Godina 1940, završila se strašnom zimom, u Veneziji, a godina 1941 — kao ta što se završila — počela je mrazom koji je redak, u Rimu, i u januaru.
To je bila moja poslednja godina u Rimu, pa se zato, možda, i sećam mnogih sitnica iz tog doba.
Ljudsko sećanje je čudnovato. Sećamo se svega što se zbilo sa nama u detinjstvu, a ne sećamo, ni onog što je juče bilo, pri kraju.
Januar je bio doneo jezivo bombardovanje Londonu.
Italiji poraz u Africi i sramotu u svetu.
Iz Amerike se čuo glas prezidenta, a rat se bližio i tom kontinentu.
Nemačke divizije bile su ušle u Rumuniju, a šaputalo se već, da stižu i u Italiju. Palata Borghese pretvorila se u tihu ludnicu.
Moj krug poznanika, naše uobičajeno društvo, se raspadalo. Albanka i njen muž spremaju se u Španiju.
Devojčicu švelje ostavljaju markizu koji me je u Neapolj vozikao. On se ženi sa onom markizom, za koju mi je govorio, da je zaljubljena u Papu, ali uzima u kuću i Mariannu. Kći predsednika vlade, jedne male kraljevine na Balkanu, udala se u Milanu. Oficiri iz našeg društva ne pišu. Profesor della Cloetta se ne javlja. Njegova kći je na ostrvu Capri.
Sve smo to doznali, kao u zatvorenom krugu, za vreme obilaska deteta, koje se, u međuvremenu, bilo rodilo, u jaslima, u Vitlejemu.
Ono je od voska, sa nafarbanim obrazima, a izloženo po crkvama, pa ga obilaze, svi, u Rimu, za vreme praznika. To je neka vrsta pozorišta lutaka kojeg ima na šetalištu iza kasine ,,Valadier“, a koje silazi u Rim, o Božiću. Rim se raduje. Jedno dete više u Rimu. Začeto bezgrešno od djevice Marije, u Izrailju.
Iako je Kina ogromna — jednom u godini, tako bar njeni pesnici kažu, svi se u njoj sastaju, na jednom mostu u Pekingu. Tako i mi, pri obilaženju tog novorođenčeta u jaslima. Videh i moju Bugarku, i Dianu i njenu majku, sa trenerom koji se zvao Taddeo. Video sam i lekara, koji leči moje noge, pa i onog kom sam pomogao da zadrži onu Holanđanku. Okrenuli su glavu.
Videh i Šveđane, gospođu Nordstroem i Torstena Roslyna, i sve druge, koje sam kod njih viđao. A svi me pitaju: je li istina da mi se žena vraća u Rim? Sad mogu da odgovorim: sutra.
Svi kažu da bi rado pošli sa mnom u Veneziju, da je dočekaju.
Ali sam, posle, sutradan, pred veče, sam izišao na stanicu, da otputujem pred nju, u Veneziju.
To veče, ne znam zašto — valjda u strahu od rata — ne mogu da zaspim.
Dolazi dan, dakle, kažem sebi, da i iz Rima, odemo.
Čitam onda, da bih zaspao, smiren, ono, što je Goethe napisao kad je iz Rima, godine 1788, odlazio. On je čitao ono što je Ovidije napisao, kad je iz Rima odlazio u izgnanstvo — za vreme cara Avgusta.
Goethe kaže, da Ovidije kaže, da je iz Rima pošao noću. Da se tog dana seća jasno i da mu se Rim, u sećanju, vraća, često. Pred polazak (supremum tempus) Ovidije oseća da ostavlja, sve, što mu je bilo milo i drago (mihi cara reliqui). A kad je stigao u mesto izgnanstva, na obali Crnog mora, u Skitiji, to sećanje mu se vraća noću često (cum repeto noctem). Goethe je pri odlasku prevodio ono, što je Ovidije rekao, a dodao, da je u svakom rastanku: klica ludila.
Kad je, to veče, moj telefon zvrjao, ja sam ćutao.
Posle tih telefonskih poziva, uveče, izlazim na železničku stanicu, da otputujem u Veneziju. Odlazim, po svom običaju na stanicu vrlo rano, ne zato što se bojim da ću zadocniti, nego da bih se navikao na misao, da neću ostati, ni u Rimu.
Iako ta rimska stanica, tada, još nije bila ona grdosija u mramoru i čeliku i stakletu, kao sad, bila je i onda već velika i puna sveta i vozova koji odlaze i stižu. Još nije imala onu, funkcionalnu, lepotu, koju sad aerodromi imaju, ali nije više ličila ni na onu našu, nama dragu, staru stanicu, zadimljenu, i garavu — otkuda smo polazili toliko puta, moja žena i ja, da se sastanemo. Mračno je bilo u vagonima, i pod njenim krovovima, a tek kad bi voz izišao iz stanice, i prešao most, tek bi onda svanulo — pri odlasku u tuđinu.
Rimska je već i onda ličila na fiorentinsku, u žutom kamenu.
Dok čekam, ponavljam sebi: eto, svet se ipak izmenio.
Stanice nisu više onako čađave i tužne, kao u mom detinjstvu, ni mračne, i zadimljene, pa ne treba u njih unositi svoju melanholiju. Ne treba da bude u nama neku potmulu zebnju, kao u doba naše mladosti. Između moje zemlje i Italije neće doći do rata, sad je već sasvim sigurno, a ako dođe, nećemo mi biti oni, koji će pognuti glavu. Neki glas, međutim, u meni, čak je i tada ponavljao, da nije trebalo da moja žena dolazi i da nije pravo, da, zbog mene, bude opet u Rimu, gde će uskoro goreti, zapaljene, čitave ulice. A lešine žena i dece ležati, rasute, po asfaltu. Nisam ni sanjao da, na Rim, sve do svršetka rata, neće pasti bomba. A da će deca i žene, kao pocepane, krvave, lutke, ležati baš na ulici naše varoši, iz koje je tog dana moja žena bila pošla, da se vrati u Rim.
Sad znam da se na stanici, kao i na aerodromu, kad se neko čeka, nikad ne zna da li će stići, a kad smo polazili sa neke stanice, i u prošlosti, nikad nije hilo sigurno, kud idemo.
Kraj svega toga što je, tih dana, između moje zemlje i Italije, vladao potpun mir, ja sam, ne znam zašto, polazio, to veče, u susret svojoj ženi, sa nekim čudnim predosećanjem, da ćemo mi, uskoro, otići iz Rima. To predosećanje smo, docnije, često, prepričavali, u Portugalu. Pominjao sam ga ženi i kad smo bili deset hiljada metara visoko, u noći, nad okeanom, leteći u Irsku.
Kad se približilo vreme da odem do svoje postelje u vozu, ja sam se tešio promenom, koja je bila vidna, i u samom putovanju, koje više nije bilo onakvo, kao u mom detinjstvu. Lokomotiva, kraj koje sam prošao, na peronu, nije više bila onaj crni, strašni, bik, sa zakrvavljenim očima, kao u mom detinjstvu — kad mu je iz rebara dahtala para, tako da sam kroz nju jedva prošao. Ni vagoni više nisu bili onakvi, kao kad je, sa te stanice, Carducci polazio u Bolognu. Pa ni putnici, koje sam ugledao u vozu, koji je stajao na paralelnoj pruzi, nisu bili više onakvi, kao moja mati, ili tetke, u mom detinjstvu. A ni šeširi tih žena u vozu nisu bili onakvi, kakve je valjda nosila, Matilda Serao, kad bi sedela u vozu. Svet se bio na stanicama promenio.
