisa“, a još više angažovanost u analizi tekuće civilizacije, onemogućavala je varijacije na temu sudbine Vrste i spuštala maštu na teren racionalne kritike. I to bi, mene što se tiče, bilo u redu da nisam osetio kako bih, pišući knjigu, sve vreme žalio što nisam napisao – jednu drugu.

Odlučio sam stoga da najpre napišem tu drugu, jer sam znao da je, ako počnem s „Atlantisom“, nikad neću napisati. U njoj sam, slobodan od teze, vrlo jasne u „Atlantisu“, mogao da zamišljam razne modele čovečanstva i da u njihovim uslovima ispitujem ljudsku sudbinu.

Možda i da se lično zabavljam. (To mi, dabome, nije naročito uspelo. Jer kad god mi je saosećanje našlo neko dobro i srećno rešenje, književnost je uvek spremno nalazila bolje, ali nesrećno.)

Možda bi se razlika između dve knjige, iste inspiracije i iste antropološke prirode, ali sasvim različite umetničke forme, mogla i ovako definisati:

„Atlantis“ je misija koja zabavlja; „1999“ zabava koja ima i izvesne dužnosti.

Z. Zima: Roman „Besnilo“ građan je, s gledišta forme, na principu paralelnih diskontinuiranih fabula koje objedinjuje isti prostor – londonski aerodrom Heathrow. U prozi „1999“, koju čini šest pripovijesti, tj. šest diskontinuiranih ali komplementarnih fabula, objedinjujući faktor nije prostor nego vrijeme.

B. Pekić: To ste izvrsno zapazili i samim tim odgovorili na pitanje zašto je u „Besnilu“ sve paralelno ali diskontinuirano, a u „1999“ sve diskontinuirano ali komplementarno. Zato što je prvo forma prostora, a drugo forma vremena. Prvo se ostvaruje kao roman paralelnih priča, drugo kao priče diskontinuiranog romana.

Jer, „1999“ je, sa gledišta roda, očevidan hibrid; kentaurska tvorevina, literarni mutant nastao rekombinacijom zbirke pripovedaka i romana; sistem od pet nezavisnih proznih jedinica, ispisanih u trećem licu, koje kroz neizračunljivo vreme spaja ispovest, pisana u prvom.

I utoliko je to zbirna priča. Ali, to je i roman, ako se u različitim junacima prepozna ista sudbina i dešifruje antropološka ideja koja ih spaja.

Stoga će knjiga, od svakog kome je stalo do kontinuiteta i harmonije, biti čitana kao roman, iako je pisana kao zbirka priča. Oni, pak, koji ne veruju u božanstvo kauzaliteta i žude za slobodama

Slučaja, čitaće je kao zbirku priča, iako je mišljena kao roman.

Evo, uostalom, još jedne prilike da vidimo kako to ideja sugeriše formu. Kako možete opisivati pet čovečanstava, međusobno razdvojenih milionima godina, a da to ne činite u obliku izdvojenih celina (priča, dakle), od kojih će tek unifikatorske ideje napraviti roman?

Ideje, razume se, ne kao neke ravnodušne apstrakcije, već kao lajtmotivi koji će se kroz sve priče varirati, rađajući komplementarne dramske situacije, a na kompozicionom nivou ono što od te zbirke priča čini roman.

Z. Zima: Može li se reći da je i godina 1999, koja se u knjizi ponavlja, jedna od takvih unifikatorskih ideja?

B. Pekić: Dabome. Ali, ne samo ona. I ona.

Z. Zima: Što u vašoj knjizi ta godina simbolizira? Reklo bi se po svemu sudeći, da nagoveštava dolazak apokalipse?

B. Pekić: Ono što je za tu godinu rekao Nostradamus: „U sedmom mesecu godine 1999, s neba će doći veliki Kralj terora.“ Simbolizira, dakle, kraj sveta. Ne, razume se, nužno i kraj planete, samo jednog modela života na njoj, jednog tipa civilizacije.

