Bob Dilan, bit generacija i Amerika Alena Ginzberga 3
Piše: Šon Vilenc
Mo Eš, osnivač diskografske kuće Folkvejs Rekords (Folkways Records), bio je sin uticajnog jevrejskog pisca Šolema Eša, a u Ameriku je došao kada je bio dečak. Eš je bio levičarski radikal, povezan sa pripadnicima pokreta za oživljavanje folk muzike pri organizaciji Pipls songs (People’s Songs), a držao se podalje od komunističke ideologije – jednom je sebe nazvao „prokletim anarhistom” – pa je rado snimao kvalitetnu muziku bez obzira na političke poglede izvođača i sadržaj pesama. (Eš je taj koji je 1952. izdao uticajnu kompilaciju na 6 ploča pod nazivom Antologija američke folk muzike (Anthology of American Folk Music) koju je od prethodno snimljenog materijala sastavio ekscentrični režiser i okultista Hari Smit.) Iako je najpoznatiji po svojim snimcima folk muzike, Eš je takođe sarađivao sa džez muzičarima, među kojima je bio i pionir klavirskog strajd stila, Džejms P. Džonson.
Zatim, tu je bio i Izrael „Izi” Jang. Jang je rođen 1928. u Bronksu, a imao je veliku želju da postane knjižar i bio je ljubitelj „skver dens”11 plesa. Gajio je strast prema folk muzici i sklopio prijateljstva sa nekim od talentovanijih i kreativnijih muzičara koji su redovno dolazili na Trg Vošington skver (među njima su bili i Džon Koen i Tom Pejli, koji je sa polubratom Pita Sigera, Majkom, osnovao bend Nju lost siti ramblers (The New Lost City Ramblers) i koji je do kraja 1950-ih snimio četiri albuma oldtajm folk muzike, dečjih pesama i pesama iz perioda Velike depresije). Jang je u jednom trenutku odlučio da iznajmi prostor sa ulične strane u prizemlju Makdugal ulice i da tu otvori radnju knjiga i ploča folk muzike (da bi pokrio zakup, unovčio je polisu osiguranja vrednu hiljadu dolara). Radnju je nazvao Folklor senter (Folklore Center) i krenuo sa radom u martu 1957.
Jang je bio žestoko nezavisan u svojim levičarskim političkim stavovima i više je cenio muziku nego ideologiju. Njegova radnja, koja se nalazila samo nekoliko ulaza niže od podruma u kom će Džon Mičel uskoro organizovati nastupe bit pesnika, postala je klirinška kuća za muzičare, agente diskografskih kuća, intelektualce i entuzijaste. Jang je takođe bio i neka vrsta promotera za koncerte. Bio je jedan od osnivača organizacije Frends ov old tajm mjuzik (The Friends of Old Time Music) i 1959. je pomogao da se ugovori redovan niz koncerata u baru Gerdiz (Gerde’s), u Četvrtoj ulici zapadno od Brodveja, koji je nazvao „Peta čivija u Gerdizu”. Vlasnik bara, Majk Porko, upustio se u tu priču iz šale, ali kada je muzika počela da privlači gomile redovnih mušterija, Janga su istisnuli iz poduhvata. Tako je rođeno koncertno mesto Gerdiz folk siti (Gerde’s Folk City).