U tom trenutku, iz jednog vagona izleteo je bradat, krupan čovek, kome je pritrčala jedna žena, sa nekim čudnim šeširom na glavi. Oni su se zagrlili.
Mom vozu priđe, nova, električna, talijanska, lokomotiva, koja je, iako nije ličila, nimalo, na onu, moju, u detinjstvu, ipak ličila na neko čudo. Na nekog prepotopskog nosoroga, pretvorenog u gumu. Peron je ispod nje malo zadrhtao.
Sa osećanjem potpunog mira u svom svetu, prilazim vagonu, u kom imam postelju. Sirene su tih dana ćutale u Rimu. Nije bilo uzbuna. A kao po nekom višem naređenju, sve se bilo u Rimu smirilo.
Nestajala je i vera u pobedu.
Mussolini, izgleda, nema uvek, pravo. Non ha sempre ragione.
Sasvim iznenada, pred polazak voza, dolaze moji prijatelji, Albanka i njen muž, da me isprate, iako to nisam očekivao. Oni su, dan ranije, večerali, u Orsu, kraj Tibra, uz trepet sveća, kao da nekog mrtvaca večeraju, a bili su u društvu jednog, uglednog, člana partije, u Mussolinijevom kabinetu. Pričaju mi da nesto u Italiji nije u redu. I da bi rado pošli, da mogu, sa mnom u Veneziju.
I oni su bili zapazili, i priznaju, da Rim, tih dana, nije više ono, što je dotle bio, ali i oni tvrde da odnosi, između moje zemlje i Italije, nikad nisu bili bolji. Mir, među nama, sasvim je siguran.
Sa bojišta, međutim, stižu crne vesti za Italiju, kažu. Engleske armije, u Africi, bile su tog decembra počele da napadaju i, počev od 7. decembra, broj zarobljenih Talijana, sve je više rastao. Već 12. decembra bio je narastao na mnoge hiljade.
A rastao je i dalje.
Istina svet se tešio time, da London gori, ali je, inteligentno, šaputao, onda, i to, da to znači, da će i Rim goreti uskoro.
Ne, ne, izgleda da Mussolini nema uvek pravo. Non ha, non ha, sempre, sempre, ragione.
Hodamo, do polaska voza, tako, u razgovoru, po peronu, a muž Albanke ponavlja, da bi trebalo da svoju ženu, pre nego što se vratimo, ili kad se vratimo, da još jednom provedem, kroz ona mesta, koja smo voleli, kad smo došli u Italiju. Treba zaboraviti da smo u ratu.
Ja kažem da ću joj svakako pokazati, još jednom, Fiorenzu, tim pre, što proučavam neke knjige o utvrđenju, koje je Michelangelo bio tamo podigao, kad je, na brzu ruku, morao da brani republiku i varoš o kojoj je rekao, da se tamo rodio — iako se tamo nije rodio. Il nido ove naqu’io.
Pokazaću im, kad se vratimo, kažem, jednu sliku svoje žene, koju sam snimio tamo, pre godinu dana, kad smo bili tamo. Stoji tamo, iznad Fiorenze, naslonjena na ogradu, na terasi, otkud je Michelangelo hteo da brani Fiorenzu, a pognula je, i pre godinu dana, svoju glavu. Iza nje se vide brda, i Fiesole. A vidi se i kube, koje je Brunelleschi, nad Fiorenzu, digao. I od Fiorenze, tako, samo nam slike ostaju.
I od nas će, tako, samo slike ostati, kazem Albanki. Ona sad, kaže, provodi dane u vozovima, između Sulmone i Rima, punim vojnika, koji iz Albanije stižu. Ranjenici su. A ima i dezertera. Nisu ljubazni pri dočeku. Svi su u letnjem odelu. Lakom šinjelu. A tamo, u Albaniji, bili su u snegu i ledu. Niko to nije predvideo. Stižu pomodreli u Anconu. — Znam Anconu. Ni ona nije prijatna u kiši i snegu.
Znam, kažem, Anconu. Čekao sam jednom, tamo, brod, dok je uokolo besneo građanski rat. Nije daleko ni Casteifiardo.
Albankin muž se ljuti, što pominjem Castelfiardo, pa mi savetuje, da bi trebalo, da se ne mešam više u politiku, nego da obiđem, još jednom, sa ženom, mesta u okolini Rima, koja sam voleo.
On mi preporučuje naročiti način obilaska Italije, koji smatra za najrazboritiji, najlepši, i najkorisniji. Ne treba trčkarati po Italiji kao što je Tasso trčkarao. U ludilu. U samrtničkom ludilu. Treba ići u ona mesta, još jednom, koja su rodna mesta velikih ljudi koje je Italija dala svetu. Ta mesta su obično najinteresantnija, za strance.
Mogao bih, kaže, ženu odvesti, na dan-dva, u Arezzo.
Petrarka se rodio tamo.
Ne volim, otkad čitam Michelangela, Petrarku. Rekao sam već.
Onda Montepulciano. Tamo se rodio kardinal Bellarmino, sa kojim je on u nekom dalekom srodstvu. To je bio veliki, umni, nepokolebljivi protivnik reforme u katolicizmu. Imao je pravo.
Njegova žena kaže: onda bolje Arezzo. Moja žena može da kupi vrlo lepo posuđe, u Arezzu.
Znam, kažem, Arezzo, ali kad bih još jednom mogao da obilazim ta mesta, išao bih, tamo, samo tragom svojih uspomena. Da vidim, na primer, freske u Arezzu, koje je Piero della Francesca naslikao.
I Vasari je slikao u Arezzu, kaže Albankin muž.
Neću da vidim Vasarija koji je mog Sodomu klevetao. Brbljivac.
Kad je tako, kaže Albankin muž, onda treba ići u Arezzo i videti bar spomenik grofa Fossombroni. Taj čovek je zaslužan što je, u dolini, oko Arezza, na granici Toscane i Umbrije, zemlja isušena i pretvorena u najplodniju ravnicu.
Vraga je to njegova zasluga, kaže Albanka.
Pa dobro, kad neću da vidim mesta koja su dala velike Talijane, katoličke Italije, zašto onda neću bar da vidim spomenike velikih ljudi, kao što je bio, nesumnjivo, i grof Fossombroni?
Prosto zato što sam bio u Arezzu, a za tog grofa niko na ulici, koga god sam pitao, nije znao. Spomenici velikih ljudi služe, svud, samo za uživanje kučića, koji ih cene, zna se zašto. Nisam ja kriv što svet više pamti nekorisne pesnike — kao na primer rodno mesto Propercija — nego rodno mesto tog čoveka koji je kanale kopao i plodnost zemlje stvarao.
