Šta je to mlako, mirno i obično u mom životu? Ne znam, ali ne sumnjam da ima toga. Valjalo bi se potruditi pa naći, kazati, opisati. Je li vredno truda baviti se onim što nam nije važno? Što nije zaslužilo našu misao, nije vredno ni mastila. Tako ja, ovako lenj, mislim. Kad bih se potrudio, našao bih. Tek sa velikim naporom prizvana koncentracija uspeva da zadrži u meni prizor neiskrčene vrzine kraj prašnjavog periferijskog druma, mnogih takvih drumova koji mi tanje već pohabane đonove. Možda bi bilo sasvim lekovito brojanje plastičnih pivskih fraša, odvajanje istih od spljoštenih konzervi, zgužvanih paklica od cigareta, izgaženih pikavaca – misaona reciklaža kao terapija za mentalnu bombu u meni. Da!, bilo bi – da je moja nevolja mala, da je razmažena, pa da može svaki čas da priziva spokoj. Ali, nije. Ugojena je, teška, zrela, ne priliče joj prenemaganja i vapaji. Zbog toga ja odavno ne brojim ovce, niti milujem zrelo julsko klasje, e da bih prizvao san. Nemam nikakavu vlast nad snom, štaviše – pod njegovom sam kopitom, igram po njegovim pravilima, pomiren sa istinom da je to prostor u kome se odvija, kakav-takav, ali moj život. Java je tu da isprorovicira: retko kad otvorenim, oštrim ispadom, pre neupadljivo, disketno, sa distance – namige samo i to to bude dovoljno da moj san pomahnita.
Sinoć sam se neubičajeno rano vratio iz šetnje. Na to me je gonio uobičajen strah od oluje i grmljavine. Kišu volim, prolećnju, letnju, ranojesenju – toliko sam puta, umiven ceo, poput drveta i kamena osvežen, drukčije, nekako zdravije, obojen, natopljenih i smekšanih kostiju više slagao delove tela u postelju nego li u nju legao. Volim to gluvilo duboke noći, kada se oglašava samo ono što zaista jeste živo: prozuklo drvo nogara od stola posečeno pre četrdeset godina, škripa patosa koji se još opire utegnutosti i granicama, savršenost vremenske skale u kojoj se oglašava ćuk, zvuci i kretnje kojima se ne može naslutiti izvor, niti im se može osporiti postojanje.
Nisam nagazio drugi stepenik, a već sam znao da tetka nije sama. Na trećem mi je postalo jasno i ko je u poseti: tetkina prijateljica sa svojom unukom. Čuo sam prepoznatljiv, vriskavi ton – opet isto! ponovo muči jadnu ženu, ne želim to da slušam. Nastavio sam hodnikom ka svojoj sobi, jače zalupio vrata i tako poručio tetki da sam stigao. Širom sam otvorio oba prozorska okna, dobro veče vetre! – viknuo u krošnju bagrema i obučen legao. Ponovo glasni kikot – Bože, gde sad da bežim? Uvek je isto: kikot, zacenjujući smeh, dramska tišina, pa plač. Želim da umaknem retrospekciji, a ipak zatičem sebe kako čekam. Između dve histerične senzacije glavi mi se predstava od pre nekoliko dana. Scenografija kao ova večeras, likovi isti – jedino sam ja svojom odlukom izmešten sa scene, al kao da sam tamo.
Do skora o deci ništa nisam znao. Bila su tek prolaznici, nešto niži od odraslog sveta, sa kojima sam se mimoilazao tokom svojih šetnji i pritom ih više čuo nego viđao. Od kad sam upoznao ovu devojčicu moje se znanje ustostručilo, a sve što nadmaši granice normalnog počije da plaši. Bio sam skrivena, nema meta spoznaje da se čovek rađa ceo, sa potencijalima svega onoga što može postati. Koliko je stara? Nagađam tri-četiri godine, ali sa stovekovnim iskustvom zavođenja, nepogrešivim, prilazim-ti-bežim-da-bih-ti-opet-došla, stilom. U nedostatku šireg izbora, baka se pokazala kao sasvim valjan eksperimentalni uzorak, kao biće sa kojim se može, bez težih posledica, započeti igra. Prišla bi starici nadomak krila, učinila pokret kao da će u njega sesti, baka bi pružila ruke i taman što bi dohvatila svoju unuku da joj u tom naumu pomogne, devojčica bi uzmakla: naglim trzajem, hitrim okretanjem na drugu stranu, uz kikot u čijoj potki osetljiviji sluh može naslutiti hrapavi ton nečeg nakaznog. Baka se još nada unukinom zagrljaju, malim ručicama oko svog vrata, i evo: prilazi maleno stvorenje, sve je u izrazu dečijeg, zajapurenog lica istina: i veselje u nasmejanim očima, i hitrina pocupkujućeg koraka Drži me!, drži bako!!! – viče dok raširenih ruku trči ka starici. Opet u sekundi menja pravac, opet se otima naboranim dlanovima, radost dostiže ekstazu, smeh se prikuplja i sužava u oštar, prodoran cik. Na drugoj strani, starica spušta u krilo prazne i klonule šake, prevarena ushićenost se srozava niz lice ostavljajući za sobom izraz potištenosti onoga ko je pao, a ko zna da nema snage da se digne. Sve je u rukama milosti drugog. Devojčica još ne zna da se situacija okreće, nastavlja sa inatom i isteravanjem kaprica. Ruga se bakinoj naklonosti, al ne zato što joj naklonost ne prija, već da kod povređenog obožavaoca pojača čežnju. Nepogrešivi regulator u njoj savršeno ispravno kuca, po njemu će znati kad je dosta. Kad se to desi, ona će sa dobrim izgovorom, nikako uz izvinjenje, početi da podilazi, da se umiljava, bude li žrtva još pokazivala povređenost i otpor, počeće da histeriše i lije besne suze. Zasad sve ide po planu, baka uzima u krilo svoju ljubimicu, i premda sporije i s otporom, ushićenje se vraća na njeno lice. Hoće li se, i može li se TO nešto u njenom biću nivelisati, doterati, utegnuti, preobraziti ili će se sa odrastanjem, sirovi, urođen temperament iz porodičnog okruženja samo izmestiti na širi teren i nastaviti da hrani kockarsku glad onoga koji se igra strastima – ulog su najčešće tuđa osećanja, a dobit: privid sopstvene sreće.