Uskoro nakon toga, taj trend je primetio i Džon Mičel, pa je počeo redovno da unajmljuje folk pevače, a ne da ih koristi samo za zabavljanje gostiju između recitatorskih nastupa bit pesnika. Do januara 1961, kada je Bob Dilan stigao u Njujork, Gaslajt je postao vodeće mesto za nastupe folk pevača u Ulici Makdugal, pa se Dilan smatrao veoma srećnim kada se našao na listi izvođača u Gaslajtu. U aprilu je uspeo da ugovori prvi važan, duži nastup u Njujorku; nastupio je kao predgrupa na koncertu velikog bluz muzičara Džona Lija Hukera u baru Gerdiz. No, od klubova u Vilidžu do muzičke slave je i dalje bio dug put. Nešto malo više od šest meseci nakon Dilanovog premijernog nastupa u baru Gerdiz, Jang je ostao u novčanom gubitku kada je sponzorisao Dilanov koncert u Karnegi čapter holu, njegov prvi koncert u nekoj koncertnoj sali, jer je prodao samo 53 karte. Dilanova karijera je uzletela tek nekoliko meseci kasnije, u septembru, kada je Robert Šelton, kritičar koji je radio za Njujork tajms, napisao recenziju koncerta u baru Gerdiz, u kojoj je samo ukratko pisao o glavnom izvođaču, bendu Grinbrajar bojs (The Greenbriar Boys), a naslov i većinu teksta posvetio Dilanu, veličajući ga kao izuzetan novi talenat na folk sceni. Nakon što je snimio deonicu za prateću usnu harmoniku za folk pevačicu Kerolin Hester, jedan dan nakon što je objavljen Šeltonov članak, Dilan je potpisao petogodišnji ugovor sa diskografskom kućom Kolumbija rekords (Columbia Records), gde će mu producent biti legendarni Džon Hamond, koji je radio sa muzičarima kao što su Beni Gudman, Bili Holidej i Big Džo Tarner.
Odnosi između folkera i bitnika u Njujorku nisu uvek bili bliski, a ni harmonični. Muzika koju su bitnici najviše voleli je uvek bio džez, od bi-bapa do slobodnih džez eksperimenata koje su u kafeu Fajv spot (Five Spot) na Kuper skveru izvodili Ornet Kolman i drugi muzičari. Kenet Pačen je prvi počeo da čita ono što je nazivao „slikovnim pesmama” uz muzičku pratnju malog džez benda Čarlsa Mingusa. Keruak se 1958. pojavio sa džez grupom u klubu Vilidž vangard (Village Vanguard), na Sedmoj aveniji, i snimio čitanje proze i poezije sa saksofonistima Alom Konom i Zutom Simsom; takođe je zajedno sa Dejvidom Amramom radio na zvučnoj pozadini za bitnički film Roberta Frenka, Povuci moj krasuljak (Pull My Daisy), koja je bila polugovorna, polumuzička, a muzički deo je bio u džez stilu. I folk pevači i bitnici su osećali prezir prema potrošačkom materijalizmu i konvencionalnom načinu oblačenja i ophođenja 1950-ih, koje su simbolizovale folk grupe sastavljene od uredno obučenih i podšišanih mladića sa koledža, kao što je bila grupa Kingston trio (Kingston Trio), koja je izgradila uspeh na ranijem uspehu Viversa (The Weavers). No, bitnici su imali sopstveni stil koji je bio u sukobu sa stilom „bleskastih” i „krajnje demode” folk pevača, sa „koščatim dupetima u obliku bendža”, kako je to 1959. rekao Ted Džouns, bitnik afro-nadrealista (koji je jedno vreme u Vest vilidžu delio stan bez tople vode sa Čarlijem Parkerom).
Bitnička džez scena i pokret za oživljavanje folk muzike su se ipak ponekad preklapali, što je pokazivao materijal koji je snimao Mo Eš. Kako su kafei i muzički klubovi počeli ubrzano da niču jedni uz druge duž i oko Ulice Makdugal, folkeri i bitnici nisu mogli da izbegnu interakciju – tu su bili Kafe bizar (Café Bizzare), koji je otvoren na mestu na kom je nekada bila javna štala Arona Bera, Komons (The Commons), koji će kasnije postati bar Fet blek pusiket (Fat Black Pussycat), Biter end (The Bitter End), kao i mnogi drugi. Dilan u svojim memoarima piše kako je u jednom klubu, u sitnim satima, video Telonijusa Manka kako sedi sâm za klavirom, a kada ga je Dilan obavestio da svira folk muziku u obližnjem klubu uz ulicu, Mank je odgovorio: „Svi mi sviramo folk muziku.” Među džez muzičarima koji su nastupali u baru Fet blek pusiket bio je i pijanista Soni Klark i tenor-saksofonista Lin Halidej.
