Milan Kundera – Svest o kontinuitetu (treći dio)
Mnogostruka značenja pojma istorija
„Istorija Nemačke”, „Istorija Francuske”: u svakoj od ovih formulacija pojam istorija zadržava isti smisao, dok je odredba drugačija. „Istorija čovečanstva”, „istorija tehnike”, „istorija ove ili one umetnosti” ne podrazumeva samo drugačiju odredbu, već i to da pojam „istorija” ima svaki put drugo značenje.
Veliki lekar A pronaðe genijalni način da leči jednu bolest. Ali, deset godina kasnije, lekar B usavrši novi metod, još efikasniji, tako da prethodna metoda (mada je bila genijalna) bude napuštena i zaboravljena. Istorija nauke se može okarakterisati rečju napredak.
Primenjen na umetnost, pojam istorija nema ničeg zajedničkog sa napretkom; on ne podrazumeva usavršavanje, čak ni poboljšanje ili razvoj; on podseća na putovanje koje se preduzima da bi se istražile nepoznate zemlje i ucrtale u geografske karte. Ambicija romansijera nije da uradi nešto bolje od svojih prethodnika, već da sagleda ono što oni nisu videli i kaže ono što oni nisu kazali. Floberova poetika ne umanjuje Balzakovu kao što ni otkriće Severnog pola ne obezvreðuje značaj otkrića Amerike.
Istorija tehnike zavisi vrlo malo od čoveka i njegove slobode; sledeći sopstvenu logiku, ona ne može biti drugačija od toga kakva je bila i kakva će biti i u tom smislu je nečovečna; da Edison nije pronašao sijalicu, to bi učinio neko drugi. Ali, da Lorens Stern nije došao na neobičnu zamisao da napiše roman bez „priče”, niko to ne bi učinio umesto njega i povest romana ne bi izgledala onakva kakvu je znamo.
„U istoriju književnosti, nasuprot istoriji u opštem smislu, trebalo bi da se ubrajaju samo pobede pošto porazi u njoj nisu pobeda ni za koga.” Ova prosvetljena rečenica Žilijena Graka podvlači činjenicu da istorija književnosti, „nasuprot istoriji u opštem smislu” nije istorija događaja nego istorija vrednosti. Bez Vaterloa, istorija Francuske ne bi se mogla razumeti, meðutim, Vaterlo svih malih, pa i velikih pisaca ima svoje mesto jedino u zaboravu.
Istorija sama, istorija čovečanstva, jeste istorija stvari koje više nisu prisutne i ne učestvuju direktno u našim životima. Istorija umetnosti, baš zato što je istorija vrednosti, dakle onih stvari koje su nam neophodne, prisutna je uvek, uvek je sa nama: na istom koncertu slušamo i Monteverdija i Stravinskog.
Zato što su uvek prisutna, u umetnička dela i njihovu vrednost se neprekidno sumnja, ona se prihvataju, osporavaju i ponovo vrednuju. Na osnovu čega ih ocenjujemo? U umetnosti nema preciznih merila za njih. Svaka esteska procena je lični sud; meðutim, sud koji ne želi da se zatvori u svoju subjektivnost već se surotstavlja drugim sudovima, traži da bude prihvaćen, pretenduje na objektivnost. U kolektivnoj svesti, čitava povest romana, od Rablea do naših dana, ogleda se u večitoj smeni sudova koju izvodi znanje kao i neznanje, pamet kao i glupost, a ponajviše zaborav, neprestano proširujući svoje ogromno groblje na kome, pored ne-vrednog, počiva i necenjeno, neispitano i neupamćeno: ova neminovna nepravda čini povest umetnosti duboko čovečnom.
