Milan Kundera – Svest o kontinuitetu (četvrti dio)
Moć beznačajnog
Godine 1879, u drugom izdanju Sentimentalnog vaspitanja (prvo je bilo 1869), Flober je izmenio i drugačije rasporedio pasuse: nije ih nikada skraćivao, meðutim, često ih je povezivao u duže. Čini mi se da je time iskazao svoje najdublje estetske namere: da deteatralizuje roman, da ga obezdrami (on ga je i „obezbalzakovao”), da uvede radnju i postupke, samo jednu repliku u dužim celinama; da zatim sve to rastoči u tekućoj vodi svakodnevice.
Svakodnevica. Nije samo dosada, površnost, navika, prosečnost, ona je sem toga i lepota; čarolija neke atmosfere, na primer; gotovo da nema nikoga ko je nije upoznao u sopstvenom životu: neka tiha muzika koja dopire iz susednog stana; vetrić od koga podrhtavaju prozori; monotoni glas profesora koji njegova učenica puna ljubavne tuge čuje i ne slušajući; sticaj tih beznačajnih okolnosti koji daje pečat neponovljivosti svakom ličnom doživljaju koji tako ostane zabeležen i sačuvan.
Meðutim, Flober je otišao i dalje u svom istraživanju svakodnevne banalnosti. Jedanaest je sati pre podne, Ema dolazi u crkvu na sastanak i pruža, bez reči, Leonu, svom do tada platonskom ljubavniku, jedno pismo u kojem izjavljuje da više ne želi da se sastaje sa njim. Posle toga, ona se udalji, klekne i udubi u molitvu; kada je ponovo ustala, neki vodič koji se tu zatekao im priðe i ponudi se da im pokaže crkvu. Da bi upropastila sastanak, Ema pristane i tako su njih dvoje morali da se zaustave pored nekog groba, podižu poglede prema statui na konju toga pokojnika i da, zatim, obilaze i druge grobove i druge statue slušajući vodičevo izlaganje čiju opširnost i glupost Flober nastoji da reprodukuje u celini.
Pun besa, ne mogavši više da izdrži, Leon prekine obilazak, izvuče Emu pred crkvu, pozove fijaker i tako započne ona čuvena scena u kojoj mi ne vidimo i ne čujemo ništa osim što, s vremena na vreme, jedan muški glas iz unutrašnjosti fijakera odredi kočijašu novi pravac da se putovanje produži, a sa njim i ljubavni sastanak.
Tako će jedna od najslavnijih erotskih scena početi potpuno beznačajnim detaljem: upornim blebetanjem jednog bezopasnog gnjavatora. U pozorištu, jedno značajno zbivanje može da se rodi samo iz drugog značajnog zbivanja. Jedino roman ume da nam otkrije ogromnu i čudesnu moć beznačajnog.
Lepota jednog umiranja
Zbog čega Ana Karenjina izvršava samoubistvo? Na očigled je sve jasno: čitav niz godina ljudi iz njenog društva je izbegavaju; pati zbog odvojenosti od svoga sina Serjože i, mada je Vronski još uvek voli, ona se boji za njegovu ljubav; umorna je, napregnutih nerava, bolesno (i bezrazložno) ljubomorna; oseća se uhvaćena u klopku. Da, sve je to jasno; meðutim, vodi li neizbežno samoubistvu osećaj da smo u klopci?
Mnogo se ljudi navikne da tako živi! Anino samoubistvo ostaje i dalje zagonetka čak i pošto smo razumeli svu dubinu njene patnje.