Folkeri uopšte nisu bili nezainteresovani za džez, koji su čuli svuda oko sebe, bilo na pločama, bilo u klubovima. Van Ronk se na njujorškoj sceni pojavio kao samopriznati „džez snob”, koji je bio više zainteresovan za pionire džeza 1920-ih koji su još uvek mogli da se nađu u Vilidžu nego za prilježne folk tipove. Dilan kaže u Hronikama (Chronicles) da je u kući jednog prijatelja slušao ploče sa svakakvim vrstama džeza i bi-bapa, od Benija Gudmana i Dizija Gilespija do Gila Evansa, koji je, piše Dilan, snimio verziju Ledbelijeve pesme „Ella Speed”. („Pokušao sam da razlučim melodije i strukture”, priseća se Dilan. „Bilo je mnogo sličnosti između nekih vrsta džeza i folk muzike.”) Isto tako, neki bitnici su pored džeza slušali i crni ritam i bluz, baš kao i neki mlađi folkeri poput Dilana. (Alen Ginzberg je započeo svoju slavnu pesmu o majci, „Kadiš”, opisom scene koja se u zimu 1959. odigrala na Menhetnu, kada je, nakon besane noći, naglas čitao Kadiš „slušajući Rej Čarlsa kako izvikuje slepi bluz preko gramofona”.) Po pitanju scenskog nastupa i spontanosti, na sve njih su uticala vanbrodvejska pozorišta Vilidža i eksperimentalni teatar, koji su bili u procvatu, od Living teatra (Living theatre) Džulijana Beka i Džudit Maline i avangardnih produkcija u uvaženom Čeri lejn teatru (Cherry Lane Theatre) u malenoj Ulici Komers, do prvih improvizovanih „dešavanja” u privatnim stanovima i potkrovljima.
Kada je nastupila 1961. godina, bitnici i folkeri su već počeli da dele ulice Makdugal i Bliker i sa hordama turista koji su dolazili u grad da vide nastupe čudaka i da osete dah boemske opasnosti. Kao što kaže i Fred Makdara, fotograf lista Vilidž vojs (Village Voice), u svojoj zbirci slika i članaka Keruak i prijatelji, ozbiljnija bit scena je i dalje opstajala, u javnim čitanjima u Living teatru, u noćnim druženjima u klubu Džez klab (Jazz Club), kafani Sidar strit tavern (Cedar Street Tavern) i restoranu Rajkers dajner (Riker’s Diner), kao i u potpisivanjima knjiga i zabavama u knjižari Ejt strit bukšop (The 8th Street Bookshop), čiji vlasnici su bili moj otac i moj stric, Eli i Ted Vilenc. No, bitnici nisu sasvim nestali iz Ulice Makdugal, iako je turistički biznis cvetao. (Kada bi u Ulici Makdugal nastala prevelika gužva, Izrael Jang, koji je bio jedan potpuno ravnodušan biznismen, stavljao bi rezu na vrata svoje radnje Folklor senter da bi folk pevačima omogućio da ćaskaju i na miru jedni drugima izvode svoje pesme.) Neki pesnici su se pretvorili u zabavljače i pružali mušterijama sav espreso i sve strastvene, vrcave stihove ispod crne beretke koje su ovi mogli da požele. Neki od kafea duž ulica Makdugal i Bliker pretvorili su se u zamke za turiste, koje su bile nalik vodvilju, u kojima su se nastupi ekscentričnih pripovedača i osrednjih sviraca brzo smenjivali sa nastupima istinski talentovanih izvođača.
Januara 1961, Bob Dilan je nastupio u jednom od takvih skučenih kabarea duž Ulice Makdugal, u kabareu Kafe va? (The Café Wha?), istog dana kada je stigao u Njujork. Dela Džeka Keruaka i Alena Ginzberga su mu već ispunjavala glavu, mada mu je na umu pre svega bila njegova potraga za Vudijem Gatrijem. Takođe, baš kada su folk pevači postajali popularni i iako se možda u nekim drugim klubovima činilo drugačije, bilo je naznaka da je bit scena na zalasku i da zanesenost tim fenomenom splašnjava.