I opet, razume se, ako se ovo ne shvati doslovno: da će svet propasti 6. jula 1999, tačno u 17,30 posle podne po Greenwichu – da bi u androidskom ponavljanju humane istorije uvek u to vreme propadao – nego kao mogućnost, rekao bih, i izvesnost da će jednom priopasti, ukoliko i dalje progresom bude smatrao usavršavanje najkobnijih strana civilizacije, njene materijalističke suštine.

Zapravo, 6. jula 1999. je provizoran datum, dobar za propast kao i svaki drugi. Moguć kao i svaki drugi. Ono što je, na žalost, manje moguće jeste da se mi toliko izmenimo da ga izbegnemo, ma kad do njega došlo.

Čovečanstvo iz mog romana nije ga izbeglo. U prvoj priči knjige („Zlatan kraj“) katastrofa se i događa 1999, uprkos zakasneloj demonstraciji spirituelne alternative. U drugoj priči („Novi Jerusalim“) govori se o posledicama 1999. kroz istoriju Drugog, mutantskog čovečanstva, sastavljenog od, robotima opsluživanih, izolovanih i samodovoljnih, mentalno potpuno različitih jedinki, čiji najumniji predstavnik, jedan arheolog, spasonosnu alternativu ovom individualističkom stazisu nalazi u ledu Severa, u iskopinama sibirskih koncentracionih logora, koje besprekornim naučnim i logičkim tumačenjima pretvara u idealni koncept društva.

U trećoj priči („Poslednji čovek na svetu“) umire jedina preostala humana posledica 1999, poslednji mutant na svetu, koji sam čini Treće čovečanstvo; umire u posedu toliko žuđenih alternativnih spirituelnih, pa i nadnaravnih moći – može, naime, čistom voljom i „brda pomerati“ – ali bez mogućnosti da ih na bilo šta korisno upotrebi, jer sem njega ničeg više živog nema, i svet nasleđuju roboti, animirane biološke kopije ljudi, pripadnici budućeg Četvrtog čovečanstva, s obzirom na ne-živu svoju prirodu, savršeno prilagođeni materijalističkoj civilizaciji, protiv koje se uzalud bunila živa priroda pravih ljudi.

U četvrtoj priči („Blaga vest“), priči tog Četvrtog čovečanstva, godina 1999. još jednom se približava, kao da se, iz misterioznih razloga vreme prve priče ponavlja, ali to je privid, kao i sve u toj priči, jer vreme je drugo, a ponavlja se jedino humana povest.

U petoj priči (“Dan šesti“) godina je 1999. i opet je 6. juli, i opet 17,30 po podne, ali je vreme drugo, i u tom Petom čovečanstvu, svetu apsolutnih nužnosti, najdenom, paradoksalno, famozna se godina 1999. i Nostradamusovo proročanstvo ne obistinjuju.

(Ne smem reći zašto, nadam se da će knjigu neko ipak čitati.) I najzad, u šestoj priči („Međuigra“), nekoj vrsti kratkog post scriptuma, uplašen da nisam zvućao suviše optimistički, dopustio sam mogućnost da se 1999, jednog kasnijeg datuma, ipak dogodila. Ali, da li jeste ili nije, ostaje neizvesno. Više optimizma nisam iz sebe uspeo iscediti.

Razume se, pored ideje o finalnoj 1999. godini, u knjizi ima i niz drugih „nosećih“ ideja: Platonova, prema Solonovom izveštaju iz Saisa, o „više čovečanstava“; ideja o Zlatnom kraju preuzeta od Orwella; manihejska ideja o večnom sukobu svetlosti (Duha) i mraka (Materije); ideja Mesijanstva, provučena kroz sve glavne likove svih priča, i nešto drukčije shvaćena nego u „Vremenu čuda“ itd.

