Obrazovanje stoika (2)
Misao, koja je za druge ljude kompas za usmeravanje postupaka, za mene je mikroskop, koji čini da ceo univerzum sagledam kao prostor u kojem bi i stopa bila dovoljna, kao da je Zenonov argument o nemogućnosti da se prevali određeno rastojanje – koji je, zbog toga što je beskonačno deljiv, i sam beskonačan – predstavljao neobičan opijat koji je zatrovao moje psihološko Ja. A osećanje, koje kod drugih ljudi prodire u volju kao ruka u rukavicu, ili kao šaka do branika na maču, u meni je uvek bio drugi oblik za misao – uzaludno kao bes od kojeg drhtimo do te mere da ne možemo da se mrdnemo, ili kao panika (panika, u mom slučaju, isuviše snažnog osećanja) od koje se čovek na svom putu ukoči ili prepadne, onda kad bi strah trebalo da ga natera da pobegne.
Ceo moj život bila je bitka izgubljena na mapi. Kukavičluk ga čak nije izveo na bojno polje, gde bi, verovatno, iščezao; kukavičluk spopada načelnika štaba u njegovoj kancelariji, nasamo s njegovim uverenjem da sledi poraz. On se nije usudio da primeni svoj ratni plan, jer je bilo jasno da je nesavršen, a nije se usudio da ga usavrši (premda nikad ne bi mogao da bude potpuno savršen), budući da je njegovo uverenje da nikad ne bi mogao da bude savršen ubilo svu njegovu težnju ka savršenstvu. I nikad mu nije sinulo to da bi njegov plan, ma kako nesavršen, mogao da bude bliži savršenstvu od neprijateljevog. Istina je da je moj pravi neprijatelj, koji me je savladao pošto me je savladao Bog, bila upravo ta ideja o savršenstvu, koja je protiv mene marširala na čelu svih trupa ovog sveta – kao tragična prethodnica svih naoružanih ljudi ovog sveta.
S lakoćom sam mogao da zavedem svaku služavku u mojoj službi.
Međutim, neke su bile isuviše krupne, ili su izgledale krupno zbog toga što su bile tako živahne, a u njihovom prisustvu automatski sam se osećao stidljivo, rastrojeno; nisam čak mogao ni da sanjam o tome da ih zavodim.
Druge su bile isuviše sitne, ili krhke, i prema njima sam osećao sažaljenje. Bilo je i onih neprivlačnih. I tako sam prolazio kroz osoben fenomen ljubavi dok sam, manje-više, prolazio kroz uobičajen fenomen života. Strah od povređivanja drugih, senzualnost proistekla iz fizičkih postupaka, moja svest o stvarnom postojanju drugih duša – te stvari predstavljale su prepreke mom životu, i tad sam se pitao kakvo dobro donose bilo meni, bilo drugima. Devojke koje nisam zaveo, zaveli su drugi, jer bilo je neizbežno da ih neko zavede. Ja sam se sklanjao tamo gde se drugi ne bi razmišljali, i pošto sam video da su drugi obavili ono što ja nisam, počeo sam da se pitam: Zbog čega toliko razmišljam kad mi to samo nanosi bol?
Prvo sam shvatio koliko sam beskrajno bio nezainteresovan za sebe i za ono što sam nekad smatrao da mi je najbliže srcu – jednog dana dok sam odlazio kući – začuo signal za požar koji kao da je bio u mom susedstvu. Palo mi je na pamet da je možda moju kuću zahvatila vatra (premda, na kraju, nije), i dok bi me nekad obuzeo užas na pomisao o tome da će se svi moji rukopisi pretvoriti u dim, primetio sam, na sopstveno zaprepašćenje, da me je mogućnost da je moju kuću zahvatila vatra činila ravnodušnim, gotovo srećnim, pri pomisli na to koliko bi mi život bio jednostavniji bez tih rukopisa. U prošlosti, gubitak rukopisa – fragmentarnog, ali brižijivo sastavljenog oeuvre (franc. delo) – dovodila bi me do ludila, ali sad sam tu mogućnost posmatrao kao slučajno ispoljavanje moje sudbine, ne kao fatalan udarac koji bi moju ličnost poništio tako što bi poništio njene pojavne oblike.