Istog dana kada je Aron Kopland pripovedao operu Drugi uragan (The Second Hurricane) u menhetnskoj četvrti Midtaun, 26. januara 1961, ubrzo nakon Dilanovog dolaska na Menhetn, grupa pisaca se okupila u Ulici Kristofer, u stanu Robera Kordijea, belgijskog pozorišnog režisera, da razmotri (a bilo je nekih koji su došli i da proslave) smrt bit generacije. Tamo je bio i Kordijeov prijatelj Džejms Boldvin, koji naročito nije voleo Keruakovo delo, jer je njegove projekcije američkih crnaca smatrao snishodljivim i neznalačkim. Tu su takođe bili i Norman Mejler, Suzan Sontag, Vilijam Stajron i bitnici Ted Džouns, Tuli Kupferberg, koji je kasnije bio u bendu Fagsi (The Fugs), i Simor Krim, novinar lista Vilidž vojs. Nekolicina onih koji nisu bili bitnici, a posebno Mejler, smatrali su bitnike veoma zanimljivima. No, većina pisaca se okupila da sahrani ostatke pokreta koji je, po njima, potpuno utonuo u komercijalni mejnstrim. Ono što je započelo kao ikonoklastični književni stil (bez obzira na to da li su ga pojedinci odobravali ili ne), postalo je, prema rečima protivnika, samo još jedan oblik pomodarstva, tema pogodna za televizijske komedije (Mnoge ljubavi Dobija Gilisa (The Many Loves of Dobie Gillis), popularna televizijska serija u kojoj je jedan od likova bio komični „bitnik”, Mejnard Dž. Krebs, počela je da se emituje u septembru 1959).
U međuvremenu, glavni pisci bit pokreta su otišli svako na svoju stranu. Dva meseca nakon što su se upoznali kod Kordijea, Ginzberg i Piter Orlovski su otišli u Pariz, delimično da bi pronašli Vilijama Barouza, a delimično da bi se sklonili od zlobnog publiciteta kojim su kritičari na sve strane obasipali i njih i njihove prijatelje. Tokom naredne dve godine, Ginzberg i Orlovski su putovali po svetu; posetili su Tanžer (gde su konačno pronašli Barouza), Grčku, Izrael i istočnu Afriku, pa su stigavši u Indiju tu proveli 15 meseci u potrazi za prosvetljenjem, a zatim su putovanje okončali u Japanu i vratili se kući. Gregori Korso, pesnik koji je bio nešto mlađi od njih i koji se 1950. pridružio unutrašnjem kružoku bitnika, čija je zbirka pesama Benzin (Gasoline), koju je 1958. izdala kuća Siti lajts (City Lights), veoma zasenila Dilana u Mineapolisu, nestao je sa scene zbog ovisnosti o heroinu i alkoholu. Sâm Keruak je tih godina većinu vremena provodio opijajući se i pišući u kući svoje majke u 58
Nortportu na Long Ajlendu, kao i u Orlandu na Floridi, te bit generacija nikada više nije bila ono što je bila ranije.
Bob Dilan, koji je izjavio da je „stigao na sâm kraj krajeva” bit pokreta, u Mineapolisu je čitao dela bitnika, ali osim toga što su ga pripremila za otvoren put koji je pronašao u Gatrijevoj autobiografiji, Put ka slavi (Bound for Glory), teško je razlučiti njihov književni uticaj na njegove rane stihove. Po Dilanovim rečima, stil nastupa bitnika je bilo nešto sasvim posebno. „Nekada su skoro svuda postojali muzička folk scena i džez klubovi”, prisećao se on četvrtinu veka kasnije. „Te dve scene su bile umnogome povezane, pesnici su čitali uz pratnju malih džez bendova, pa sam ja neko vreme to izbliza pratio. Na moje pesme nije toliko uticala poezija na papiru, već poezija koju su pesnici recitovali uz pratnju džez muzike.” Poezija na papiru koja je bila važna, rekao je on, bila je poezija „francuskih momaka, Remboa i Fransoa Vijona”, kojima se okrenuo nakon što je pročitao dela Ginzberga i ostalih bitnika.