Zavesa je, gonjena vetrom, bila čas napolju, čas unutra. Pratio sam je pogledom i vrebao priliku da misao okačim o njen donji porub. Nije bilo lako, valjalo je biti strpljiv, a ja to nisam bio. Tkanina je u ludom kovitlacu imala sve oblike osim svog – bila je upredeno vlakno, bila je baršunasti balon, bila je list i klobuk, bila je sve osim zavese. U jednom trenutku, a to je onaj momenat kada se vetar predomišlja i menja pravac, tkanina se lako oklevajući umiri, ali već sledećeg trena polete uvis, i moja misao sa njom. Bilo joj je dobro napolju, prestala je da zna za sebe. Promaju ne volim ni ja, ni moja misao. Promaja je frontalna borba, ukrštene namere, direktno suočavanje. Vrtlog je nešto drugo: on sludi, obeznani. U vrtlogu si ništa, igračka si, ne bojiš se, ne nadaš se, nemaš nameru jer nemaš vremena… Ni za šta nemaš vremena. Nisam pratio sopstvenu misao, nisam je uhodio. Imam u nju poverenja, nikad me nije obmanula, čak i kada je ličilo na izdaju, nije bilo izdaje – moja , ili bilo čija misao je uvek, i taman po meri glave koja je porađa. Slutim samo da se ludo provodila dok je letela mahnitim putanjama, među krošnjama, iznad krovova. Ko zna kad bi mi se vratila da nije dobro zakačila napuklu, oštru fasadu iznad gornjeg prozorskog štoka. Bila je u dosta lošem stanju, slutio sam kolaps. Pre nego je potpuno klonula, uspela je da mi kaže da kiša-samo-što-nije. Zatvorio sam prozore i, sledeći slomljenu misao, potonuo u san.
A tamo?! Tamo me čekala ona. Devojčica. Drži me, uzmi mi ruku, kazala je. I ja sam poslušno, kao posebnu čast, primio u dlan malenu ispuženu šaku. Pogledao sam u lepo, u mom pravcu izduženo, detinje lice. Video sam tamnu tečnost u njenim očima, tamnu i gistu, zastrašujuće duboku – ne može toliko tečnosti stati u ničije oči. Najpre lagano, a potom sve ubedljivije, osetih kako joj ruka postaje teška i vuče mi rame na dole. Odakle u njoj toliko snage?, odakle u meni toliko slabosti? – u isto vreme i pitam i shvatam besmisao pitanja, jer vidim da nju, zapravo, izdaje snaga, da joj kolena već naležu na pod, a glava povija u nazad. Saginjem se, poturam drugu ruku pod njena kolena, dižem je i vičem u tišinu i pustoš. Više osećam nego što vidim da nigde nikog nema, al opet zovem pomoć jer mi je pomoć potreba. Na nogama sam, sa klonulom devojčicom u naručju. Već je manja nego što je bila dok je stajala i pružala mi ruku. Ne vidim više tečnost u njenim očima, ne vidim joj oči, samo spuštene, nežne kapke. Držim je dugo, ali protivno logici ona postaje sve lakša. Ne skidam pogled sa nje, tražim uzrok tom naopakom preobražaju u kom se iz sekunde u sekundu njen oblik sužava. Sve je manja, i sve je lakša. Evo, već skupljam laktove da ne bi propala između njih. Za koji tren, sa nogama u mom dlanu i telom na podlaktici, cela će stati na jednu ruku. Pomoći nema, više joj se i ne nadam. Na meni je da izdržim užas i ja ga, otupelih čula, podnosim. Šta god da se desi, desiće se brzo, jer, evo, devojčica mi je cela na levom dlanu. Još uvek jasno izoštrenih kontura, telo postaje providno, nekako staklasto. I hladno. Kao led. I vlažno, jer led se topi. Prizor težak i za otupela čula. Tanki prevoji i spojevi ekstremiteta sa trupom nestaju. Prstima desne ruke primičem još neotopljene, čvrste oblike. Spašavam nestajuću figuru, neka je cela dok god je ima. No, sve je manje posla za moju desnu ruku. Još koja tanka pločica, još koji pokušaj da se spasi oblik, ali već biva gotovo, već je nema osim na vlazi moga dlana. Još koja kap i iscurila je između mojih prstiju.
Grom je udario kasno. Trebao je ranije. Ležao sam budan, zgrčen, glave uglavljene među ramena jer vrat beše negde nestao. Slušao sam huku koja je dolazila spolja, oluju koja je vukla, cepala i lomila vazduh i čekao otelovljenje sopstvenog straha: da se odvali prozor, da puknu stakla, da bez imalo uloženog truda postanem deo vasione. Njihao sam se, i ječao, jer nisam znao drugo, jer nisam znao kako se vrišti rečima.
Jovanka Živanović