Pošto sazna užasnu istinu o svom poreklu i vidi da se Jokasta obesila, Edip iskopa sebi oči. Njega, od samog rođenja, neka sudbinska neminovnost, sa gotovo matematičkom proračunatošću vodi ka tragičnom raspletu. Ali Ana, bez ikakvog stvarnog razloga, u sedmom delu romana prvi put pomišlja na mogućnost svoje smrti; petak je, dva dana pre njenog samoubistva; izmučena nakon jedne svaðe sa Vronskim, setila se iznenada rečenice koju je izgovorila u razdraženosti nakon svog poroðaja: „Zbog čega nisam umrla?” i dugo se zadržala nad njom. (Primetićemo: nije Ana ta koja tražeći izlaz iz klopke logično dolazi na pomisao o samoubistvu; njoj je to došapnulo jedno sećanje.)
Sutradan, u subotu, ona se po drugi put vraća na razmišljanje o smrti: zaključivši da bi „jedini način da kazni Vronskog i povrati njegovu ljubav” bilo njeno samoubistvo (dakle ne samoubistvo kao izlaz iz klopke, već više kao ljubavna osveta); ona uzme neko sredstvo za umirenje da bi mogla da zaspi i izgubi se u nekom bolećivom maštarenju o svojoj smrti; zamišljala je očajanje Vronskog dok se nadnosi nad njeno mrtvo telo; a malo zatim, pošto je shvatila da je njeno umiranje samo uobrazilja, obuzela ju je ogromna sreća što je živa: „Ne, ne, sve je bolje nego smrt! Ja ga volim i on voli mene, imali smo mi takvih scena ali se uvek sve dobro završilo”.
Naredni dan, nedelja, dan je njene smrti. I toga jutra, ponovo, oni se svaðaju i samo što je Vronski pošao da obiđe svoju majku u njenoj vili nedaleko od Moskve, kad mu Ana već šalje poruku: „Pogrešila sam, vrati se, treba da razgovaramo. Za ime boga, vrati se, strah me je!” Potom, ona reši da pođe do svoje snahe Doli i da joj poveri svoje muke. Penje se u kočiju, seda i pušta svoje misli da slobodno kruže njenom svešću. Nije to povezano razmišljanje, to je nekontrolisana aktivnost mozga u kome se sve pomešalo, odlomci razmišljanja, zapažanja i sećanja. Kočija klizi kroz predeo koji savršeno pogoduje jednom takvom tihom monologu jer spoljašnji svet koji defiluje pred njenim očima neprestano dohranjuje njena razmišljanja: „Kancelarije i prodavnice. Zubar. Da, moram sve kazati Doli. To će biti vrlo teško reći, ali ću ipak učiniti.”
(Stendal voli da prekine zvuk usred nekog prizora: mi više ne čujemo razgovor i sledimo samo tajno razmišljanje njegovog junaka; uvek je reč o nekom vrlo logičnom i sažetom zaključku kojim Stendal otkriva strategiju tog svog junaka u času kad procenjuje situaciju i donosi odluku. U odnosu na to, tihi Anin monolog nije nimalo logičan, nije čak ni razmišljanje, to je talas svega i svačega što se u jednom određenom trenutku našlo u njenoj svesti. Tolstoj tako anticipira ono što će pedesetak godina kasnije, ali mnogo sistematičnije, Džojs primeniti u svom Uliksu i čemu će dati ime unutrašnji monolog. Tolstoj i Džojs imali su istu opsesiju: da uhvate sve što prolazi u jednom trenutku sadašnjosti kroz svest njihovih likova, a što će, u narednoj sekundi, nepovratno iščeznuti.
Meðutim, tu postoji i jedna bitna razlika: unutrašnjim monologom Tolstoj ne ispituje, kao što će kasnije činiti Džojs, jedan običan dan, banalan, dan kao i svaki drugi, već, naprotiv, trenutak u kojem se odlučuje o životu i smrti njegove junakinje. A to je mnogo teže, jer što je situacija dramatičnija, izuzetnija i ozbiljnija, onaj koji je pripoveda više nastoji da joj obriše konkretni karakter, da zaboravi njenu bezrazložnu prozu i da je zameni pojednostavljenom, neumitnom logikom tragedije. Tolstojevo ispitivanje proze jednog samoubistva predstavlja, dakle, veliki uspeh; „izum” kakvog nema u povesti romana i kakvog neće biti.)
