Corona borealis III dio
Početkom novoga doba pseudo-Crkva se srušila, prividno jedinstvo se iscepkalo na nacionalizme, počeli su da vladaju kondotjeri i despoti pojedinih naroda, u državama su se pojavili avanturisti. Krenula su otkrića u fizici i geografiji i u hemiji i u medicini, i pojavili su se teorijski avanturisti, nezavisne i samovoljne filozofije, poslovni avanturisti počev od talijanskih gradova preko Frankfurta do Londona i Amerike, milijarderski avanturizam, političke avanture od Bordžija i Kromvela do Napoleona i modernih diktatora. Rezultat svakog otkrića i pronalaska i dostignuća, i svakog koraka načinjenog u znanju bio je da je vlast jačala i postala isključivija. U klasičnoj definicija Lajoša Saboa: laž, nasilje i eksploatacija. Peruansko zlato i istočno-indijski začin i para i barut, hemija i fizika i otrovi i teorije i matematika, Hegel i milijarde i generalštabne škole. Znanje je moć, i sve veća moć s ekonomskim i pravnim znanjem i birokratijom, s poznavanjem tehnike napada i odbrane i s diplomatijom, i sa špijunskim i policijskim sistemom i s poslovnim poduhvatima i s psihologijom.
Savez nauke i politike nasuprot svim bićima zemlje, koje konačno želi da smrvi, i želi da život na zemlji preuredi u pogon kojim će upravljati pritiskom na dugme. Naravno, ništa nije razrešeno, čak se u sve užasnijoj meri udaljavamo od poretka razrešavanja. Taj grossière erreur de calcul, gruba greška načinjena u računu, o kojoj govori De Ružmon koja ne samo da pojačava zabunu i maglu i krizu, nego izaziva ceo niz sve novijih zbrka i magli i kriza.
Zaustavljanje, ili vraćanje je iz časa u čas sve beznadežnije.
Evropa je stigla do države užasa i do atomske bombe, koja je krajnji rezultat procesa „znanje je moć”. Sada je kulminiralo ono što je započelo s novim vekom, i narod zemlje čeka cvokoćući zubima kada će se vlasti prohteti da primeni znanje i da istrebi čovečanstvo.
Pouzdano je da u „znanje je moć” delatna sposobnost nije um, ako se i može pobrkati s umom, i s njim se i neprekidno meša. Nesumnjivo je da je nečuveno pojačana lucidnost, ali sličnosti se nigde i nikakve ne mogu pronaći u baštini čak ni u tragovima. Nije Hindusko manas, što Genon prevodi kao sens interne, i što otprilike znači intuicija, nije budhi, što se nikako ne može primaći čak ni duhu. Jevreji su govorili o khohmi i binahi, prvi je um univerzalne perspektive, na grčki se prevodilo kao sofija, drugi je um raspoznavanja. Ne poklapa se ni s grčkim episteme, niti s nus. Ali se ne poklapa ni s latinskim ratio, jer je sadržina racija apsolutna logičnost. Obeležje ove sposobnosti toliko je i u takvoj meri lucidnost da nije čudo ako je narod Pariza za vreme revolucije pao ničice pred njim i obožavao ga kao boga.
Vedanta na više mesta pravi razliku između dubokog sna, sna, budnosti i „četvrtog” (turijam).
Čovekov um je u dubokom snu potpuno nesvestan, u snu su svesnost i nesvesnost stopljene na osoben način, budnost je dnevna svest, a četvrto (turijam) je stanje uma sublimirano asketskim vežbama i meditacijom, budnost (vidja). U evropskom novovekovnom instinktu vlasti aktivna sposobnost je svakako jedna vrsta dnevne svesti, ali isključivo dnevna svest aktivnog muškarca koji bezuslovno isključuje iz sebe svakovrsno žensko, dečja i staro, i ograđuje se od sna, spavanja i mašte. Ali ako je i dnevna svest odraslog i aktivnog muškarca, ona je i onda u suprotnosti s umetnošću, s religijom, s poezijom, s filozofijom, čak prema njima pokazuje neprijateljski stav. Neobično je što ona nije talenat, pre je energija, nije lična, nego impersonalna i nadoknadiva. To je energija koja deluje u bankaru, inženjeru, vojniku, preduzetniku, u poslovnom čoveku, političaru, trgovcu, naučniku, i to danju, u struci, kao što se kaže, u praksi, odnosno u aktu moći.
Na početku novog veka bilo je već očevidno da je vlada koja je sebe proglasila konačnom i večnom, i koja je obećavala potpuno rešavanje svih pitanja bivstva, postala ne samo neuspešna, nego se pretvorila u sistem laži. Fakat preobražaja u sistem laži znači da onaj ko se oglašavao, nije uzimao to više ozbiljno, nego je sve koristio za obmanu sveta, i načinio od toga osnovu za sistem vlasti (laž, nasilje, eksploatacija). Situacija je bila slična situaciji sredinom XX veka: kao što je i danas socijalizam postao obmana sveta, i ni na pamet mu ne pada rešavanje pitanja bivstva, samo jedno želi, praktičnu vlast. Na početku novog veka svaki čovek zdrave pameti znao je to baš kao što zna danas u odnosu na socijalizam. Naravno, nikome nije padalo na pamet da zbog izdavanja istine srednjovekovne religije treba pozvati na odgovornost određene krive ličnosti, i da se uvidi da su misao, duh, ideja sama ostali nepromenjeni kakvi su i bili, kao i danas, na izdajnike niko ne misli, nasuprot tome odbacuju istinu.