Postoje, takođe, i sekundarne, iz „nosećih“ izvedene ideje, koje se ne sprovode kroz celu knjigu, već nadahnjuju samo pojedine priče. Takva je, na primer, u „Danu šestom“ ideja o „svetu apsolutne nužnosti“, u kome se sve zna unapred, gde je sve programirano i predviđeno, i gde nema slučaja, pa ni neizvesnosti, svetu totalnog, beznadežnog Reda, o kome sanjaju sve totalitarne doktrine. Ili u „Novom Jerusalimu“ ideja o bespredmetnosti logike u susteru sa istorijom i životom.

Z. Zima: Spomenuli ste Zlatan kraj iz Orwellove „1984“, George Orwell bio je prošle godine, iz razumljivih razloga, možda najcitiranijih, pa i najčitaniji pisac na vsijetu. O njemu su se čule svakojake, kontraverzne ocjene, što je često više ovisilo o društveno-političkom kontekstu i zemlji iz koje su dolazili ti glasovi, nego o „ukusu“ hipotetskog kritičara i čitaoca.

B. Pekić: Činjenica je, svim kontraverzama unatoč, da Orwellovo delo rijetko koga ostavlja indiferentnim. Kakav je vaš odnos spram tog pisca? Pitam vas to stoga što je vaša „1999“ stanoviti hommage autoru „1984“.

Takav da sam mu, iz dubokog poštovanja što ga osećam i prema njemu kao ličnosti i prema njegovom delu, posvetio „1999“. U okviru zbirke eseja „Otac Hronos i majka Gea“, komparativne, amaterske, dabome, studije A. Haxley – A. Kestler, T. Mann – A. Solženjicn, njemu je posvećen odeljak A. Camus – G. Orwell.

I nije reč jedino o njegoovj literaturi, već i esejistici i žurnalistici, koja je i danas, možda upravo danas, i te kako aktuelna.

Za mene lično nema nikakve sumnje na šta se „1984“ odnosi i tu dirljiva dijalektika „Literaturnaje gazete“, koja „1984“ smešta u buduće fašističko-oligarhijsko-militarističko-policijske i šta ti ja znam još kakve USA, slabo pomaže da se sakrije prva i prava Orwellova namera: denuncijacija oligarhijskog socijalizma.

Kažem prva i prava, jer su me istraživanja navela na ideju da iza nje, iza te prve i prave, postoji i jedna daleko bitnija, plodnija, zanimljivija, druga i prava namera (ako ne uvek i namera, svakako realizovana ideja), koja nadilazi užu društveno političku funkciju, i postaje univerzalna, antropološka, i u najmanju ruku ona koja od kritike jedne sumnjive budućnosti postaje analiza jedne sumnjive prošlosti, od futuristike – metaistorija.

Hoću, drugim rečima, da kažem da mi nismo tek sad prošli kroz 1984. godinu, ponajmanje da nas ona tek očekuje; mi smo kroz nju, u njenom suštinskom značenju, u onome što je ona od nas napravila, prošli već vrlo davno.

Jer osnovno stanje što karakteriše društvo Orwellove pseudobudućnosti, stanje je Dvomisli, a ta Dvomisao sadržina celokupne ljudske istorije. I ko o takvoj Dvomisli govori, ne predviđa je, on je – prepoznaje. On nije prorok, već povesničar pada. Herodot, a ne Jeremija.

I bez obzira koliko prvu Orwellovu nameru smatrao značajnom, potrebnom, humanom, prednost dajem drugoj, jer ona pravu opasnost po ljude ne vidi u nekoj doktrini, uvek izvedenoj, uvek posledičnoj, nego tamo odakle takve ideje o svetu nužno izlaze: u tipu civilizacije koja je, po svom liku, stvorila jednu dvosmislenu istoriju, a ova, po svom liku, takođe, dvosmislenog čoveka.

A dvosmisleni čovek ne može imati nikakve druge ideje do dvosmislene. Pa realizovane se one kao život na Istoku, Zapadu ili bilo kojoj drugoj strani globa. Kad je suština naopaka, nijanse, čak i neznatne, mogu za nas i naše lične, pojedinačne živote biti važne, ali za čovečanstvo u celini i njegove perspektive one nemaju mnogo vrednosti.