Kako je prisutnost bitnika u Vilidžu jenjavala, Ulica Makdugal je sve više postajala scena pokreta za oživljavanje folk muzike. To, međutim, ne znači ni da je Dilan zaboravio bitnike ni da se nije povezao sa bitničkim piscima i umetnicima koji su ostali u gradu. I dalje je obožavao dela Alena Ginzberga i imao posebnu vezu sa često pritvaranim džez pesnikom Rejem Bremzerom (čije je „zatvorske pesme” citirao, zajedno sa Ginzbergovim ljubavnim pesmama, u poslednjem od „11 ocrtanih epitafa”, slobodnim stihovima koje je na svom trećem albumu zamenio beleškama na omotu). Ono što je kasnije nazvao „uličnim ideologijama” Ginzberga, Keruaka, Korsoa i drugih mu je još uvek naznačavalo mogućnost novog oblika ljudske egzistencije. Dilan je 1963. sreo Lorensa Ferlingetija, sa kojim je razmotrio mogućnost izdavanja knjige, zajedno sa Ginzbergovim i Korsovim tomom, u okviru serije džepnih izdanja pesničkih zbirki za kuću Siti lajts (City Lights Pocket Poets Series). Ipak, Dilanove književne prekretnice, koji su ga odvele izvan jezika tradicionalnih angloameričkih balada, proistekle su iz drugih izvora i iskustava, od kojih je jedno od važnijih slušanje Mikija Granta kako peva engleski prevod Marka Blicstajna pesme „Pirate Jenny”. Uticaj bitnika se ponovo razbuktao tek pošto se Dilan ustoličio kao zvezda u usponu – najveći mladi folk kantautor u Vilidžu, pa i u zemlji – kada se sreo sa Alenom Ginzbergom.
Decembra 1963, Ginzberg i Orlovski su se konačno vratili u Njujork sa svojih putovanja, a dok su tražili stan privremeno su se nastanili u porodičnom stanu Teda Vilenca, iznad knjižare Ejt strit bukšop. U tim danima je američka nacija prolazila kroz traumu. Postavljanje Džona F. Kenedija za predsednika (manje od nedelju dana pre Dilanovog dolaska u Njujork i okupljanja pisaca u Vilidžu sa ciljem sahranjivanja bit generacije) probudilo je nove nade da će nastupiti velika kulturološka i politička promena. Činilo se da je nacija iznenada odlučila „da regrutuje romantičan san o sebi” i da „glasa za sliku u ogledalu svog nesvesnog”, kako je to rekao Norman Mejler. Kada su se Ginzberg i Orlovski vratili u Vilidž, od Kenedijevog atentata je prošlo manje od mesec dana.
Iako je to kasnije poricao, Dilana je ubistvo Kenedija pogodilo isto toliko snažno kao i sve ostale, možda i više nego mnoge. Tri nedelje kasnije, kada je primao nagradu od ustoličenog levičarskog Interventnog komiteta za građanske slobode (Emergency Civil Liberties Committee), Dilan je izrazio duboku nelagodu koju mu je izazivala dobro obučena, starija publika – ljudi sa dobrim namerama, primetio je on, koji stoje sa strane i koji žele da promene svet, ali sa bezbedne udaljenosti. Rekao je da se više poistovećuje sa Džejmsom Formanom i mladim aktivistima Studentskog nenasilnog komiteta za koordinaciju (Student Nonviolent Coordinating Committee), koji u borbi za slobodu na jugu u zalog daju svoja tela i dobru volju. Zatim je, promenivši tok govora, rekao da svakako više ne vidi stvari kao crno- -bele, kao „levo” ili „desno” – „postoji samo gore i dole”, rekao je. Potom je šokirao sve prisutne priznavši da, kao mlad čovek, može da vidi nešto od sebe u predsednikovom mladom ubici. Prvo je svima zastao dah, a potom je usledilo besno zviždanje i hučanje, a Dilan je sišao sa podijuma. Pošto nije bio sposoban da izrazi osećanja bolje od toga – po nekim izveštajima je popio mnogo vina da bi se obodrio pre govora – činilo se da Dilan ne zna šta da radi.
