Treći nastavak
Razgovarao: Miroslav Maksimović
Bila je to parterna kuća u centru Podgorice – a nekoliko unutrašnjih bašti i avlija, od kojih je jedna nosila, bar za mene, zagonetno ime „kućište“ – moga dede Stevana Raičkovića i njegove žene, moje babe Milice, rođene Vrbica..U toj kući je ugledalo sveta trinaestoro njihove dece, osam sinova i pet kćeri..Zaista, čak i meni samom, to zvuči sasvim neverovatno..Zato ću – da bih bio sigurniji u pomenutom broju – navesti njihova imena: Krsto, Jovan, Milan, Petar, Vasilije (Vaso), Marija (Maša), Ljubica, Danica, Julijana (Julka), Persida (Persa),,,i imna atrojice mojih stričeva koje nisam zapamtio – Vojin, Sava i Pavle..(Kad je moja najstarija tetka, Marija-Maša rodila svog prvog sina, Gavrila: on je morao poprilično da pričeka da mu se rodi najmlađa tetka, Persida..)
U dva maha sam boravio u ovoj kući..Prvi put, kad sam imao ne više od četiri godine: u vreme jednog letnjeg rasputa..valjda 1932. godine..Doputovali smo iz daleke Bele Crkve, u Banatu, do Podgorice da deda i baba po ocu, prvi put vide svoje unuke – Momčila (1924), Svetlanu (1926) i Stevana (1928)..koji su rođeni u Srbiji..Tada sam jedini put video svog dedu, po kome sam i poneo ime..Bio je krepka starina, sedih brkova i plavih očiju, smirenog ponašanja i blagog tona u govoru..Već sledeće godine je u Belu Crvu stigla vest da je deda Stevan, naprečac, preminuo u svom podgoričkom domu.
Početak drugog boravka u ovoj kući poklapa se tačno sa početkom Drugog svetskog rata: iz daleke Subotice, sa krajnjeg severa države, posle sijaset peripetija – stigli smo u Podgoricu, u kojoj je još uvek živela moja baba..u noći između 5. I 6. aprila, 1941. godine..Premorene od dugog putovanja, u rano šestoaprilsko jutro, probudio nas je moj najstariji stric Krsto, sa vešću da je Beograd bombardovan, od strane Nemaca i da se na brzinu spremimo radi izlaska iz Podgorice.Tek što smo stigli u obližnje selo Tološi, kod dalekih i nepozatih rođaka (u kuću Save Neškova), od Italijana je bombardovana i Podgorica. (Kao još nepotpuni trinaestogodišnjak – sećam se – sa nekim nepoznatim udivljenjem, sa jedne zaravnjene stene ponad ove seoske krovinjare, posmatrao sam zadimljenu Podgoricu, koja je sva odjekivala pod eksplozijama. Nisam znao šta je rat…važno mi je bilo da više nisam mislio na školu. Preda mnom se otvarao neki sasvim drugačiji život u sasvim nepoznatom svetu, koji je otprve počinjao da liči na neku veliku avanturu koja je odgovarala onim nepredvidljivim dogodovštinama koje sam dotad, skrušen na svom sedištu, u zamračenim subotičkim i senćanskim bioskopskim dvoranama, posmatrao samo na treperavim platnima).
One kuće, u Podgorici, više nema. Propadala je polako, u nekoliko uzastopnih godina, ali intenzivno. Ono što su načele (italijanske, nemačke i američke) bombe u ratu, dokrajčila je posleratna izgradnja „novog Titograda“..Ali, iako je na onome mestu nema gotovo čitavih pola stoleća, ona je još uvek pred mojim očima, kad god zaželim: sa svojim sobama koje gledaju na glavnu ulicu, i onim, još brojnijim, koje su okrenute prema avlijama i baštama…i sa svim onim njenim žiteljima koja sam u dva svoja kratkotrajna boravka ovde zaticao..a kojih takođe (sem dve još preostale očeve sestre) više nema..
Crna Gora je skučena sredina i gotovo da u njoj nema kuće niti prezimena o kojima se ne bi dala zapodeti i neka priča koja u tamošnjim prilikama i među tamošnjim ljudima ne izaziva i neko opštije interesovanje. I sa kućom o kojoj je reč isti je takav slučaj…
Moj deda, Stevan Petrov Raičković (1858-1933), bio je kapetan Lješanske nahije, stekao je i zapaženu crnogorsku titulu barjaktara. (Turski barjak u boju na Carevu Lazu, 1712. godine, osvojio je jedan mladić iz bratstva Raičkovića, pa je, zatim, barjaktarstvo u ovom prezimenu, selektivno prenošeno s kolena na koleno). Pošto ova dva zvanja, po običajima, a i po zapisanim uzusima, nisu mogla da budu sadržana u istoj ličnosti, on je svoje barjaktarstvo preneo na svog sina Jovana, koji je tu titulu, po opštem priznanju – kao učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata – sasvim opravdao. Svi su ga, do kraja njegovog života, sa istinskim uvažavanjem i bez trunke one poznate i sveprisutne crnogorske ironije, oslovljavali imenom barjaktara..(Jovan po struci, ekonomista, školovan u Italiji, dogurao je u svojoj činovničkoj karijeri, posle Drugog svetskog rata, pred kraj svog službovanja, do direktora Crnogorske banke..Ali, pred svoju smrt, u Beogradu, zatražio je od rodbine da mu, kad umre, u čitulji, u Politici, navedu kao jedino zvanje – barjaktar…)
Ali, da se još malo, vratim svom dedi: kapetan Stevan Raičković (koga je školovao vojvoda i ministar Mašo Vrbica) bio je u vreme kralja Nikole u službi na njegovom dvoru. Neko vreme je zauzimao položaj upravnika Državnih dobara Crne Gore..U dva mandata(1896-1899. i 1901-1905) nalazio se na čelu Podgorice, kao predsednik opštine. ( Zanimljiv je slučaj da je njegov sin Petar, predratni beogradski advokt i komunista, ratni prvoborac, po oslobođenju Podgorice od okupatora 1944. godine, bio prvi posleratni predsednik opštine tog istog grada..)
