Kod Hiperborejaca I
Rimske noći i dani (3)
Znači, zato, što je život TAKO KRATAK, naš rad, naša aktivnost, pod starost, postaju prazni pojmovi. Zato sad meni, jedan glas, iz Španije, šapuće: La vida es sueno.
Dok ja tako razmišljam, sedeći na terasi ,,Vala dier“, iz obližnjeg dansinga dolaze neki moji poznanici.
Oni prilaze mom stoiu i pitaju što sam se usamio? Šta to treba da znači? Nude me da me svojim kolima odvezu kući.
To su bili: jedan amerikanski novinar, koji je Talijan, pisac jedne knjige o Papi, i njegova žena, Albanka, čija je mati bila Bečlijka. Sa njima je i jedna druga, mlada, žena, moja poznanica. Ona je kći jednog bivšeg predsednika vlade, u jednoj maloj, balkanskoj kraljevini, koji je sad emigrant u Rimu. Ona drhti od straha svake noći. Ubice vrebaju njenog starog oca, — kaže. Traže ga, da ga ubiju. Sa njom su i dva talijanska oficira, naši dobri prijatelji. Celo to društvo igralo je dotle u obližnjoj kasini.
Okupili su se oko mene. Sve su to moji dobri poznanici.
Ćerka predsednika vlade pomalo liči na tigricu, koja se razvodi. Ima zelene oči, koje u mraku sjaje. A korak joj je nečujan. Hladna je i uvek kao da strepi.
Celo to društvo zatim odlazi kući,
Samo ta ćerka predsednika vlade ostaje sa mnom. Veli: ugrejala se pri igri. Ja sam, očevidno, sam. Hoće sa mnom malo da posedi. Pita me: gde mi je žena? Šta radim na terasi ,,Valadier“? Da ne čekam neku ženu? Ako to primeti, reći će to, telefonom, mojoj ženi. Imam, kaže, tako lepu i dobru ženu.
Ja joj onda kažem da sam sedeo i razmišljao o smrti.
Sedimo posle zajedno, u noćnoj tišini, zagledani u aleje, gde, nedaleko, stoji spomenik revolucionarima, koji su davno zaboravljeni. Braća Cairoli — koji se još bore. Jedan jos puca iz revolvera, a drugi je već pao i umire za Italiju.
Kći predsednika vlade pita me : zašto sam poslao ženu u svoju zemlju i da li će se ona vraćati u Rim? A pita me i zašto sam išao na smuku čak u mesto koje se zove Roccaraso, a koje se nalazi u Abruzzima, u divljini?
Ja joj tumačim da mi je žena otputovala iz Rima, kad je rat počeo da se približava i mojoj zemlji. Pomislio sam da će, možda, neprijatelji Italije, i Rim bombardovati, pa nisam hteo da mi žena i to vidi. Videla je već u životu dosta užasa, u ratu, u svojoj zemlji.
Ona mi kaže da su svi muževi, kad ostanu sami — i najbolji, — neuračunljivi. Ko zna šta će svet, ako nas vidi kako sedimo, tu, na terasi ,,Valadier“, u noći, brbljati. Bolje da idemo kući.
Ja joj kažem da možemo mirno još malo posedeti. Lekar moj mi je protumačio bolove, koje imam u nogama, i rekao mi je, da ću od toga umreti. Čitam sonete Michelangela. On je rekao da je smrt sigurna. Samo nije siguran siguran čas kad ćemo umreti.
Ćerka predsednika vlade onda uzvikuje, da nisam, možda, došao na Pincio, da se ubijem? Na Pinciu su se mnogi ubili.
Ja odgovaram da ne mislim na samoubistvo. Kukavički. Razmišljam samo o smrti svojoj, kao da se radi o tuđoj smrti. O smrti Kierkegaarda. A u sećanju, stalno, odlazim u polarne krajeve koje sam posetio, pre tri godine.
Ona onda kaže da mora kući. Strepi — da joj ne ubiju oca kad ga ostavi samog. Njeni su zemljaci, kaže, divljaci. Svete se i starcima, a poštede samo žene.
Njeni zemljaci, kažem, mora da su veliki kavaljeri.
Njeno društvo, međutim, nije bilo otišlo kući, nego se bilo samo prikrilo. Htelo je da vidi kuda ćemo kad ostanemo sami.