Dok se Dilan saplitao glave pune turobnih misli, Ginzberg i Orlovski su pokušali da posete Keruaka u Nortportu, ali ih je oterala Keruakova majka, Gabrijela, zastrašujuća žena francusko-kanadskog porekla, koja je mrzela Keruakove prijatelje bitnike zbog onoga što su, po njenom mišljenju, napravili od njenog Ti Žana. Transfiguracija bit generacije je ipak počela krajem tog meseca, bez Keruaka. Al Aronovic, koji je obilato pisao o bitnicima u Njujork postu (The New York Post), sada je pisao o Dilanu – priznao je da je to pretežno radio da bi postao deo njegovog najbližeg kružoka. Aronovic je saznao za zabavu dobrodošlice koja se za Ginzberga i Orlovskog organizovala u stanu Teda Vilenca, u Osmoj ulici, i koja je trebalo da se održi 26. decembra, dan nakon Božića, kada se završi užurbana praznična sezona u knjižari. Aronovic je pomislio da bi bilo zanimljivo da dovede Dilana i da ga upozna sa autorom „Urlika” (ispostavilo se da Dilan više voli poemu „Kadiš”, koju je Ferlingeti objavio 1961. kao deo svoje džepne pesničke serije, ubrzo nakon što su Ginzberg i Orlovski otišli za Pariz).
Nekoliko nedelja ranije, vraćajući se iz Indije u Njujork, Ginzberg je na zabavi u Bolinasu, u Kaliforniji, čuo Dilanovu pesmu „A Hard Rain’s A-Gonna Fall”, sa albuma The Freewheelin’ Bob Dylan, i, kako je kasnije izjavio, zaplakao od blistave sreće koju je u njemu izazvalo ono što je shvatio kao prelazak boemske tradicije na mlađu generaciju. Ginzberg i Dilan su u Vilencovom stanu raspravljali o poeziji, a Ginzberg se, prema Aronovicu, nabacivao Dilanu. („Alen je zaista bio raspištoljeni homić”, rekao je kasnije Aronovic.) Dilana to nije zaplašilo pa je pozvao Ginzberga da sa njim avionom ode do Čikaga, gde je sledeće večeri trebalo da nastupa u veličanstvenom Orkestra holu. Ginzberg je odbio poziv, jer ga je, kako je prisećajući se kasnije izjavio, zabrinulo to što „bi(h) mogao da postane(m) njegov rob ili tako nešto, njegova maskota”.
Dilan je već eksperimentisao sa pisanjem slobodnih stihova, ne nameravajući da mu oni posluže kao tekstovi pesmama. Malo pre nego što je sreo Ginzberga, napisao je pesmu o danu kada je na Kenedija izvršen atentat, koja se završava ovako:
Boje tog petka su bile zagasle
Dok su zvona katedrale nežno gorela
Zvoneći za blagima
Zvoneći za dobrodušnima
Zvoneći za bogaljima
I zvoneći za slepima.
Ovi uvezani retci su postali deo onoga što je Dilan nazvao „lancem sevajućih slika”, koji je ubrzo upotrebio u pesmi „Chimes of Freedom”, što je označilo i Dilanovo ponovno uspostavljanje veze sa bitničkom estetikom i preobraženje te estetike u pesmu. Ginzberg i Dilan su 1964. i 1965. vršili uticaj jedan na drugog, preinačavajući svoj imidž i svoju umetnost.