Jedan podatak o domaćinu ove kuće, mome dedi, ima, bar po meni, možda i pomalo iracionalan poriv..moglo bi se čak reći i neku vrstu biološko-psihološke pozadine..da ne kažem kompleksa.. Taj, moj, najdublji predak koga pamtim, Stevan Raičković, bio je u svoga oca Petra, puki jedinac..koji je na svet izveo – kao što sam već pomenuo – ni manje ni više trinaestoro svoje sopstvene dece..najbrojniju obitelj za kakvu sam ikada čuo..( i jedna od njegovih kćeri, moja najstarija tetka Marija- Maša, kao da je krenula roditeljskim tragom: porodila je jedanaestoro dece..i ko zna gde bi se bila zaustavila, da joj muž, trgovac kožom i obućom Srdan Nenezić, nije prevemeno napustio svet..dok je ona iz njega iščilela u svojoj desetoj deceniji..okružena svojom brojnom decom i potomstvom, od kojih su većina, po ugledu na svog strica bakara Milana Nenezića, koji se o njima strao posle bratovljeve smrti, takođe postajali bankari…)
Prvi sin mog dede, moj najstariji stric, Krsto Raičković ( 1887-1965), bio je aktivni učesnik jednog značajnog istorijskog događaja. Kao mladi svršeni pravnik, jedan među prvima iz Crne Gore, izabran je za poslanika i sekretara Crnogorske skupštine, koja je 13. novembra 1918. godine, u Podgorici, na osnovu Rezolucije (u čijem je sastavljanju i on učestvovao) donela sudbonosnu odluku o zbacivanju kralja Nikole i ujedinjenju Kraljevine Crne Gore sa kraljevinom Srbojom, pod dinastijom Karađorđević…Bio je bliski saradnik i prijatelj crnogorskog političara Marka Dakovića…koji ga je venčao sa Aleksandom-Čurom Smolenskom, postoktobarskom izbeglicom iz Rusije, iz Astrahana. Posle onog prelomnog događaja u Podgorici, nije se više aktivno bavio politikom..živeo je kao advokat i sudija…. Za vreme Drugog svetskog rata (zbog dva brata Vasilija i Petra, koji su bili među organizatorima Trinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori) bio je interniran u Italiju, a kraj rata je dočekao u nemačkom zarobljeništvu…(Seća se kako mu je moj otac, Milan u nekoliko navrata, iz našeg izbeglištva u Kruševcu i u Smedrevu, slao pakete sa hranom, potkošuljama i čarapama, čim je preko Crvenog krsta saznao za njegovu zarobljeničku adresu u Nemačkoj…
Sećam se i kako smo i mi deca, razrogačenih i gladnih očiju, sa zavišću gledali u s teškom mukom i velikim samoodricanjem prikupljene ponude koje su majka i otac pakovali u kartonske kutije obmotane pakpapirom….na kojima je učiteljskim krasnopisom, latinicom, bilo na kraju ispisivano stričevo ime sa zagonetnom nemačkom adresom…Stalag..puno cifara..) Od 1950. godine, pa nadalje, živeo je u Beogradu kao penzioner…I poput svih Raičkovića bio je neumorni šetač po centru grada…Voleo sam da dugo, ležerno hodam sa njime po Knez-Mihajlovoj ulici i Terazijama..Pričao mi je da se neki od njegovih starih beogradskih znanaca već decenijama demonstrativno ne pojavljuju na Terazijama: Isprva,od 1941. godine, zbog komunista. A njihova deca i unučad – napominjao je – uveliko su bila uključena u savremene životne tokove, naravno, mnogi i u čitav politički ili privredni sistem…Bio je izuzetno mudar i smiren čovek, malorečiv…svakako jedan od najčestitijih starih ljudi koje sam znao…Mislim da je više nego negoli ikoji pisac ili intelektualac koje sam u to vreme poznavao, uticao na moju mladu dušu i uspostavljao neki neobičan poredak u njoj…I to sve sa malo, minimalno reči….ponekad čak i sa jednom jedinom….
Imam osećaj da se na ovom mestu, dok o njemu govorim, prvi put oslobađam jednog davnog duga, kojeg se u poslednje vreme, dok i sam starim, sve više i sve bespomoćnije prisećam…zaglibljen u močvari ovog i ovakvog našeg života…ali i ozaren pomislima da je nekad među nama bilo i ovakvih ljudi…pa čak i sa jednom tankom mišlju da ih možda još uvek ima, i da će ih možda i zauvek biti….A, onda ponovo dolazi jedna, ovog puta i najneutešnija misao…o tome, kako i ovakvi nenadmašni i superiorni ludi, potpuno nestaju, bez ikakvog traga..i kako se katastrofalno gase zajedno sa onima, poslednjima, koji su ih poznavali.
Nastaviće se