Pa kad neću Montepuliciano, kaže Albankin muž, što ne odem, pri povratku, pored Montepulciana, u Pienzu? I to je rodno mesto jednog velikog Talijana, Pape, Enea Sylvija Piccolominija, a ne moram tu varoš gledati zato što je njegovo rodno mesto. On tog čoveka ceni kao katoličku veličinu. Ja ga mogu ceniti za nešto sasvim drugo. Taj Papa je pokušao da mestašce u kom se rodio pretvori u varoš, velelepnu. Zar to nije lepo? Dotle se to mestašce zvalo Corsigniano. Papa je u Fiorenzi poručio jednu vanrednu varoš, kod najčuvenijeg arhitekte, u to doba, koji se zvao Rosellini, i taj mu je arhitekt, tu želju, u roku od tri godine, ispunio. Zar to nije lepo? Drugi su tada naručivali, tako, noževe, otrove, nakit. Pije II jednu varoš, koja je, i sad, čuvena, kao divota, po ranoj renesansi. Papa je ostvario san svog detinjstva. Svoju volju. Zar to nije lepo?
Vraga je lepo, kaže Albanka.
Ja se onda bunim protiv teorije njenog muža, da su važna u Italiji ona mesta, koja su rodna mesta velikih ljudi. Važna su ona koja nam ostaju u sećanju. Ko zna zašto.
Onda mogu ženu odvesti u Greve, centar prodaje vina, kaže Albankin muž ljutito. Osim ako i to mesto nosim u sećanju za nešto drugo, za nešto hyperborejsko.
To je sasvim tačno, kažem. To je, slučajno, rodno mesto jednog velikog Talijana, koji je ostao u mom sećanju, kao ime, ali za mene veliko, a koga on svakako ne zna, i čije ime, možda, nije ni čuo. Talijana, koji je, početkom XVI veka, tražio prolaz u Kinu, na Istok, kroz Hyperboreju, i plovio duž najsevernijih obala tadašnjeg sveta, u Americi. Zvao se Giovanni da Verazzano.
Albankin muž tvrdi da je to ime znao, ali mu se, i žena, i ja smejemo.
Mi mu ne verujemo.
Ma koliko to bilo smešno, mi se posle toga, kod mog vagona, rastajemo, kao zbunjeni, hladno.
Takvi su obično završeci intimnog prijateljstva i u Rimu — neka sitnica, neki ispraćaj, neki rastanak, neka reč, neko ime, ohladi, dotle toplo i vedro prijateljstvo. Naročito u stranim zemljama, pa i među onima koje smo voleli, dugo. Sve postaje zbrka na kraju i u prijateljstvu.
Praštamo se srdačno, u nadi da ćemo se, kroz dan dva videti, ali među nama, kraj sve učtivosti, nije sve tako srdačno, kao što je bilo.
Slučaj je hteo, iako to još nismo znali, na toj železničkoj stanici, da smo se, Albanka i njen muž, videli poslednji put — kroz nekoliko dana.
To veče ulazim u svoj vagon mašući im još, srdačno.
Voz je nekad polazio, trgnuvši sve u vozu. Sad je peron samo malo zadrhtao.
U vozu, u svom vagonu, nameštam uzglavlje, tako, da mi mala lampa svetli u knjigu, koju se spremam da čitam, kao uspavalicu na putu. To su neki francuski, stari, pesnici, koje mi je Torsten Roslyn na put dao.
U jurnjavi voza, kroz noć, dolinom Tibra, malo sam spavao.
Negde napolju znam da je za mnom ostalo brdo Soracte, u snegu.
I kube Michelangelovo.
To je sve što će ostati od Rima, u mom oku, u mom sećanju.
Dok ležim, uzdignute glave, na jastuku, slušam šta mi jedan provansalski pesnik kaže. Ono što je godine 1200. bio zapisao.
Kaže, da prolazi — i plačući, i pevajući — a da u sećanju vidi svoje ludosti, koje je u prošlosti počinio, a sad pozdravlja dan, kome se nada, sutra. To jest, kaže ovako: Ja sam Arno. Ieu sui Arnaut, que plor e vau cantan consiros vei la passada folor e vei jausen lo jorn qu’esper denan.
U prvi mah — dok to čitam, na tom starom, provansalskom jeziku — razume se, ništa ne razumem, ili vrlo malo, ali se posle, polako, svaka reč javlja jasno i razumljivo. Ponavljam ih sanjivo.
Čitam te stare zapise, ne zato da bih sebi laskao, kako sam načitan, nego zato što sam se, u Rimu, bio naučio, da ne treba pričati samo svoje žalosti, nego treba čuti, i tuđe, čuti, i tuđe. Treba čuti i mrtve. A njih naročito. Mrtvi su iskreni— što savremenici nisu često.
Uostalom, čitajući to, naslutio sam, pri kraju, te godine, i pre već, da Italija, uskoro, neće biti ono što je bila. Ni meni.
Ja sam, u vozu, pri zatvorenom prozoru, iz kog mi noć, i sneg, hlade čelo, osetio, da sam zatvoren u samog sebe i da, napolju, sve dok ne stignem do svoje žene, nikog nemam, ko bi me, da me nađu sutra mrtvog, prepoznao. Ipak, paralelno, u svom sećanju, vidim kako pored voza, u daljini, sad promiču, mesta u kojima sam bio. Cortona, kao dijadem, sa svojim svetiljkama, 700 metara visoko, ili, još uvek, tužno Trazimensko jezero, ili već Arezzo?
Ma gde se, međutim, voz nalazio, meni, u postelji, u vozu, više ne izlazi iz glave knjižica, koju sam posle prvog rata, slučajno, bio uzeo da čitam, jednom tako, pri svetiljki, u vagonu. U toj knjižici, prvi put posle rata, opisivali su teoriju relativiteta, sa jednim primerom, koji je na mene duboko uticao. Einsteinov primer. Da zakon teže, u vagonu, ne vredi za čoveka koji se kreće, levo, ili desno. Iako mi se to, u prvi mah, učinilo smešno, iako sam o tome dugo razmišljao, iako sam to, sa prijateljima, često debatovao, ta misao, u sećanju, čim uđem u vagon železnica, vraća mi se stalno.
Idem ka prozoru. Osećam, ne vredi Galilej. Vraćam se vratima, pa osećam opet, ne vredi kamičak, koji je, sa nakrivljenog tornja, Pise, pao, na zemlju. Dok ležim na postelji u vagonu, ta mi se misao opet vraća i hteo bih da ustanem, da bih taj čudni osećaj, opet, imao.
U daljini sad, kažem sebi, negde, svetli hotel ,,Brufani‘“, u Perugi, gde sam sa ženom stanovao. Gde sam na jednoj loteriji, u dobrotvornu svrhu, u Opštini, dobio tri zgoditka, iako loto nikad dotle nisam igrao — a gde sam prevaren.
Jedan odbor dama, koji je tu loteriju držao, pocepao je ,,slučajno“, zgoditak, koji sam predao. Ispustili su ga, kažu, pocepanog, na patos, a nije moguće sad, da ga, u hrpi pocepanih brojeva, nađu. Ceduljice su ležale pod stolom, na kom su bili zgodici, kao leptirovi, koje je neka kiša potukla, pa ih je vetar rasuo na gomilu.
Glavni zgoditak bio je jedan zlatan vez. Kao zlatno runo.
Jazon, Jazon, Jazon — klepeću mi točkovi vagona, podrugljivo.
Zanimljivo je, da voz, koji juri, i drma, uspava putnika u postelji koju točkovi voza lupetaju. A kad voz stane, putnici se često bude, kad čuju — da, čuju — tišinu.
Probuđen, ja se pitam: gde smo?