Z. Zima: U impozantnoj sagi „Zlatno runo“ prikazali ste sudbinu više generacija, sve do mitskih, Doma Njegovan Nisu li vaše „londonske“ proze – mislim na vaše dve najnovije knjige i treću koju pišete – posledica želje da se udaljite iz bizantijskog i balkanskog svijeta u nešto što ima dimezije kosmopolitskog, čak i bez obzira što autentičan pisac i u svom lokalnom svijetu uvek pronađe dimenzije univerzalnog?

B. Pekić: Apsolutno, definitivno – ne. U potrazi za univerzalnim, do kojeg mi je stalo, kako i sami rekoste, nemam nikakve potrebe da se udaljujem sa Balkana, mog lokalnog literarnog područja, izvora mojih nadahnuća, mog jezika, mog porekla i mojih mitova. A tako gde je pisac, tamo je i Univerzum (njegov, dabome, jer za pisca nekakav drugi i ne postoji.)

Balkan, dakle, poseduje bar toliko univerzalnog koliko i ma koji drugi deo sveta, pa možda, usled svoje geografije i istorije, i nešto više od te univerzalnosti od nekih drugih, kod kojih je univerzalnost često samo – vazduh.

Nemojte, pri tom, zaboraviti – citiram „Zlatno runo“ – da je ovo Poluostrvo čuda, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, svetu dalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture (u okviru jedne pogrešne orijentacije, naravno, ali šta se tu može) helensku, vizantijsku i osmansku, dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za to vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu, i to ovu koja nas danas usrećuje.

Razlozi mog privremenog i prividnog udaljavanja su drugi i ja sam ih delimično objasnio u odgovoru na vaše drugo pitanje širenjem baze svojih antropoloških istraživanja, koliko ih književnost dopušta.

Već posle „Zlatnog runa“ vraćam se, u „Srebrnoj ruci“, VIII vizantijskom veku i ikonoboračko-ikonofilskom građanskom ratu, prvoj velikoj evropskoj duhovnoj revoluciji, posle hrišćanske; ovom, dakle, našem Balkanu, s jednog na kojem sam bio i kad sam pisao „1999“, na koji sam mislio i „Besnilo“ pišući.

Nadam se da naši čitaoci „Besnila“ nisu iz priče sebe isključili samo zato što se ona slučajno događa u Londonu? Jer, ona se idući put može dogoditi u Zagrebu ili Beogradu.

Z.Zima: Ima se utisak da se u posljednje vrijeme, otkako živite u Londonu, vaši građanski angažmani sve više podudaraju s vašim literarnim prijektima?

B. Pekić: To je istina. Bar trenutno postoji sklad između onoga što pišem i onoga što kao građanin zastupam, sklad koji sam uvek hteo nekako da postignem, ali mi se retko dalo.
Pokušaću da te stavove sažmem u dve premise, i iz njih izvedem svoje opredeljenje.

Svi smo prošli kroz racionalističku školu antropocentrične arogancije. Od detinjstva smo dopingovani ubeđenjem da je Homo sapiens kruna prirode, i njena svrha, ako je ona uopšte ima; ukratko – kraj svih svinjarija koje preduzimamo i kao pojedinci, i u raznolikim zajednicama, i kao Vrsta, kraj očitih naopakosti što ih raskošno demonstrira humana istorija – da je čovek jedno čudesno, uzvišeno, na napredak prosto osuđeno biće.

A kad u to posumnjamo – jer živimo, pa nekog đavola i sami vidimo – onda nam se veli da se strpimo: veličina čoveka, naime, nije toliko u onome što on već jeste, koliko u tome što tek može biti. Nije u njegovim aktuelijama već u nekakvim imaginarnim neograničenim potencijalima, garantovanim svešću, koju, osim nas, pouzdano neko nema u Univerzumu.