Pošto im se to dosadilo, i moj prijatelj, i Albanka, i oficiri, iskaču sad iz žbunja, u mesečini, kao satiri, i pitaju nas — smejući se, i vičući — šta radimo, tu, na terasi ,,Valadier“?
Mi im onda, uvređeno, kažemo, da smo razgovarali. O smrti.
Idemo, zatim, kući pomenutog novinara, koja je u ulici gde stanuju Englezi, i slikari, i koja ima, terasu, na kući. Nad nama je sad Pincio sav u steni. Nad našim glavama, visi.
Ja onda, slučajno, spominjem špansku rečenicu, koju sam već spomenuo, da je život san, i to izaziva diskusiju, o snu i stvarnosti. Moj prijatelj, novinar, zastupa mišljenje, da treba smisao tražiti u religiji. Oficiri smatraju da je talijanska renesansa najviši stepen, do kojeg Ijudska prosvećenost može doći i, vele, smisao života se nalazi u ideji uživanja, onako, kako to kažu Lorenzo Medici i D’Annunzio. Kći predsednika vlade zastupa mišljenje, da je ljudska sreća u ljubavi muža i žene i porodici. Žena moga prijatelja, Albanka, zna se da je marksist, i kaže da su sve te ideje o prolaznosti, snu, melanholiji, u starosti, posledice bioloških promena kod muškaraca. Da to nema naučne vrednosti. Odgovor na tajnu života treba tražiti u materijalističkoj filosofiji.
Ja se onda branim, da je ta misao, da je život san, prisutna u celoj istoriji sveta i čovečanstva. Shakespeare kaže da je naš život ,,od sna satkan“. San, kažu nemački filosofi. San, kažu i grčki filosofi. San, kaže i Sokrat, taj najčestitiji čovek Atine — koji je najveća uteha, bar meni. San, kažu i kineske Taoiste. San, kažu i na Tahitiju. Svuda to kažu, gde ljudska noga kroči.
Albanka onda kaže da su to, zastareli, idealistički, pojmovi.
Ja se onda branim, da to nije nikakva idealistička filosofija, nego, prosto, moja impresija i misao, koja me ne napušta. I da mi se čini da je, pri kraju života, kod svih ljudi, opšta. A podvlačim da svakako nije patološka pojava, kao verska bigoterija. Smrt, san.
Kći predsednika vlade na to počinje da ciči i preklinje nas da prestanemo. Ona hoće kući. Boji se, da joj oca nisu ubili.
Sobarica naše domaćice, međutim — koja nam je spuštala led u čaše — obilazi nas i glasno grdi. Veli, njeni zemljaci u sabinskim brdima, seljaci, kad se napiju, potuku se. A gospoda u Rimu, veli, brbljaju, što niko živi ne može razumeti.
Odlazeći kući ja onda razmišljam, i dalje, o toj žudnji, da se nekud ode, i odande gde smo najsretniji. Uvek sam imao tu želju da nestanem u daljini. Da otputujem, da napustim, da ostavim. Ne valja to — kažem samom sebi.
A što da ne valja? — javlja se neki glas u meni. Mogao bih i u Danskoj, i u Svedskoj, i u Norveškoj, da živim. Pa i na Islandu. Svud ima dobrih ljudi.
Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi, da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.
Eto, ja sad živim u Rimu, a nisam, u stvari, u Rimu prisutan. Nalazio sam se danas na jednom kongresu frizera u Aalborghu, u Danskoj. Učestvovao sam čak i u deljenju nagrada. Istina, to je bilo pre tri godine, ali sam, de facto, tamo proveo ovaj dan — u sećanju.
Sutra ću da idem i sedim na bregu, iznad Univerziteta, u Upsali, a prekosutra u pozorištu, u Bergenu, kod Bjoerasona, koji je bio veliki prijatelj naroda kome pripadam. Tamo ću biti veseo. U poslednje vreme zaboravio sam da se smejem.
Zar nije smešno — javlja se opet jedan glas u meni — ići na spavanje svojoj kući, a želeti odlazak u Bergen i neke hladne, severne, zemlje. I to iz Rima, gde je živeo Cezar. Sama pomisao da živim tamo, gde je živeo Cezar, trebala bi da me načini realnim, aktivnim, zadovoljnim. Mesto da sutra idem u pozorište, u Bergen, bolje bi bilo da odem u Terme Dioklecijana i da sedim pod poprsjem Cezara. To je bio najinteligentniji, i najbrži, čovek svog vremena. Šta će mi Bjoemson?
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