Zatim, misleći da ne mogu zaspati u vozu, nameštam malu lampu, iza glave, da mi sija u knjigu, to jest nameštam jastuk pod glavom, tako, da mi svetlost pada preko glave, u knjigu.
Neki Guillaume kaže, da su jutra bila lepa, u njegovo doba, a dani vrlo prijatni. Neki Anonim, iz XI stoleća, kaže, i za mater nešto strašno: ni mati ne zna, bolje, svoga sina, kad ga vidi, nego da ga nikad videla nije. U hronici, svojoj, duke od Normandije kažu mi, još tužnije stvari. Sve se na kraju pretvara u trulež. Sve pada, sve mre, svemu dođe kraj. Čovek umre, gvožđe zarđa, drvo istrune, kula se sruši, konj zabatrga, a ruže svenu. Odeća nam se pocepa. Propada sve što je delo naših ruku. Neki Hèliaud kaže, u svojoj pesmi o smrti, da ona ume da uhvati u svoju mrežu, i one, koji pokušavaju da preskoče svoju senku.
Sa jezom, meni onda izlazi pred oči uspomena na pesak obale u Skagenu, gde sam slikao jedno skrhano, krvavo, krilo, galebovo. Nehotice, snimivši i svoju senku.
Jedan među tim starim, francuskim pesnicima, kaže mi da radost dolazi, čak i onome ko je željno čeka, lagano. Laganim korakom. Tant parvient sa joie lente a celui cui elle atalente.
Neki Brulè mi dodaje, da dug rastanak od svoje zemlje, vodi u smrt.
Jedino moj kralj, Thibaut IV, kaže mi, da ne vredi kukati.
Marie de France mi se, međutim, opet, najviše dopada. Ona, u svojoj pesmi pod naslovom ,,La Folie“, priča, neverovatne stvari.
Mati joj je, kaže, bila, kit, a živela je u moru, kao sirena. Ona, ne njena mati. Ona, Marie de France. A ipak ZNA, kaže, gde se rodila.
To ne znači da je ta žena sentimentalna. Naprotiv, vesela je i drska. Savetuje svog kralja da je dobro okusiti i strano: bon est a essaier estrange.
Ni to joj međutim nije bilo dosta u Hyperboreji.
Nego kaže da ima kuću u vazduhu, koja, negde, visi na oblaku.
Ta kuća, niti ljuljuška, kao kolevka, niti se miče na vetru.
Ne berce ne crolle pour vent.
Sanjiv od tih reči, međutim, moj sluh čuje, i dalje, Albankinog muža, iako nije u vozu. Kako mi preporučuje Fra Angelica i njegove boje, za koje kaže, da liče na drago kamenje, na safire, topaze, rubine. Posle su ih preuzimali i najveći obešenjaci, razvratni slikari u Fiorenzi, kao Bronzino.
Zašto Bronzino?
Zato što je to slikar Venera, sramote fiorentinske, i perverzne familije Medici, koji je naslikao Veneru sa sinom, Amorom — koji ne može imati više od deset godina — a koji je miluje, zanet, po grudima, a ljubi u usta.
To je alegorija.
Nije to alegorija. To je izraz tog društva, kaže i Albanka.
Bolje bi bilo, kaže njen muž, da zastanem u Fiorenzi. A podsetim svoju ženu na to, da je tu, u Fiorenzi,
Papa, pokušao, godine 1439, da pomiri crkve Istoka i Zapada.
Mene, kažem, nimalo ne zanima pitanje izmirenja crkava, ni crkveni sabor papa. Kad bih imao vremena, otišao bih u Fiorenzu, još jednom, da, po arhivama Fiorenze, tragam za majkom Michelangela i familijom Neri. O toj ženi se samo ime zna i ništa više sem tog imena. Francesca dei Neri. Ne mogu da zaspim, jer se o toj ženi ništa više ne zna. Ja pitam za nju. A proučavam i mater Tiberija.
Albankin muž je smatrao da su institucije važnije od pojedinaca, pa i Michelangela.
Institucije su, odgovaram ja, kameleoni, koji se menjaju, i mrtvi, svakog stoleća. Pojedinac se, kad umre, smrću, završava. Definitivan je. O Michelangelu se menjaju mišljenja. Menja se i kritika njegovih dela, ali se on više ne menja. Neće se menjati više, nikada. Ali, u njegovom životu, sa skoro devedeset godina, ima jedna neobjašnjena tajna. Mati njegova. A eto, mene privlači, ta tajna. Ta sfinga. Francesca dei Neri.
Albankin muž na to, razdražen, dovikuje, da je pojedinac uvek bio samo igračka u rukama Boga, pa je to i mati pojedinaca. Zato, su, prema njegovom mišljenju, važne, samo institucije, jer one traju vekovima. Njih treba proučavati u Italiji. To sam propustio. Bavim se mravima.
Papinstvo, katolička crkva, obuhvata 400 miliona ljudskih bića.
A mene privlači pitanje matere Tiberija. Besmislica.
Taj pomenuti sabor za izmirenje crkava, taj bi trebalo da me zanima. To je bio trijumf papa. Trijumfalni luk je to. Hrišćanstva. Zar me ne privlače te velike ideje pobede? Te trijumfalne kapije?
Boravak u Rimu, odgovaram, naučio me je mnogo čemu, a naročito naravoučeniju, o trijumfalnim lukovima. Imam svoje mišljenje o trijumfima otkad videh, u Milanu, trijumfalni luk u parku tvrđave Sforza. To je isprva trebalo da bude spomenik trijumfa rimskog imperatora, Severa. A zatim trijumfalnog ulaska u Milan, Napoleona. A kad je Napoleon pao, pretvorili su ga u trijumfalnu kapiju austrijskog imperatora Ferdinanda.
Pa su ga nazvali, što je najlepše, trijumfalnom kapijom MIRA.
A koliko je trajao taj mir, posle toliko nemira?
Albankin muž mi onda, kao kroz san, šapuće, da je svaki mir u Evropi trajao samo dotle, dok ne dođe do antikatoličkih erupcija. Svaki rat u Evropi bio je privremeni uspeh protestanata.
Meni je to smešno, pa se smejem piscu knjige o papama — u snu.
Prolazi brzo, kažem, i katolička slava ovog sveta. I katoličkih i protestantskih spomenika i poprsja.
Njima se dešava ono što se, na primer, desilo spomeniku Ariosta u Ferrari. Ferrara je, kao što svakako zna, htela da podigne spomenik Ariostu, koji se rodio u Ferrari, ali je za taj spomenik upotrebila pijedestal, na kom je ranije stajao spomenik princa ferarskog, Herkula I. Taj spomenik je bio, zatim, spomenik Pape Aleksandra VII. A zatim Napoleona. A kad je i Napoleon otišao do đavola, onda su tek, godine 1883, setili se Ariosta.
Eto, to sam naučio u Italiji, o pijedestalima i spomenicima.
To su uopštavanja, to su slučajnosti — Šapuće mi neko, kroz san.
Nisu to slučajnosti. Danac, Thorvaldsen, napravio je bio friz za ulazak Napoleona u Rim. Pa? Tako je
Napoleon, na tom reljefu bio predstavljen, kao Aleksandar Veliki, pobedilac Istoka — kako ulazi u Vavilon — niti je Napoleon ušao u Rim, niti je Thorvaldsen mogao da završi taj friz.