Kada je stigla kod Doli, Ana nije bila u stanju da joj išta kaže. Brzo odlazi od nje, ponovo seda u kočiju i kreće; za ovim sledi drugi unutrašnji monolog: ulični prizori, zapažanja, asocijacije. Vrativši se kući, ugleda telegram od Vronskog u kome joj javlja da se nalazi na selu kod svoje majke i da se neće vratiti pre šest sati uveče. Na svoj bolni krik toga jutra („Za ime boga, vrati se, strah me je!”) nadala se nežnijem odgovoru i, pošto nije znala da on njen telegram nije dobio, osetila se povreðenom; odlučla je, dakle, da krene vozom njemu u susret. Ulazi ponovo u kočiju u kojoj se odvija sada treći unutrašnji monolog: novi ulični prizori, neka prosjakinja sa detetom u naručju, „zbog čega ona zamišlja da nam budi samilost? Nismo li svi mi bačeni na ovu zemlju samo da se mrzimo i mučimo jedni druge? Gle, evo i đaka koji se igraju. Oh, moj mali Serjoža!…”
Izašavši iz kočije, zauzima mesto u vozu; tamo, jedna nova sila stupa na scenu: ružnoća; sa prozora svog kupea, na peronu, ona vidi gde trči jedna „izobličena” gospođa; „i ona počne da je svlači u mislima kako bi se još više zgrozila nad njenom ružnoćom…” Za tom gospođom je išla devojčica koja se „izveštačeno cerekala i oholo prenemagala”. Pojavio se i jedan čovek „ružan i prljav sa nekim kačketom”. Zatim, preko puta nje zauzme mesto neki par, ti su joj ljudi „bili odvratni”, a muškarac je „ženi šaputao nešto nepristojno”.
Bilo kakvo razumno razmišljanje izgubilo se iz njene svesti; njeno estetsko opažanje postalo je prenadraženo; jedva pola sata pre nego što će i sama napustiti svet, ona već vidi da ga je lepota napustila.
Potom se voz zaustavio i ona je sišla na peron. Tu joj dostavljaju novu poruku od Vronskog u kojoj je obaveštava o svom povratku u deset sati. Ona nastavlja da korača kroz masu sveta, sva su joj čula, i sa svih strana, napale prostota, grozota i beda. Jedan teretni voz polako uđe u stanicu. Iznenada se setila „onog pregaženog čoveka na dan svoga prvog susreta sa Vronskim i razumela šta joj preostaje da učini”. I to je bio trenutak u kome je odlučila da se ubije.
(Pregaženi čovek koga se setila bio je neki mašinovođa koji je pao pod voz baš kada se ona prvi put u životu videla sa Vronskim. Šta želi da nagovesti ta podudarnost, to uokvirenje čitave njene ljubavne priče motivom dvostruke smrti na stanici? Da li se to Tolstoj poigrava poetikom? Ili je to njegov način da se služi simbolima?
Pogledajmo još jednom šta se odigralo: Ana odlazi na stanicu da bi se videla sa Vronskim a ne da se ubije; kada se našla na peronu, ona je iznenadno preplavljena jednim sećanjem i neočekivano privučena mogućnošću da svojoj ljubavnoj priči da lepu i zaokruženu završnicu; da poveže njen početak i kraj istovetnim dekorom stanice i istovetnim motivom smrti pod točkovima; jer, čak i nesvesno, lepota privlači čoveka, a Ana je na nju utoliko bila osetljivija što ju je više gušila ružnoća ljudskog bića.)