Počeo sam da shvatam koliko nas neprekidno stremljenje ka nedostižnom savršenstvu na kraju satire, i razumeo sam velike mistike i velike askete, koji su u svojim dušama sagledali uzaludnost života. Šta bi od mene nestalo na tim ispisanim listovima? Ranije bih rekao “sve”. Danas bih rekao “ništa” ili “ne mnogo”, ili “nešto neobično”.
Sam sebi postao sam objektivna stvarnost. Ali, tako postupajući, nisam mogao da kažem da li sam pronašao sebe ili sam izgubio sebe.
Razmišljati kao spiritualista znači ponašati se kao materijalista. To je besmisleno uverenje; to je spontana vera celog čovečanstva. Kakav je život ljudskog roda ako ne religijska evolucija bez uticaja na svakodnevni život?
Čovečanstvo privlači ono što je idealno, a što je ideal blagorodniji i manje čovečan, to će biti privlačniji za upražnjavanje (ako je napredan) u čovekovom civilizovanom životu, koji tako prelazi s jednog naroda na drugi, s jedne epohe na drugu, s jedne civilizacije na drugu. Civilizovano čovečanstvo širi svoje ruke ka religiji koja propoveda neporočnost, religiji koja propoveda jednakost, religiji koja propoveda mir. Međutim, normalno čovečanstvo stvara, diskriminiše i neprekidno se sukobljava, i tako će biti dok postoji.
Pomisao na to da ovu nepovezanu hrpu poluispisanih odlomaka smatram književnim delom! Pomisao na to da, u ovom presudnom trenutku, verujem da sam kadar da ove parčiće organizujem u uređenu, vidljivu celinu! Ako je organizaciona moć misli dovoljna da se delo materijalizuje, ako ova organizacija može da se ostvari emocionalnom snagom dovoljnom za kratku pesmu ili nevelik ogled, onda bi delo kojem težim, bez sumnje, bilo uobličeno bez moje pomoći kao odlučujućeg činioca, jer bi se oblikovalo u meni.
Da sam se usredsredio na ono za šta je moja neagresivna volja kadra, shvatam da sam, od fragmenata svog nedostižnog remek-dela, mogao da uobličim kratke oglede. Mogao sam da prikupim nekoliko završenih raznorodnih, dobro uobličenih proznih tekstova. Mogao sam da silne fraze, rasejane po mojim zabeleškama, saberem u nešto više od obične knjige misli, i to ne bi bio probušen ili pohaban šešir.
Međutim, ponos mi ne dopušta da pristanem na manje od onog za šta je moj duh sposoban. Nikad sebi nisam dopuštao da budem polovičan, da u poslu koji obavljam prihvatam bilo šta osim sopstvene celovite ličnosti i krajnje ambicioznosti. Da sam osetio da moj duh nije kadar za posao sintetizovanja, zauzdao bih sopstveni ponos, smatrajući ga oblikom ludila.
Međutim, manjkavosti nije bilo u mom duhu koji je uvek bio veoma dobar u sintetizovanju i organizovanju. Problem je bio u mojoj mlakoj volji da napravi ogroman napor kakav zaokružena celina zahteva.
Ovim standardom, verovatno, nikakav stvaralački posao nigde ne bi mogao da se izvede. To shvatam. Shvatam da ako bi svi veliki umovi preterano savesno nastojali da rade samo ono što je savršeno, ili makar (budući da savršenstvo nije moguće) ono što je u potpunom skladu s njihovom celokupnom ličnošću, onda bi oni odustali, poput mene.
Samo oni koji su tvrdoglaviji nego inteligentniji, impulsivniji nego razboritiji, imaju ulogu koju treba da odigraju u stvarnom životu. Disjecta membra (rasuti fragmenti; rasutin udovi – lat.), kaže Karlajl, jeste ono što ostaje od svakog pesnika, ili od svakog čoveka. Međutim, žestok ponos, poput onog koji me je ubio i koji me i dalje ubija, ne želi da prihvati zamisao o tome da se niskosti budućih epoha potčine izopačena, osakaćena tela koja naseljavaju i određuju dušu čiju neizbežnu nesavršenost taj ponos iskazuje.