Tu fantastičnu pojavu iznenadnih promena u svetu, zapazio sam u Rimu i neću je zaboraviti, kad iz Rima budem otišao.
Albankin muž onda viče, da ničeg fantastičnog u tome nema. Crkva, eto, traje u Rimu, stolećima, a sve ostalo, prolazno je. Ništa se, osim religija, ne može na svetu označiti, kao trajno.
A što se tiče tih mojih, komičnih, Hyperborejaca, nikakve veze sa njima Rim nema. Ništa se od njih nije sačuvalo, sem što se u ledu sačuvalo nekoliko mamuta.
To je jedini dokaz, i u Italiji, da se prošlost u ledu konzervira.
To nije dokaz da u ljudskom životu, kao spas, ima neka, daleka Hyperboreja, u vezi sa svima nama.
Albanka, koja je imala običaj da drži drugu slušalicu, pri mojim razgovorima, sa njenim mužem, volela je da se u naš razgovor, češće, umeša. Meša se i sada. Šapuće mi, sanjivo, tako, da je čujem iako nije u vozu prisutna: da ovoga puta ima njen muž pravo. Sve su te pojave, koje sam pomenuo, u prošlosti, slučajnosti. A ja od tih slučajnosti gradim kule u vazduhu, da bih napravio neku teoriju, moralnog, i etičkog, relativiteta. Sve to nema osnovu materijalističku. Nema logike. Ne vredi ništa. To je poza. Sve su te moje reminiscencije iz prošlosti, i, sa puta do Spitsbergena, sasvim obična iznenađenja putopisaca, na putu do Severnog pola. Prirodna. A posledica je toga, kod mene, neka melanholija, koja je nedostojna čoveka našeg vremena.
To je neki pesimizam gori od svih ranijih.
Ja Albanki kažem, sanjivo, da se vara. Nikad nisam bio tako sretan, spokojan, miran, u životu, kao pri povratku sa tog puta.
Bio sam duboko očaran lepotom, geografskom, našeg globa.
Našeg sveta.
OVOG sveta.
Ne onog, zagrobnog, o kom religije pričaju.
Zadivljen neprolaznošću, večnim ponavljanjem, života, na OVOM svetu.
Kod Hyperborejaca priroda mi se, prvi put, učini, božanska slika smrti, kad je opšta — a koja je sitna, kad je smrt pojedinca — mrava. Na tom putu trava polarna bila je isprva nešto gnjilo, sluzavo, sitno, bedno, kao žabokrečina, ali sam, posle, na Spitsbergenu, našao neku sitnu vrstu cvetića, koji su bili isto tako vanredni, kao i najkrupniji ovog sveta. Bila je to neka bela milionska vrsta, kao što su kod nas prve visibabe u zelenilu proleća. A gde je tundra polarna bila modra, tamo sam našao neku vrstu polarnih karanfila, garofana. Iz te beskrajne ravni mrtve, tamne, polarne pučine mora, Spitsbergen se ukaza kao neka vrsta hyperborejskih Alpa, koje je neko, NEKO, spustio, sa neba, da se ogleda u vodi, tumbe, kao u ogledalu.
Život na tom ledenom svctu nije samo neočekivan, nego i uteha.
Ima tamo čitavih oblaka koji lete. To jest, bezbrojnih ptica. A u moru, bezbrojnih naumahija riba, među kojima ima jedna vrsta, koja ima, u dubinama morskim, oko. Jedno oko u glavi. A postoje, kažu, i insekti tamo, na dnu okeana, koji mogu da žive sa čitavim akvarijumom na leđima. To nisam nikad dotle bio čuo, o insektima.
Dišu nekako pod vodama.
To nisam dotle nikad bio čuo o insektima.
Dotle, ja nisam baš naročito voleo mahovinu šuma.
Činila mi se neka vrsta parazita, kao što ih ima i u ljudskom životu, na čoveku, koji ima sudbinu hrasta.
U polarnim predelima, međutim, tundra je bila lepša od najlepšeg ćilima, a bila je prostrta meko, pred
čoveka, u svim polarnim zalivima.
I, ne javlja se ta lepota naše zemlje, tek u blizini Pola. Ta lepota ledena, mirnih, čistih, ogledala, u kom se vidi neka druga, hyperborejska, lepota, našeg sveta, javlja se već u severnim zemljama Danske, Norveške, Švedske.
A javlja se i u tamošnjim ljudima, čudnog, bledog, plavog oka. Jedini užas, u tom svetu, ostaje: magla.
Strašna magla, koju su zapazili svi putopisci, u tim krajevima, a koja je iznenadna, neprozirna, strašna, a jača, bar privremeno, od svakog, broda, čoveka, putnika, pa i Sunca.
Kao uvek, Albanku ljute pojave mog oduševljenja za polarne predele i takva putovanja, pa mi dovikuje:
Dosta. Basta.
Ima, kaže, u tim predelima, i drugih strahota.
Ja to prećutkujem, kaže.
Zna i ona nešto o polarnim predelima. Čitala je i ona o tom.
Zašto prećutkujem, na primer, izveštaj Trgovačke kompanije Hudson? O tome kako je završila ekspedicija koju je vodio Sir John Franklin? U zalivu Hudson, Eskimi su videli neke bele ljude, kako vuku svoje čamce, preko snega i leda. Očigledno, pokušali su da stignu do mora. A kompanija je, posle, uspela da nađe ostatke tih ljudi, o kojima se dugo ništa nije znalo. Nisu bili stigli do mora.
Pronađeni su leševi na ledu, a oko leševa i kazani kujne.
U kazanima je bilo i ostataka jela.
Očigledno: ljudožderstva.
Tako se dakle završila ekspedicija koja je tražila prolaz kroz Hyperboreju. Da pređemo sa tih, mojih, idealističkih, priča, o Hyperboreji, na fakta. A bolje bi bilo da govorimo o tome, da je u Beču, Mađarska, potpisala pakt. Čuju da će potpisati, ovih dana, i Bugarska.
A mi?
Kako mogu dakle da se bavim kupovanjem i traženjem starih, geografskih mapa, sada? Zar to nije eskapizam jednog buržuja?
Nije, nije — vičem ja iz sna. Ne tražim ja te karte kao skupljač antike i kurioziteta, niti sam idealista.
Tražim prosto veze između mog života u prošlosti i tih polarnih predela. Tražim veze koje je moja zemlja imala u svetu, sa tim, tuđim, dalekim mestima na starim geografskim kartama. Osećam da ni to nije bez smisla. Sinoć, eto, na primer, pre polaska u Veneziju, gde ću sačekati svoju ženu, koja mi se u Italiju vraća, buljio sam dugo, kroz lupe uveličavajućeg stakla, u kartu jedne kosmografije Petra Apijana. Iz godine 1551. Na toj karti je vidljiv, jasno, Rt dobre nade. Piše: Bona Spes.
Ali ima i natpis: Servia.
Što me to toliko raduje?
Pa prosto zato što vidim da se i za nju, uz Rt dobre nade, zna. A još više, zato, što odmah iznad njenog imena ima nacrtan jedan beli medved i nad njim piše: Ledena zona. Zona frigida.
Nikakvog to značaja danas nema.
