Mario Vargas Ljosa otelovljuje drugi trenutak buma: do velikog praska došlo je kada je 1962, dok je još bio mladić od dvadeset četiri godine, dobio nagradu „Biblioteka breve” izdavačke kuće Seš Baral iz Barselone, čime se iznenada i uz veliku buku njegovo ime – a uzgred i ime Seš Baral – proslavilo u celom svetu španskog govornog područja: Grad i psi je bila knjiga o kojoj se pričalo na celom kontinentu. Vargas Ljosa, kao i Garsija Markes, kao Kortasar, kao ponekad Fuentes, živeo je kosmopolitski, u početku u Francuskoj, gde je pisao roman Grad i psi dok je radio na Francuskoj radio-televiziji, zatim u Engleskoj, a danas u Barseloni. Ali, uprkos burnom uspehu romana Grad i psi, morao je da nastavi da iz noći u noć radi na Francuskoj radio-televiziji, u Parizu. Kasnije, kad se sa ženom i dvoje male dece preselio u London, da predaje na univerzitetu u tom gradu, živeo je u takvoj oskudici, u dve nameštene sobe – on se zatvarao u jednu dok je njegova žena pokušavala da održi relativan mir među decom da bi u susednoj sobi Vargas Ljosa mogao da završi Razgovor u Katedrali – gde su sve vreme koje su im posao i briga o deci ostavljali slobodno provodili jureći pacove što su se nakotili u stanu, a kada ih nisu lovili, samo su o njima pričali: koliko si ih video juče, evo jednog ispod stola, čini mi se, ja sam ubio tri, pojeli su hleb… Sada, u komotnoj ekonomskoj situaciji, pošto može – za sada, jer Vargas Ljosa razmišlja o mogućnosti da ponovo počne da predaje – da sve vreme posveti pisanju, ponekad zastane usred razgovora sa ženom, malo poćuti, zamišljeno, pa se začudi pred činjenicom da ne razgovaraju o pacovima i o lovu na njih, kao u Londonu. Romani Vargasa Ljose su u prevodu imali vrlo dobar uspeh. Einaudi je, međutim, godinu dana bio potpuno zaboravio na rukopis Zelene kuće, pre nego što ga je pronašao u nekoj kutiji i učinio nešto sa njim. Rovolt u Nemačkoj nije uspeo da izazove oduševljenje publike za Peruančeve knjige. U Sjedinjenim Državama, uprkos zabludama kritike u pojedinim sektorima, njegove knjige su štampane i u džepnim izdanjima. A u Engleskoj je roman Grad i psi stekao ugled klasika kada ga je objavila izdavačka kuća Pingvin buks.
*
Najdelotvornija reklama tokom šezdesetih godina, koja je ubrzala bilo hispanoameričkog romana i učinila da on postane, ne „popularan”, kao što tvrdi legenda, nego veoma prisutan, nesumnjivo je bilo to što se za vrlo kratko vreme pojavilo mnogo romana koji su jedan drugog podupirali. Za dve godine (1962–1964) pročitao sam Kortasarove Školice, Sabatov roman O junacima i grobovima, Vargas Ljosin Grad i psi, Fuentesov Smrt Artemija Krusa, Rulfove Pedra Parama i Dolinu u plamenu, Kortasarov roman Nagrade i njegove priče, Onetijevo Gradili{te; malo pre toga čitao sam Karpentjerove Izgubljene staze, Fuentesov Najprozračniji kraj, i sve što je do tada objavio Borhes. Kada sam iz Čilea otišao u Meksiko (1965), prvo što sam u inostranstvu uradio bilo je da pročitam Pukovniku nema ko da piše Gabrijela Garsije Markesa. Nikakva reklamna montaža, pa ni najsavrše- nija, nije mogla namontirati te podudarnosti; samo zahvaljujući slaboj reklami i distribuciji sam, iako je roman Grad i psi dobio nagradu 1962, ja uspeo da ga se domognem tek 1964. Početkom šezdesetih godina bilo je nemogućno da publika koja se zanima za roman kao književnu stvar ne primeti da se dešava nešto novo u hispanoameričkom romanu. Ali čak i publika koja samo prati struju počela je da oseća uzbuđenje kada se 1962. s pravom podigla prašina oko romana Grad i psi Marija Vargasa Ljose, koji je te godine dobio nagradu „Biblioteka breve” za roman izdavačke kuće Seš Baral, jednu od malobrojnih književnih nagrada koje su dugo čuvale svoj književni ugled, koja, mada ne donosi veliku sumu novca, mudro podsticala širenje savremenih strujanja u romanu. Počev od romana Grad i psi publika je počela da se pita: Ko je Mario Vargas Ljosa, šta je novi hispanoamerički roman, šta je „Biblioteka breve”, šta je Seš Baral? Bilo je očigledno da španska izdavačka kuća koja pridaje toliko značaja prvom romanu nekom peruanskom piscu od dvadeset četiri godine mora biti izdavač sa novim stavom, spreman da podrži nove i da bude u njihovoj službi. I kao što je nagrada „Biblioteka breve” za roman 1962. „lansirala” Marija Vargasa Ljosu, s jednakim pravom se može reći i da je Mario Vargas Ljosa „lansirao” izdavačku kuću Seš Baral: prethodne godine, u Jugoslaviji, Miodrag Bulatović me je pitao da li je dobro uradio kada je prava za prevod na španski romana Crveni petao leti u nebo dao Seš Baralu, odgovorio sam mu da ne znam, jer mi je Seš Baral izgledao kao izdavač bez neke naročite individualnosti. Ali, posle romana Grad i psi, Seš Baral je počeo da stiče jasno ocrtanu fizionomiju, i uspeh hispanoameričkog romana šezdesetih godina vezan je za tu izdavačku kuću i za ime Karlosa Barala.