Dekart polazi od toga da je propao predak koji je kler proglašavao za univerzalan i konačan i klerikalizam, kao pseudologija, postao je neodrživ. Gde je dakle i kakav je onaj poredak koji je zaista univerzalan i konačan? Kakav je to princip na kojem se može izgraditi takav vladajući sistem koji će se odupreti svim vremenima? Dekart je karakteristično Evropljanin, odnosno kšatrija (avanturista), koji je uveren da će se sa sređivanjem vlasti razrešiti svako pitanje ljudskog životnog poretka.
Temelj klerikalizma nije pouzdan. Ovakav sistem ne može biti trajan. Izgledalo je da je slabost vladavine klera bio religiozni humanizam, vera, kompleksni stav ljubavi. Jedan konačni princip vlasti trebalo bi da to zanemari. Dekart je uzeo za uzor kler, ali ne onakav kakvim se on predstavljao, i u kakvoj se ulozi pred svetom, s predikaonice samodopadljivo javljao, nego kakav je stvarno bio: potpuno ravnodušan prema religioznom humanizmu, veri, ljubavi, nepristrasan, samo je kao instinkt vlasti, jedino što je prihvatao ozbiljno bio je strogo njegov interes, iz kojega mu je nedostajalo žensko, dečje, zrela strast, san, poezija, strast, lepota, idila, zlatno doba. Osnova sistema laži klera jeste što se on pred svetom prikazivao kao sluga sakralnog (žrtva); a zapravo ništa drugo nije primao ozbiljno do svoje interese moći. Srednjovekovni kler i moderni socijalizam i s ovoga stanovišta su savršeno slični.
Jedna od najvećih laži ljudskog bivstva jeste kada profani interes vlasti igra ulogu sakralne žrtve.
Dekart je prihvatio borbu protiv sistema laži klera, i izgradio je praksu bez strasti koja je suprotstavljena humanizmu, lucidnost, koja je despirituelizovana i indiferentna i nasuprot je univerzalnom ljudskom, lucidnost koja je svojstvo dnevne muške svesti u svakodnevnom naporu, pojačano prisustvo duše, s bezličnim računom, a naročito s isključivanjem svega što je izvan života i iza života i iznad života, i sa sužavanjem bivstva na puki zemni život. Lucidnost ima samo životnu kategoriju, nema kategoriju duha, zbog toga nije univerzalno humana, zbog toga u njoj nema ženskog ni dečjeg, niti zrele strasti, i nema imaginacije, mašte, sna, umetnosti, religije, nema u njoj morala, i naročito nema ljubavi.
Ova ekstremna lucidnost jednom je već bljesnula u Evropi pre hiljadu i po godina kada se raspao grčki mit, ali onda je čovek postao samo ciničan i frivolan. Grčki ukus ga je sačuvao da ne bude korumpiraniji. Cinizam i frivolnost helenizma jeste očajna posledica koja se osećala nad raspadom večnog reda, ali su grecisti mogli tonuti zbijajući šale sa svojim bivstvom. Na početku novog doba potres je bio opasniji. Srednjovekovni sistem laži toliko je duboko ranio čovečanstvo da je ono moglo pomišljati u svom očajnom besu samo na izgradnju jednog savršeno nereligioznog sveta i sveta koji je odlučno za uživanje života. Sa ovoga gledišta Dekartova koncepcija je zapravo rezultat traume, i sve ono što su sledeći vekovi mislili, nastalo je iz ove traume. U poslednja četiri stoleća značenje svake savremene teorije nije zavisilo od toga da li je bila istinita ili nije, nego od toga koliko je radikalno i u kojoj meri davala glasa animozitetu podhranjivanom protiv srednjovekovnog klerikalizma. Celokupna novovekovna fizika i astronomija bile su zapravo osveta Bibliji. Potpuno nezavisno od toga da li su teorije odgovarale stvarnosti, ili nisu odgovarale, dejstvo takozvane nauke zavisilo je od toga koliko je uspevala da kompromituje sliku sveta klerikalizma. Kasnije u slučaju jednog Kanta, ili Darvina, ili Hegela, ili Frojda, jedva da je i preostajalo nešto drugo do cerekava zluradost koja je uspevala da raskrinka srednji vek, a i socijalizam nije ništa drugo do mrzešljivo pljuvanje na poreklo, odnosno na hrišćanstvo, a ni materijalizam nije ništa drugo do osveta srednjovekovnom spiritualizmu. Hipoteza o poreklu od majmuna nije ništa drugo do grimasa na misao o božanskom poreklu, i bez toga se uopšte i ne može razumeti, i u toj hipotezi nije važno da je ona fakat, nego da vređa. Celokupno mišljenje novog veka određuje što je ono anti-religija i anti-klerikalizam i anti-hrišćanstvo. Životni poredak određuje to što odbacuje svaku duhovnu disciplinu, i što se brutalno uživa u životu. Celokupnu nauku određuje to što je ona anti-baština (Genon). Iza svake misli, svakog pronalaska i svake teorije i svakog otkrića nalazi se ressentiment pothranjivan protiv srednjovekovnog hrišćanstva, odnosno celokupni novi vek zapravo u krajnjem rezultatu determiniše hiljadugodišnji sistem laži klera. Nema tu ništa novo, ovih četiri stotine godina iste su kao što su bile, samo sa obrnutim predznakom. Ništa originalno čak ni na području laži, nasilja, eksploatacije, ponavljanja izdaje i dostave, inkvizicije i spaljivanja knjiga, cenzure i lomače i tamnica masovnih pokolja.
Bela Hamvaš
nastaviće se