Dabogme da nema, ali meni je radost da je i Dante znao za hladne vetruštine, koje duvaju sa Severa i hlade Italiju. Kaže da se Italija hladi od slovenskih vetrova. Ona može da pročita XXX pesmu Purgatorija, pa će videti, da Dante, u tom delu svoje Božanstvene komedije, kaže, da se leđa Italije mrznu od slovenskih vetrova. Venti schiavi. Pre toliko stoleća, Dante kaže da se grebeni planina u Italiji smrzavaju od naših oluja. Sneg se od tih oluja smrzava na granama, u talijanskim šumama. A još je čudnija reč koju upotrebljava. Sneg se među granama, na tim planinama, smrzava među travama. To jest: tra le vive travi. Komentatori Komedije kažu da to ,,travi“ znači granje šuma na Apenninima.
Jesu li to neke aluzije političke? — viče Albankin muž.
Otkad uspostavismo odnose sa SSSR, kaže, stalno pravim neke aluzije. Ironično. Celo je naše društvo to primetilo. Šta hoću time da kažem? Zašto ne dodam, i to, da Dante zna samo jednog našeg kralja, koji je bio kovač lažnih, venecijanskih, dukata.
O, o, nevinašce Venezia! — vičem ja.
On pristaje najzad da dovedemo u vezu Skite i Vergilija, ali moram i ja priznati da Slovena nije bilo u polarnim predelima?
Italija je, međutim, već i tada, znala za Kinu i Japan i ledena mora. Kozaci nemaju šta da traže u polarnim predelima.
Ja se onda, i u snu, smejem šovinizmu, svoga poznanika, pisca knjige o papama. Greši, kažem. Slučajno je, možda, ali je fakt, da je jedan Kozak, Desnev, već godine 1648, bio dopro do najsevernije tačke Azije. Imaju dakle i oni sa Polom nekih veza.
Kako mogu da pomešam, među tolike učene ljude, Talijane, jednog neznalicu, Kozaka, pa da iz tog izvodim neke zaključke?
Nema, kažem, neznalica. Ima školovanih i neškolovanih. Naučna Evropa je, u to doba, i sama mislila da je Severni pol: „jedan vrlo visok, crn, kamen nakraj sveta“.
Priznaću valjda da je Italija znala i više od toga?
Ja nisam rekao da nije. Znala je Venezia. Cabot je bio Venecijan. Fra Mauro pominje Japan. Chipangu.
Na svojoj karti, na kraju XIII veka. U meni nema zavisti. Sloveni su tada imali druga posla. Pa ipak, ima jedan dijagram Marca Pola, gde se, za jedan rt, kaže: Capo de non. A Sloveni su ipak stigli i dalje. Na tom dijagramu, uostalom, Istok i Zapad srasli su u oblik jednog jajeta. Na tom dijagramu postoji Sredozemno more, more Italije toga doba, ali se vide samo dve reke: Nil i Don. Taj dijagram uostalom liči na kineski — muškog i ženskog principa. Yin i Yang.
Albankin muž viče da sam to izmislio.
Nisam. Može da ga vidi u Švedskoj. U Štokholmu. U biblioteci.
Albankin muž onda dovikuje da će pitati svog poznanika Šveđanina, koji se zove Torsten Roslyn, da li je to istina ? Štokholm je daleko od Rima. A zašto se ne izjasnim jasno, na čijoj je strani moja zemlja?
Na strani Istoka, ili Zapada?
Svi su već primetili, u našem društvu, da se o tom ne izjašnjavam.
Gde smo mi?
Neka uzme geografsku kartu, koju je, godine 1506, crtao Giovanni Matteo Contarini, pa će videti, da na njoj piše, na jednom mestu: Belgrado.
Tamo smo.
Očigledno je da se igram rečima, da želim da stvaram zbrku, da tvrdim da postoji zbrka u celom svetu.
Postoji. Nisam je ja stvorio. Postoji i na geografskim kartama, koje sam u Italiji, kao zečeve, lovio. Na toj, pomenutoj karti, na primer, ne stoji samo to, da su Skiti u Sibiru, već tada, nego i to, da su Vendi — koji su sasvim sigurno preci Slovena — u Norveškoj. A reka moja, Dunav, i grad Beograd nalaze se, na toj karti, odmah nad Olimpom.
Tako je o svetu mislio, zbrkano — bez njegove krivice — učen čovek, Francesco Rosselli u Fiorenzi. Pa ni to nije besmisleno.
Albanka mi onda šapuće u uši, da pređemo preko tih gluposti. To su igre buržujskih mozgova, bez ikakve koristi. Ako baš želim da se bavim Italijom i literaturom u Italiji, onda ćemo, kad se vratim iz Venezije, truditi se, da odgonetnemo sledeće pitanje: Šta je bio uzrok da je gospođa Bonacorsi, koja je bila lepotica — na balu kod bankara Torlonije — ostala ozbiljna, tužna, dostojanstvena, iako je bila obučena u seljačku nošnju i kratku suknjicu seljančice?
Znam, kažem, da o tom piše neki Francuz i da se, to, u Rimu pitao.
Albanka kaže: zvao se Delecluse. Video je tu lepu ženu u kratkoj suknjici. Svi su bili veseli. Svi su igrali, a ona je imala divne cevanice, koje je to veče, preobučena u seljančicu, prvi put otkrila.
A ipak je bila ostala tako hladna, i tužna.
Ko zna zašto? Uostalom, možda se to pričinilo tom Francuzu? Francuzi ne znaju Rim. Njima je i Tibar tužan. Kažu za Tibar ,,lugubre“.
A za Ostiju da ne zaslužuje ime Ostia.
Albanka se smeje, a njen muž mi prebacuje što čitam te lude knjige o Rimu. Treba da čitam katoličku literaturu o Rimu.
Čitam zato, što želim da vidim, šta govore, drugi, o Rimu, šta su rekli, pre nas, o Rimu. Neću da kažem samo ono, što sam ja rekao o Rimu. Mi svi, u našem društvu, otkad je počeo rat, kažemo jedno drugom, svašta, tek da nešto kažemo. Lažemo se. A ono što bismo rado rekli, iskreno, prećutkujemo. To rade i savremeni pisci. Kod onih, koji su već mrtvi, nema toga. Iako i oni stvaraju zbrku u svetu. — Eto, na primer, Jean Jacques Ampere priča, kako je išao u Tivoli, da vidi fontane tamo. Vodopad. Međutim, on nam ne kaže, da li su ti vodopadi lepši, dok ih gledamo, u sadašnjosti, ili kad ih gledamo u sećanju, nevidljive, to jest vidljive samo u našoj glavi. To je pitanje.
Albankin muž kaže, da, na to pitanje, ne želi da odgovori, jer ma šta on odgovorio, ja ću opet pronaći, neki Tivoli, u Hyperboreji.
Tačno, kažem. Eno ga u Kopenhagenu. Tamo sam igrao. Liči na Japan.
Albanka se onda buni što se ja i njen muž prepiremo oko koještarija i predlaže da se, ozbiljno, porazgovaram, kad se vratim iz Venezije, sa njenim mužem, o politici koju Vatikan vodi, u poslednje vreme, prema mojoj zemlji.
Njen muž to zna. Mogao bi mi reći.
Idućih dana pretiće velike opasnosti mojoj zemlji.