U Čileu je, kao i obično, problem predstavljala književna izolacija, teškoće koje smo imali da bismo nabavili knjige.
Alister Rid dolazio je u Santjago i boravio u mojoj kući, i jedne noći sam od njega prvi put čuo za Marija Vargasa Ljosu i njegov veliki talenat. Uveravao me je da je roman Grad i psi veliki roman, i da je njegov autor izuzetna ličnost, mada je još mlad; rekao je, ako Vargas Ljosa bude uspeo da se oslobodi izvesnih ograničenja – gotovo isključivog poznavanja i zanimanja za svet muške „družine” – postaće jedan od velikih romansijera svog vremena. Alister Rid mi je iz Barselone potom poslao Grad i pse (u Čileu je bio 1963; roman je do mene stigao 1964, dve godine nakon što je dobio nagradu), i kada sam ga pročitao, otkrio sam da nagrade mogu biti i nešto više od komercijalnog poteza, da mogu, konačno, imati nekakvog ozbiljnog smisla i svrhe: da mogu otvoriti put književnoj karijeri i stati iza nekog novog pokreta. To je takođe značilo da u Evropi, u Španiji, Hispanoamerikanci ne spadaju u neku nižu rasu u odnosu na polubogove koje smo tada čitali: Kamila Hosea Selu, Anu Mariju Matute, Garsiju Ortelana, Migela Delibesa, Huana Gojtisola. Napisao sam prikaz romana Grad i psi za časopis Ersilja, za koji sam u to vreme radio, ali čitaoci moje književne stranice nigde nisu mogli da pronađu tu knjigu, jer je prošlo još godinu dana dok se nije pojavila u našim knjižarama.
*
Napisao sam pismo Elsi Arani iz časopisa Sjete Dijas iz Lime, izražavajući divljenje pred romanom Grad i psi, ali i govoreći joj o sopstvenoj obeshrabrenosti, o osećaju da mi nedostaje podsticaj, o ubeđenju da je potpuno nemogućno da napišem iole značajnije delo ako ostanem zatvoren u Čileu.
Obeshrabrenje o kojem sam pisao u tom pismu dolazilo je – osim ogromne i s pravom izazvane zavisti koja je bila pomešana sa divljenjem prema piscu romana Grad i psi – od osećaja, svakako sasvim subjektivnog, sasvim ličnog, da je za mene već kasno, da samo iz godine u godinu pišem i prepisujem Bestidnu noćnu pticu, koja je postajala sve deblja, ali ne i veća. Bližio sam se četrdesetoj, ali sam bio autor samo dve knjižice priča i Krunisanja, a taj balavac…
Podsticaj koji mi je dalo čitanje romana Grad i psi nije dolazio samo od zavisti koju sam osetio zbog njegovog kvalite- ta, niti buka koja se digla kada je počeo njegov veliki uspeh.
Sa čisto književne strane, problem stanovišta – oko kojeg se razvijaju narativne tehnike počev od Džozefa Konrada i Henrija Džejmsa, koji, koristeći se stanovištem, svaki na svoj način zamenjuju staru nit pripovedanja u prvom licu ili pripovedanja sveznajućeg pripovedača složenim formalnim strukturama koje predstavljaju prava istraživanja mogućnosti romana – svakako je bilo nešto što je zaokupljalo Marija Vargasa Ljosu, i u romanu Grad i psi Peruanac je igrao čudne i uznemirujuće igre sa pripovedačkim stanovištem: svesno, intelektualno je eksperimentisao; zauzimao je, tako, stav istraživača same prirode romana, napredujući sve više – dok u Razgovoru u Katedrali nije došao do vrhunca – ka uklanjanju pripovedača kao posrednika da bi došao do potpuno objektivizovane umetnosti. Kako je onda mogućno da hispanoamerička publika misli da to eksperimentisanje, na kakvo se ja nikada ne bih drznuo, nije „pretenciozno”? Karlos Fuentes već se bavio pripovedačkim stanovištem u Najprozračnijem kraju, ali pitanje koje ide dalje od tehnike koju predstavlja eksperimentisanje pripovedačkim stanovištem – a ono je pretpostavljalo da romansijer kritikuje sopstveni posao romansijera – ostalo je zatrpano pod previše bujnom raskoši tog romana. Grad i psi, naprotiv, svojom upotrebom pripovedačkog stanovišta kao tehničkog oslonca, hvata se u koštac pre svega sa tim pitanjem. Eksperimentisanje. Tehnički problemi. Estetizam, uprkos naturalizmu koji zauzima prvi plan u anegdoti. Elitna književnost, tabu: dakle, za našu sredinu, to je intelektualno, pretenciozno i dekadentno. A važna je bila jednostavnost, neposredno upotrebljivo, opšte, novinsko; u najgorem slučaju, mogao se prihvatiti nekakav „magijski realizam”. U romanu Grad i psi nije bilo ama baš ničega magijskog.
Bio je to pre svega intelektualno osmišljen i napisan roman.
A ipak, uprkos tome što je porušio tolike tabue – ili možda baš zato – roman Grad i psi imao je i ima toliko uspeha i posle deset godina; i to ne samo na ulici.
(1972)
Hose Donoso
Prevela sa španskog
Aleksandra Mančić
www.polja.rs