(Uostalom, to je još i dobro. Dva ovakva sveta bila bi stvarno previše.) Ovo protivrečje između naše bedne realnosti i naše navodno veličenstvane sudbine .- u koju nas podjednako revno uveravaju racionalističke filosofije, monoteističke konfesije, reformističke ideologije i optimistične nauke – naše izvođenje iz blata zvezdama može, kako danas stvari stoje, rešiti jedino neka osobito vešta dijalektika, jer se od života takva čuda više ne mogu očekivati.

Život teče koritom reke koje je usekao jedan davni izvor. Reka se uvek uliva u isto more.

Konfiguraciju sliva može poremetiti jedino zemljotres. Jer samo se iz haosa, kako je rekao Nietzsche, rađaju zvezde. Prirodan razvoj, ono što zovemo “progresom” i od čega očekujemo da nas dovede do naše “velike humane sudbine” dosledan sebi i svom poreklu, može nas dovesti samo do – 1999.

Čak iako uistinu raspolažemo nekakvim čudesnim potencijalima, malo nam mogu koristiti, jer ni oni, kao ni mi, njihovi navodni nosioci, nisu više slobodni, nisu više u službi ni čoveka, ni humaniteta. Vrsta, kov i funkcija tih potencijala određeni su prirodom naše civilizacije. Ako je ona promašena, ni naši potencijali ne mogu biti spasonosni. Ako je pravac rđav, ono što njime ide, ma i dobro bilo, ničemu ne služi.

Druga laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (i u smislu životne sredine, i u smislu njenih zakona), koji se, očito rđavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.

Ove dve fundamentalne zablude, potpomognute čitavom operativom istorijskih, moralnih i duhovnih Dvomisli, obrazovale su za našu egzistenciju hermetički humani frižider, s veštačkim, sintetičkim uslovima života, sličnim onima što bismo ih, u nekom artificijelnom mehuru, uživali na nekoj planeti nepodnošljivog pritiska ili pogubnih klimatskih prilika.

Šta se van našeg “mehura” događa, tiče nas se jedino ukoliko nas ugrožava i ukoliko se može eksploatisati. Razdvojenost od one temeljne, više realnosti, razdvojila nas je i međusobno, u opštem “mehuru” za svakog od nas naduvala i njegov posebni. Stvoreni su lažni uslovi života u kojima se ne može živeti istinski život.

Život se može tu jedino – imitirati. (U toj ideji pseudo-života, sintetičkog trajanja, toj fatamorgani egzistencije posvećen je moj “Atlantis”.)

Ima se, međutim, utisak da sve više postajemo svesni naopakog karaktera i pogubne mehaničnosti svoje civilizacije, da sve više uviđamo njenu osnovnu dvosmislenost i u njoj razloge koje su izvesni mislioci tražili za tragičan raskol između naše egzistencije i našeg bića.

Sve više smo nezadovoljni onim što nam nudi navodna neizvežnost istorije i navodna progresivnost ovog modela civilizacije.

Ma koliko polovični, protivrečni, konfuzni, pa i manipulacijama podložni, izvesni savremeni vanstranački pokreti, izvesne preventivne inicijative – poduprte mahom od mladih ljudi – predstavljaju zapravo prve znakove nekog budućeg masovnog otrežnjenja, ako, naravno, za njega bude vremena.

Iz tih razloga moje simpatije pripadaju Zelenom pokretu, Prijateljima Zemlje, inicijativama za zaštitu ljudskih prava (uključujući i prava životinja), društvima za borbu protiv smrtne kazne, pokretima za ograničenje nauke, odnosno njenu kontrolu; ukratko svemu što na ovaj ili onaj način predstavlja alternativu „civilizacionom mehuru” u koji nas je istorija zarobila i u kojem joj je očevidna namera da nas – uguši.

Jednom sam, u nekom intervjuu, rekao da čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.

Ostajem pri tome.

http://www.borislavpekic.com/2008/04/vreme-rei-xiia-deo.html