Njen muž dodaje, vičući, da bi naš princ trebalo da traži oslonca, u crkvi. Na žalost, on primećuje da sam protivnik crkve, otkad smo odnose sa SSSR uspostavili.
Umoran od tog dovikivanja, u snu, i noći, ja se onda branim, da nisam protivnik crkve, nego samo neću da slušam više, ono što crkva govori, da ne kažem, brbija. Sve se to uvek svodi na brbljanje: »Bog je pravedan. “ ,,Od Boga se treba pomoći nadati.“ A glavno je: ,,U zagrobni život verovati.“
Albankin muž kaže da sam obuhvatio odgovor na sva pitanja ljudi.
Može biti, ali meni se čini, da je to, u ovom ratu — kao i onom prvom, u kom sam i ja učestvovao — najgora besmislica.
Ne misle tako stotine miliona ljudi.
Još je odurnije, to, što se to govori čoveku, uvek, prepodobno.
Poltronski.
Ako je život ljudski samo očekivanje smrti, zašto onda, svi, ne žure da, što pre, odu kod hurija, koje ih čekaju posle smrti? Ako je ovaj život na ovom svetu samo čemer i beda, a na drugom svetu čeka nešto lepše, onda se, pitam, što se pune, sa tolikim hiljadama zarobljenika, egipatski logori? Meni se čini da su svi ti vojnici čitali Michelangela.
Zašto Michelangela?
Pa zato što on, u odgovoru na jedan sonet, jednog biskupa u mojoj zemlji, kaže: ne bi bilo zgoreg, ni da se, na OVOM svetu, još malo i lepo proživi.
Na ovom svetu.
Albankin muž onda viče, ljutito, da je eto opet postalo jasno, da sam šizmatik i da su svi Sloveni šizmatici, neznabošci. Varvari.
Valjda da bi se izbegla svađa, Albanka onda ućutkuje muža, pa kaže da nije bilo većih varvara, od onih, koji su upropastili Konstantinopolj i prekinuli prosvećenost, veliku prosvećenost, Istoka. A nisu bili samo krvoločni varvari, nego i pljačkaši, a to ću, više svega, videti u Veneziji. Da pređemo preko toga. I njen muž mora priznati da nemamo čemu da se nadamo, od Pape.
Albankin muž viče, ljutito, da Papa, naprotiv, treba da bude naša jedina nada.
On će nas sačuvati od ulaska u rat.
Znam. Nemam nista protiv. JA se ne nadam. U međunarodnim odnosima nikad nema mesta, nadi. Ni u Španiji. Lepi dani u Aranjuezu prođoše. Uzalud smo bili i ovde. U Rimu.
Valjda da bi to zabašurila, Albanka onda kaže, smejući se u snu, da ona zna, a ja ne znam, zašto je gospođa Bonacorsi bila frigida, i u kratkoj suknji, na balu, u vili bankara Torlonije. Bila je zadovoljna da može, i ona, jednom, svoje lepe cevanice da pokaže muškarcima, ali, je primetila, da, na balu kod Torlonije, to ostaje neprimećeno, u seoskoj nošnji. Kostim seoski nije bio dobro izabran, za uspeh u tom društvu. Rim je naslaga socijalnih klasa, kao ruda u rudnicima. Njen muž na to dobacuje, srdito, nešto, svojoj ženi.
Albanka mi onda kaže da je bilo lepo što sam išao da vidim njihov presepio. Svaki ga Talijan — i ateist — u srcu nosi.
Znam. Goethe piše da su u Rimu pobožni i mačkovi.
Njen muž viče da je Goethe bio tuđin u Italiji. Iako je putovao po Italiji.
Kažem: vara se. Pri prelasku Alpa, na putu prema Veroni, Goethe piše da je zastao u varošici Trento.
Planinski svet ga je bio očarao, pri silasku u Italiju. Zalaz Sunca i zrika popaca bili su ga opčinili i raznežili. Zatim kaže, od reči do reči: osećao se kao da je došao kući. Svojoj kući.
Albankin muž kaže: čudo da ne kaže da se oseća u Italiji, kao u nekoj Hyperboreji. Čudi se, kaže, da nisam i ono što Goethe kaže smestio u Hyperboreju.
Nije potrebno, kažem u snu, sa osmehom. Goethe dodaje sam, da se tu oseća, kao da se tu rodio, i kao da se u Italiju vratio, sa jednog puta do Greenlanda, gde je bio da kitove lovi.
I drugi su đakle u Hyperboreju išli, i želeli da odu, kad su u Italiju došli — ne samo ja. Mnogi će dakle, i posle mene, želeti da tamo odu, pa će tamo i otići. Svi smo mi, sa polarnim predelima i polarnim Suncem, u vezi.
Zar i oni mamuti u ledu, i renesansa i Michelangelo? — Počeću da tvrdim da su polarni istraživači, i sa njima, u vezi.
Kažem: zašto ne? Car Besmisleni može vladati u svetu institucija i religija, ali ne u životu ljudi, koji su prolaz kroz polarne predele tražili. Oni su mrtvi, ali trag je njihov sačuvan i neće nestati, u snegu, kao trag kopita, zavejan. Zašto ne bi bili sa renesansom, i polarni istraživači, i Hyperborejci, u vezi? On svakako zna, da je Holanđanin — koji se zvao Barents — godine 1596. počeo da traži prolaz, u Kinu, kroz polarne predele. Stigao je do ostrva koje sad nosi njegovo ime. Na tom, dotle nepoznatom, ostrvu, Barents je prvi put susreo belu mečku. Polarnu mečku koja je krvoločna, ali svoje meče drži, kao mati, i ljubi ga u njuškicu. Posle deset dana ugledao je neka ostrva, još dalje na severu. Vrhovi planina na tim ostrvima bili su oštri, pa ih je zato nazvao: Spitsbergen.
Posle je produžio dalje — prema Polu.
Brod mu je stao tek pred barijerom večnog leda.
To je, u Barentsovo doba, bila ona tačka u Hyperboreji, do koje je čovek mogao da dopre. Dalje ne.
Barents i njegovi ljudi bili su onda, PRVI, koji su rešili da PREZIME u tom polarnom ledu. Iskrcali su se, da tamo sačekaju iduće proleće. Iskrcali su se na nepoznatim ostrvima, koja sad zovemo, ruskim imenom, Novaja Zemlja.
Na toj zemlji podigli su drvenu kuću na ledu, a njihov brodski lekar, berberin, napravio im je i kupatilo, od jednog vinskog bureta.
Imali su i svetiljke. Od masti belih mečaka.
Opisujući tu zimu, kod Hyperborejaca, hroničar Barentsovog putovanja kaže: kad bi zadremali, slušali bi, u snu, lomljavu leda, napolju, na obali, a na krovu svoje kuće trčkaranje polarnih lisica, u mraku.
Mesecima čekahu na prve znake proleća.
Sve je to lepo opisano u holandskoj hronici, koja nosi naslov: ,,Opis velikog carstva Kine“.
Kad je na novoj zemlji — na Novaja Zemlji — otpočelo proleće, počelo je umiranje i počele su boleštine. Skorbut. Barents se tada rešio da pokuša povratak, preko ledenih santi i zamrzlog mora, a da se odrekne puta u Kitaj.
Susreo je smrt na povratku.