Što se dostojanstva duše tiče, ne vidim nikakav srednji put ili posredni pojam između askete i običnog čoveka. Ako radite, onda radite; ako se odričete, onda se odričite. Radite kao marva kao što rad zahteva; odričite se apsolutnim odricanjem. Odričite se bez suza ili samosažaljenja, dominirajte makar u žestini sopstvenog odricanja. Prezirite sebe, ali dostojanstveno.
Da biste jecali pred svetom – a što lepše jecate, to se svet više otvara prema onom ko jeca, i njegova je sramota utoliko više javna – potrebno je na krajnje ogorčenje koje poraženi čovek može da iskali prema unutrašnjem životu, onaj ko svoj mač nije sačuvao da njime obavi svoju poslednju dužnost kao vojnik. Mi smo svi vojnici u ovom nagonskom puku zvanom život; prinuđeni smo da živimo po zakonu razuma ili da uopšte nemamo zakon. Veselo raspoloženje je za pse; cviljenje je za žene. Čovek ima samo svoju čast i svoj muk. To osećam više neko ikad dok posmatram kako plamen u kaminu guta moje tekstove, jednom za svagda.
Dostojanstvo duha jeste priznanje da je on ograničen i da se stvarnost nalazi van njega. Priznati da, sa ili bez zaprepašćenja, prirodni zakoni ne podležu našim željama, da svet postoji nezavisno od naše volje, da naša tuga ne dokazuje ništa od moralnih prilika zvezda ili čak ljudi koji prolaze pored naših prozora – u tom priznanju počiva prava svrha duha i dostojanstva razboritosti duše.
Čak i sad, kad me ne privlači ništa osim smrti (koja je ,,ništa”), hitam da provirim kroz prozor i osmotrim kako se razdragana grupa seljaka vraća kući po nepomičnom večernjem vazduhu, pevajući gotovo u verskom zanosu. Shvatam da im je život srećan. Shvatam to s ruba rake koju sam kopam, i shvatam to s neprikosnovenim ponosom koji ne propušta da to prizna. Šta lična tuga koja me razdire ima sa sveopštim zelenilom lišća, s prirodnom razdraganošću onih mladih ljudi i žena? Šta ledeno hladan kraj u koji tonem ima s prolećem koje sad svetu stiže zahvaljujući prirodnim zakonima, čije dejstvo na kretanje zvezda čini da ruže cvetaju, i čije dejstvo na mene čini da okončam svoj život?
Koliko bih se srozao u sopstvenim očima i, uistinu, u svačijim, ako bih ovog časa kazao da je proleće tužno, da cveće pati, da reke nariču, da je u pesmi seljaka muka i zebnja, i to sve zbog toga što je Alvaru Kuelju Atajade, četrnaesti baron od Teive, sa žaljenjem shvatio da ne može da napiše knjige koje je želeo!
Ličnu tragediju zadržavam za sebe. Podnosim je, ali je podnosim licem u lice, bez metafizike ili sociologije. Priznajem da me je život pobedio, ali ne i ponizio.
Mnogi ljudi doživljavaju tragedije, i ako računamo i one slučajne, onda ih svi ljudi doživljavaju. Međutim, ko god je čovek držaće do toga da ne priča o sopstvenoj tragediji, a ko god je umetnik držaće do toga da bude ili čovek, i da svoju muku zadrži za sebe, ili da iz nje – krajnje odlučno – izvuče opštu pouku.
Osećam da sam do kraja iskoristio razum. Zbog toga i nameravam da se ubijem.
Kao gladijator, koga je sudbina kao roba osudila na arenu, klanjam se bez straha od Cezara koji je u ovom cirkusu okružen zvezdama. Klanjam se do kraja, bez ponosa, jer rob nema čime da se ponosi, ali i bez radosti, jer čovek osuđen na smrt teško da može da se smeši. Klanjam se tako ne kako bih izigrao zakon, koji je bez ostatka izigrao mene. Ali, klanjajući se, zarivam u grudi mač koji mi ničemu neće poslužiti u borbi.
Ako je pobeđen čovek onaj ko umire, a pobednik onaj ko ubija, onda ovim činom, priznajući da sam pobeđen, sebe proizvodim u pobednika.
Fernando Pesoa
