“Kada putujem po svojoj sobi retko kad idem pravom linijom; od stola odlazim do slike koja se nalazi u uglu: otuda prolazim ukoso kako bih došao do vrata; ali, ma koliko zaista na polasku imao nameru da dođem do njih, ako na putu naiđem na fotelju, ne učinim tako, nego odmah sednem u nju.”
Kako da provedete 42 dana u svojoj sobi
A Journey Around My
Room“ („Putovanje po mojoj sobi“) napisao je 1794. godine mladi
francuski oficir po imenu Ksavije de Metr, koji je učestvovao u
(nezakonitom) dvoboju zbog kog se našao u nevolji, pa je osuđen na
kućni pritvor. (Ja sam ga pročitao u prevodu Endrjua Brauna.)
Vekovima pre nanogica koje prate vaše kretanje i sličnih naprava,
vlasti su se oslanjale na čast mladih plemića da će odslužiti
svoje kazne nakon nedoličnog ponašanja. De Metr, koji je u to vreme
imao dvadeset sedam godina, bio je čovek od reči i zaista je ostao
u svojoj sobi u Turinu tokom čitava 42 dana, kolika je i bila kazna.
S obzirom na to da nije imao šta da radi, on je napisao „vodič“
kroz svoju sobu, šetajući tokom narednih nedelja između delova
nameštaja, slika, svojih polica za knjige, čitajući pisma koja je
sačuvao, i prisećao se svog dotadašnjeg zabavnog i pomalo
raskalašnog života – iako je on, takođe, bio ispunjen ratom i
gubicima.
De Metr navodi da je „putovanje“ po njegovoj
sobi pravi način za putovanje, ali i najdemokratskiji vid putovanja
koje je postojalo ili će ikada postojati:
„Zadovoljstvo
koje možete pronaći u putovanju po svojoj sobi lišeno je neumorne
muške ljubomore; ono ne podleže nestalnosti sudbine. Na kraju
krajeva, da li postoji makar jedna osoba koja je toliko nesrećna,
toliko usamljena, da s vremena na vreme ne poželi da ima sklonište
u koje bi mogla da se povuče i sakrije od svih? Za putovanje vam
inače treba toliko muke i priprema.“
Njega njegovo
putovanje nije koštalo ništa. On tvrdi da će ovu vrstu putovanja
„hvaliti i slaviti“ svi oni iz siromašnijih staleža, ali smatra
da će biti popularnija među bogatima. On čitaocima objašnjava
zašto je to tako: baš zato što neće morati ništa da potroše.
Bogati su imućni zato što vole da štede novac. Ističe,
takođe, i da je ovo sobno „putovanje“ odlično za bolesne, isto
onoliko koliko i za one koji se plaše pljačkaša, litica i
močvara.
Kao i svi vrsni putopsici, De Metr počinje
svoju knjigu tako što nas obaveštava i položaju „tla“ i rute
koju planira da prati:
„Moja soba se nalazi na 45°
geografske širine prema proračunu Oca Bekarije; prostire se od
istoka prema zapadu; u obliku je dugačkog pravugaonika, ima 36
koraka u obimu ukoliko obgrlite zidove. Moje putovanje, prema svemu
sudeći, biće mnogo duže od navedene razdaljine, jer ću ga često
prelaziti po dužini ili, pak, dijagonalno, bez ikakvog prethodnog
plana ili pravila. Ponekad ću se, čak, kretati tako što ću
praviti cik-cak putanju, a ako bude potrebno, istražiću i sve
ostale moguće geometrijske maršrute. Ne volim ljude koji imaju sve
do detalja isplanirano, pa onda kažu: ’Danas ću ići u tri
posete, napisaću četiri pisma i završiću knjigu koju trenutno
čitam.’ Moja duša je toliko otvorena za sve ideje, ukuse i
osećanja da pohlepno prima sve što joj se ponudi. A zašto bismo
odbili zadovoljstva koja su prosuta pred nama na ovom trnovitom
životnom putu?“
De Metr je šarmantni pripovedač, a da
knjiga ne bi bila dosadna, on upliće u nju i druge likove – njegov
sluga i pas povremeno prodefiluju kroz sobu. A pored toga, on ispreda
i svoje teorije, mnogo teorija, uključujući čak i jedno
suprotstavljanje Platonu: i dok Platon teoretiše da smo svi mi
sastavljeni od duše i voljnih nagona, De Metr veruje da mi
posedujemo dušu i zver, a da su ovo dvoje često u raskolu i da
imaju različita htenja.