Njegovi ljudi su, međutim, uspeli da se vrate i stigli su, nekako, do poluostrva, koje sad nosi ime: Kola.
Kad ne čitam Michelangela — ili Tacita i Svetonija, o Tiberiju — ja sad čitam, kad god nađem vremena, o tim ljudima, koji su tamo, u Hyperboreji, tražili put kroz led, u Aziju. Sama, obična, fakta — i suha fakta — za mene su postala uteha u Rimu, za vreme rata.
Preporučujem da TO čitaju, i Albanki i njenom mužu.
On se smeje jetko, iz neke daljine, i kaže mi, da prima taj savet iako se čudi, kako mogu da toliko pričam o ljudima koji su taj put na Istok tražili, očigledno, iz prostih, sebičnih, materijalnih, razloga? To su pojedinci iz Hyperboreje. Pojedinci iz Holandije. POJEDINCI ne zaslužuju da im se divimo. Cilj njihovog putovanja bila je trgovina, profit, zlato. Razume, da se divim Michelangelu, umetnosti, renesansi, ali ne razume da se divim avanturistima i ljudima koji su bili gotovi, da UBIJU, svakog, ko bi se isprečio, pred njih, na tom putu. Uostalom to nema nikakvih veza, ni sa Michelangelom, ni sa umetnošću, ni sa renesansom. Zašto mešam lepo i ružno, umno i besmisleno, dobro i zlo? Zašto pričam to?
Uostalom, nema to ni SA NAMA nikakvu vezu.
Ima, ima, kažem. Trista godina posle Barentsove smrti u Hyperboreji, neki lovci na kitove, ploveći iz Norveške, tamo, u tom ledenom moru, naišli su na ostatke te Barentsove ekspedicije. Naišli su na tu Barentsovu kuću tamo, koja je još stajala na vetru i nije se ni micala na vetru. Kad su u nju ušli, našli su, nedodirnute stvari, Barentsove: zidni sat, koji je bio stao, i ležao ostavljen, među nekim sanducima, u kojima je bilo oružja.
Našli su i doboše Barentsa, na podu.
Lepo, lepo — čujem kako mi dovikuje Albankin muž.
Još ću reći i to, da su našli i Michelangelovu poeziju.
Da su Kini hteli da pričaju o renesansi.
Ne znam — razume se — o čemu su Kini hteli da pričaju, kad u nju stignu, ali je fakt da je, među tim sanducima oružja, nađen i jedan sanduk, u kome su bili bakroreži, renesansni, o izboru najlepše antičke boginje, Junone, Venere, Athene? Bilo je očigledno da je Barents hteo da, u Kini, pokazuje, i to.
To je slučajno — dovikuje Albankin muž.
Barents je poneo renesansu u Kinu, kao što trgovci robljem, u to doba, nose đinđuve od stakla, u Afriku.
Ja onda uviđam da ne vredi razgovarati, kroza san, u vozu sa tim piscem knjiga o papama i uzimam, opet, da čitam svoju knjigu.
Sve do Venezije, ja sam se tako budio, i prevrtao, na postelji, i ponova dremao. Gasio sam i palio, iznad glave, svetiljku u vozu, kao da sam nekom, napolju, u noći, sve do Venezije, vesti davao.
Sutradan, stigavši u Veneziju, odlazim, neispavan, gondolom, u hotel ,,Danielli“, gde je George Sand pušila cigaru, a gde su toliki Rusi stajali kod prozora, zagledani u Doganu. Gondole su, tog dana, u zbijenom redu, kao da su crni labudovi, na kojima je samo krilo, belo.
Velika je hladnoća bila zavladala na Jadranu.
Odsedam u tom, starinskom, raskošnom, hotelu, ne zato, što tamo snobovi i sad odsedaju, nego zato, što želim da obradujem ženu, koju su, u detinjstvu, tetke, iz Trijesta, dovodile ovamo. Prvo kao malu devojčicu, zatim i kao odraslu devojku. Želim da se seća toga, tih dva-tri dana, koje će provesti, sa mnom, sad, u Veneziji. Da se oseća, na pragu užasa, koji nas opet čeka, spokojno.
Prilazim, nekoliko puta, zavesama, teskim, i posmatram, dole, pod prozorima, te crne gondole, koje liče na konjiće morske u akvarijumu. To je Riva dei Schiavoni, koju sam voleo. Znam je dobro.
Venezia, tog dana, odevena je venecijanski, u crno i belo.
Posle odlazim na stanicu, da dočekam svoju ženu. Supružnici, u dugom braku, sačekuju takav voz, kao da mi donosi decu. Radujem se što ću, kad me žena bude zagrlila, osećati da sam opet uspostavio sa svojom zemljom vezu. Njen dah će mi udahnuti dušu. Neću više biti sam u Rimu, ma šta me čekalo u ratu.
Za mene, inače, ni ta stanica u Veneziji nije bila ništa novo.
Sačekivao sam u Italiji, naše mandarine, na toj stanici, koji su dolazili u posetu talijanskom mandarinu.
Onda sam stajao na peronu, zabrinuto, sa dosadom, pa i uznemireno. Sad čekam voz koji mi donosi ženu, mirno. Žalim samo što će Veneziju zateći u snegu.
Već po drugi put nam se to dešava.
Njen voz je, međutim, bio zakasnio.
Čekam je, ali znam da će stići nasmejana i vesela. Reći će, da je to dobro, što se najzad vratila, i da ćemo sad biti zajedno, u Rimu, ma šta, ove godine, došlo. Nije htela više da čeka, iako sam joj, do poslednjeg dana, ponavljao, da će Rim biti zasut bombama.
I ona je — i u poslednjem svom pismu — ponavljala, da ako to mora biti, treba da se zajedno u pepeo pretvorimo. Ponavljala je da sam joj i suviše lepo prevodio Propercija, i pričao o njegovom zumbulu, koji se u antičkom Rimu, bacao, na pepeo mrtvih.
Čekam na peronu, nestrpljivo, da se pojavi lokomotiva njenog voza, ali znam, unapred, da je mirna i hrabra, i u ratu, pa da će se pojaviti vedra, na prozoru. Reći će — ma kako da je putovala — da je putovala dobro.
Njen voz se najzad pojavio i ulazi u stanicu lagano.
Na njemu ima snega. Na jednom prozoru, zaista, primećujem lice svoje žene, nasmejano. Ona mi maše rukom. Prilazim njenom vagonu, i posmatram kako joj, jedan mlad oficir, i jedan debeljko u godinama — crnih, svetlih, očiju — učtivo pomažu, oko prtljaga, koji, kroz prozor, dodaju nosaču. Zatim primećuju mene, pa se ljubazno praštaju. Prolaze kraj muža, sa zavišću, i omalovažavanjem, kojim se u Italiji posmatra muž, koji dočekuje lepu ženu. Vide, da je njihovo vreme prošlo. Učtivo pozdravljaju i prolaze i gube se, u gungulu, putnika, koji su doputovali u Veneziju.
Stojim pod prozorom svoje žene 1 ponavljam: Siđi draga, siđi. Scendi, cara, scendi.
Moja se žena smeje. Silazi ćutke, sa stepenica, nad kojima vise šišarke leda, a zatim se, ćutke, među strancima, grlimo.
Njena lokomotiva prošla je tiho i samo je peron bio malo zadrhtao.
Miloš Crnjanski
