Gotovo svi pomisliše da ih je bitka, ta živa i promenljiva stvar, potisnula prema boriku. Tog popodneva bilo ih je dvanaestak. Ljudi vični ralu i veslu, navikli na težačku muku i trud, behu sada vojnici. Ni tuđa patnja, ni njihova sopstvena, nisu im bile važne.
Vulfred, sa ramenom probodenim kopljem, izdahnu na nekoliko koraka od borika. Niko se ne sažali na prijatelja, niko ne okrenu glavu, već se svi opružiše u gustoj hladovini lišća ne odlažući štitove i lukove. Pošto je seo, Ajdan prozbori lagano i ozbiljno kao da glasno razmišlja:
– Birhtnoth, koji beše naš gospodar, ispustio je dušu. Sada sam ja najstariji i možda najjači. Ne znam koliko zima mogu izbrojati, ali njihovo trajanje mi se čini kraćim od onoga koje me razdvaja od današnjeg jutra. Verferth je još spavao kad me je probudio zvuk zvona. Imam lak san starih ljudi. Sa praga opazih prugasta jedra moreplovaca (Vikinga) koji već behu bacili sidra. Osedlasmo konje sa majura i krenusmo za Birhtnothom. Kad ugledasmo neprijatelja, podelismo oružje i mnoge ruke naučiše da barataju štitom i železom. S one strane reke vikinški glasonoša zahtevaše danak u zlatnim narukvicama, a naš gospodar mu odgovori da će mu platiti u starim mačevima. Nabujala reka razdvajaše dve vojske. Strepesmo od rata i priželjkivasmo ga, jer beše neizbežan. Sa moje desne strane stajaše Verferth koga umalo ne pogodi norveška strela.
Verferth ga bojažljivo prekide:
– Slomila se na tvom štitu, oče.
Ajdan nastavi:
– Trojica naših branjahu most. Moreplovci zatražiše da ih pustimo da pređu preko gaza. Birhtnoth im dade dozvolu. Učinio je tako, mislim, zato što je želeo da prihvati bitku i da paganima utera strah u kosti verom koju polagaše u našu hrabrost. Neprijatelji pređoše reku sa visoko podignutim štitovima i izađoše na travnatu obalu. Onda se nađosmo lice u lice.
Ljudi ga slušahu pažljivo. Sećahu se događaja koje Ajdan nabrajaše i činjaše im se da ih razumeju tek sada kada ih glas kuje u reči. Od zore vojevahu za Englesku i njeno buduće prostrano carstvo, a to ne znahu. Verferth, koji dobro poznavaše svoga oca, posumnja da se nešto krije iza ovih sporih reči.
Ajdan produži.
– Njih nekolicina pobegoše i služiće narodu za porugu. Od nas što ostadosmo ovde nema jednog jedinog da nije ubio Norvežanina. Kad Birhtnoth umiraše, bejah uz njega. Ne moljaše Boga da mu oprosti grehe; znao je da su svi ljudi grešnici. Zahvali mu za dane sreće koje mu On beše podario na zemlji, a najviše – za poslednji, dan naše bitke. Nama je pala u deo čast da budemo svedoci njegove pogibije i drugih junačkih smrti i podviga toga velikog dana. Znam najbolji način da se pokažemo dostojnim te časti. Krenućemo prečicom i stići ćemo u selo pre Vikinga. Načinićemo zasedu sa obe strane puta i dočekaćemo ih strelama. Dugi rat nas je iznurio; ja sam vas doveo ovde da se odmorite.
Beše ustao i stajaše snažan i visok, kao što priliči Saksoncu.
– A onda, Ajdane? – upita najmlađi član družine.
– Onda će nas pobiti. Ne možemo nadživeti našeg gospodara. On nam je zapovedao jutros: sada vam zapovedam ja. Neću dopustiti da iko bude kukavica. Rekoh.
Ljudi poustajaše. Neko se požali. Mladić ih izbroji.
– Ima nas desetorica Ajdane – reče on.
Ajdan nastavi istim glasom:
– Biće nas devet. Verferthe, sine, sada govorim sa tobom. Ono što ću ti narediti neće biti lako. Moraš poći sam i ostaviti nas. Moraš se odreći borbe da bi današnji dan trajao u sećanju ljudi. Ti jedini si kadar da ga sačuvaš. Ti si pesnik.
Verferth pade na kolena. Beše prvi put da otac govoraše o njegovim stihovima.
Reče isprekidanim glasom:
– Oče, zar ćeš dopustiti da i tvoga sina nazovu kukavicom kao one bednike koji pobegoše?
Ajdan mu odgovori:
– Već si dokazao da nisi kukavica. Mi ćemo ispuniti svoju dužnost prema Birhtnothu dajući život; ti ćeš ispuniti svoju čuvajući spomen na njega u vremenu.
Okrete se prema drugima i reče:
– A sada, krenućemo kroz šumu. Kada budemo odapeli poslednju strelu, krenućemo u bitku sa štitovima i isukanim mačevima.
Verferth ih vide kako se gube u polutami sutona i lišća, ali njegove usne već nalažahu jedan stih.
Horhe Luis Borhes