Istovremeno, De Metr nije ništa
drugo do u najmanju ruku nonšalantan. Ponekad, njemu samo dođe da
jedan komad nameštaja zameni drugim. Dok u nekim situacijama on
„putuje“ kroz sobu tako što sedi u fotelji, njišući se unazad
kako bi se prednji nogari nekoliko centimetara odmakli od poda, da bi
se nakon toga odjednom zanjihao napred i da bi se fotelja pomerila.
On je kao šestogodišnjak kome je užasno dosadno.
Ali
baš onda kada pomislite da knjiga nije ništa drugo do knjižica za
razbibrigu (kao onda kada nagovara svoje čitaoce da na svoje krevete
postave ružičasto i belo platno jer te boje umiruju) ili parodija
na sve velike putopisne knjige njegovog vremena, dela koja su
napisali vojnici koji su se nakon nekoliko godina vratili iz Egipta
na primer, sledi iznenađenje.
U jednom od poglavlja De
Metr piše o svom prijatelju, vojniku, koji nije poginuo u bici, već
je preminuo od bolesti na rukama našeg pisca u zajedničkim zimskim
vojnim prostorijama. Njemu ovo prijateljstvo strašno nedostaje, a
jedan od najpotresnjih delova u knjizi jeste De Metrov put kroz
njegovu sobu do radnog stola kako bi „posetio“ pisma svog starog
prijatelja.
Iznenadiće vas i razmišljanja našeg putnika
o ljudima koji žive na visokoj nozi. Na prvi pogled, ovi delovi liče
vam na sve prethodne koje ste pročitali u knjizi. Međutim, nakon
toga sledi ovaj odlomak:
„I zašto bih se ja trudio da
razmatram živote onih koji su u daleko povoljnijim okolnostima kada
je svet košnica ljudi koji su daleko nesrećniji od mene? Umesto što
ću u svojim mislima odlutati do luksuzne vile, u kojoj lepota mlade
Eženi zasenjuje sve ostale devojke, ukoliko želim da se smatram
srećnim čovekom treba samo da zastanem na putu do tog mesta. Gomile
tih nesrećnih ljudi koji odrpani leže ispod tremova svih tih
raskošnih vila, čini se kao da se nalaze u tački kojoj se samo
čeka trenutak u kojem će umreti od hladnoće i jada. Kakav prizor!
Voleo bih da ova stranica iz moje knjige bude poznata celom svetu;
želim da se zna da, u ovom gradu u kome sve odiše izobiljem, tokom
najhladnijih zimskih noći, na otvorenom spava veliki broj ovih
jadnih ljudi, a svoje glave mogu položiti samo na golo kamenje ili
na prag neke raskošne palate.
Ovde je grupica dece koja
su šćućurena jedno uz drugo kako ne bi umrli od hladnoće. Tamo je
žena koja se trese i nema glasa da se požali. Prolaznici dolaze i
prolaze, i niko od njih nimalo ne saoseća sa ovim prizorima, jer su
na njih navikli.“
Kao i mnogi putopisci pre i posle
njega, i De Metr je ukazao na nepravde kojima je svedočio, iako su
se u ovom slučaju one bukvalno zbile na njegovom kućnom pragu.
Njegova poenta je sledeća: ne morate da proputujete svet kako biste
videli na koje sve načine nanosimo bol i zla jedni drugima, ona su
odmah ispred vas, dovoljno je da pogledate kroz svoj prozor.
Ali
kada želi da se odmakne od svih dešavanja u svetu, a koja posmatra
kroz svoj prozor, i sazna više o ljudskim stanjima, postoji još
jedna „destinacija“ u njegovoj sobi koju može da poseti –
njegova polica sa knjigama na kojoj su većinom romani i nekoliko
knjiga poezije. Knjige mu omogućavaju da otputuje daleko dok je
istovremeno u svojoj sobi i da hiljadostruko proširi svoje vidike.
Piše: „Kao da mi moje lične muke nisu bile dovoljne, slobodnom
voljom odlučio sam da podelim i one koje su proživeli svi ti
izmišljeni junaci, a osetio sam ih kao da sam ih lično ja
doživeo.“
Autor: Vil Švabl
Izvor:
lithub.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