Lepota iznenadne gustine života
U romanima Dostojevskog časovnik ne prestaje da odbrojava sate: „Bilo je blizu devet sati izjutra”, prva je rečenica romana Idiot; u tom trenutku, igrom slučaja (da, roman počinje jednom neverovatnom igrom slučaja!) tri osobe koje se nisu nikada pre toga videle sretnu se u istom kupeu voza: Miškin, Rogožin i Lebedev, a u njihov razgovor se ubrzo umeša i junakinja ovog romana, Nastasja Filipovna. U jedanaest sati, Miškin zvoni na vratima generala Jepančina, a u pola jedan ruča sa generalovom suprugom i njenim trima kćerkama; Nastasja Filipovna se ponovo javlja u njihovim razgovorima: mi saznajemo da izvesni Tocki koji je izdržava podstiče njenu udaju za Ganju, Jepančinovog sekretara, a da će ona, to isto veče, na proslavi svog dvadesetpetog roðendana, saopštiti svoju odluku. Pošto se ručak završio, Ganja povede Miškina u svoj stan u koji svrate, sasvim iznenadno, prvo Nastasja Filipovna, a malo za njom, isto tako nenajavljen (svaki prizor kod Dostojevskog ritmovan je neočekivanim dolascima) Rogožin, pijan i u društvu još nekih pijanaca. Veče kod Nastasje prolazi u velikom uzbuðenju: Tocki nestrpljivo čeka objavu venčanja, Miškin i Rogožin, svaki sa svoje strane, izjavljuju ljubav Nastasji, a osim toga, Rogožin joj poklanja paket sa sto hiljada rubalja koji ona baci u kamin. Proslava rođendana se završava kasno, a sa njom i prvi od četiri dela romana: na skoro dve stotine stranica neće proteći više od petnaest sati jednog istog dana i samo četiri promene dekora: voz, Jepančinova kuća, Ganjin stan i Nastasjin stan.
Do tada se jedna takva koncentracija događaja u toliko stešnjenom vremenu i prostoru mogla sresti samo u pozorištu. Iza dramatizacije jedne do krajnosti zgusnute radnje (Ganja ošamari Miškina, Varja pljuje Ganji u lice, Rogožin i Miškin izjavljuju ljubav istoj ženi i u istom trenutku) nestaje svega što pripada običnom životu. Istu poetiku romana srećemo kod Balzaka, Skota i Dostojevskog; romansijer želi da sve iskaže u tim prizorima; međutim, opis jednog prizora zauzima previše mesta; neophodnost da se zadrži napetost zahteva izuzetnu gustinu dogaðaja i odatle nastaje paradoks: romanopisac traži da očuva svu moguću uverljivost proze života, ali prizori postaju tako krcati zbivanjima i tako preplavljeni slučajnostima da ona gubi i svoj karakter proze i svoju uverljivost.
Pa ipak, u toj teatralizaciji prizora ja nipošto ne vidim banalnu tehničku neophodnost, a još manje manu. Jer, nagomilavanje dogaðaja, sa svim onim što u njima može biti izuzetno i na granici verovatnog, pre svega nas fascinira! Kada se to dogodi u našim sopstvenim životima, ko može da kaže drugačije, mi se oduševimo! Očarani smo! Postane nezaboravno!
Prizori kod Balzaka i Dostojevskog (poslednji veliki balzakovac romaneskne forme) sijaju lepotom jedne posebne vrste, nesumnjivo vrlo retkom lepotom koja je uprkos tome potpuno realistična i kakvu je svako od nas upoznao (ili makar samo dotakao) u svom životu. Tako je iskrsnula i vesela Češka moje mladosti: neki moji prijatelji su tvrdili da nema lepšeg doživljaja za jednog muškarca nego da ima, jednu za drugom, tri žene, u jednom istom danu. Ne u nekom mehaničkom vidu grupnog seksa, već u zasebnim avanturama uz pomoć neočekivano ukazane prilike, iznenaðenja ili zavođenja na brzinu. Takvi, izuzetno retki, „dani sa tri žene”, kada su bili na domaku sna imali su zasenjujuću draž, koja, danas to vidim, nije bila neka sportsko-seksualna aktivnost, već epska lepota niza susreta u kojima se, na otisku one koja joj je prethodila, svaka nova žena ukazivala kao jedinstvena, a njihova tela podsećala na tri dugačke note sa tri različita instrumenta, sjedinjena u jedan akord.
Bila je to sasvim osobita lepota, lepota iznenadne gustine života.
Milan Kundera