Sišavši nekoliko stepenika, ona se našla gotovo na samim šinama. Teretni voz se približavao. „Osvojilo ju je osećanje poput onoga koje joj se nekada davno javljalo kad se na kupanju spremala da zaroni u vodu…”
(Čudesna rečenica! U jednoj jedinoj sekundi, poslednjoj u svom životu, nešto najozbiljnije združilo se sa prijatnim, jednostavnim i lepršavim sećanjem! Čak i u tom dirljivom trenutku svoje smrti, Ana je daleko od Sofoklove tragičnosti. Ona ne skreće sa tajanstvene putanje proze na kojoj se ružnoća udružuje sa lepotom, razum prepušta nerazumu, a zagonetka ostaje zagonetkom.
„Ona uvuče glavu u ramena i sa rukama ispred sebe, poleti pod vagon.”
Stid zbog ponavljanja
Za vreme jednog od mojih prvih boravaka u Pragu, posle rušenja komunističke vlasti, 1989. godine, jedan od prijatelja koji je ostao tamo da živi, kazao mi je: nama je zaista potreban jedan Balzak. Jer, sve ovo što ovde vidiš jeste ponovno nastajanje kapitalističkog društva sa svom onom bezočnošću i nemilosrdnošću koja ide pod ruku sa prostaklukom novih bogataša i prevaranata. Ideološku glupost je zamenila glupost trgovaca. Ali, ono što je najslikovitije u tim novim odnosima jeste to da su sačuvali u najsvežijem sećanju one stare, da su se lako sporazumeli na daljinu, i da je Istorija postavila na scenu, baš kao u Balzakovo doba, najčudnije kombinacije. I poče da mi priča o jednom starom čoveku, bivšem visokom partijskom rukovodiocu koji je, nekih dvadeset pet godina ranije, oduševljeno prihvatio udaju svoje kćeri za mladića iz bogate građanske porodice kojoj je sve bilo oduzeto, a kome je on (u vidu svadbenog poklona!) izradio uspešnu karijeru; danas, taj bivši partijac traje svoje poslednje dane u potpunoj samoći; porodica njegovog zeta povratila je sva nekad oduzeta dobra, a kćer se stidi svoga oca komuniste i viđa ga jedino krišom. Moj prijatelj se nasmejao: vidiš li to? To je doslovce životna priča čiča Gorioa, bogatog čoveka u doba Terora koji je uspeo da poudaje svoje kćeri za „klasne neprijatelje” a one, docnije, u vreme Restauracije nisu htele da znaju za njega tako da siroti otac nije više nikada mogao da bude u njihovom društvu javno.
I mi smo se dugo smejali. Ali danas me je taj smeh čudi.
Zbog čega smo se zapravo smejali? Da li je stari partijac bio toliko smešan? Smešan zato što ponavlja ono što je već živeo neko drugi? Ali, on nije ništa ponavljao! To se ponavljala istorija, a da bi se ponovila mora biti bez srama, bez pameti, bez ukusa. I baš je taj loš ukus istorije nama bio smešan.
To me vratilo opasci moga prijatelja. Da li je tačno da ono što se dešava u Češkoj traži svoga Balzaka? Verovatno. Možda bi Česima moglo da otvori oči čitanje jednog bogatog i razvijenog romanesknog ciklusa o ponovnom dolasku kapitalizma u njihovu zemlju koji sadrži mnoštvo likova u Balzakovom maniru. Meðutim, nijedan ozbiljan romansijer ne bi mogao da napiše takav roman. Bilo bi smešno napisati novu Ljudsku komediju. Jer, ako istorija čovečanstva može imati tako loš ukus da se ponavlja, istorija umetnosti ne podnosi ponavljanja. Umetnost nije tu da bi poput nekog ogromnog ogledala odražavala sve promene, obrte i beskrajna ponavljanja Istorije. Umetnost nije korifej koji u stopu prati hod Istorije.
Umetnost je tu da stvara svoju ličnu istoriju. Ono što će jednoga dana preostati od Evrope nije ponavljanje njene istorije koje samo po sebi nema nikakve vrednosti. Jedino što ima izgleda da opstane je istorija njenih umetnosti.
Milan Kundera
Prevela s francuskog
Mirjana Avramović-Uaknin
