Knjiga Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenata belgijske književnice i psihoanalitičarke Lidije Flem, nije klasična biografska studija i nije joj cilj samo da pruži uvid u mnoštvo detalja koji se odnose na Frojdov život, život njegove porodice, prijatelja i pacijenata. Ona vešto selektuje brojne podatke iz privatnog života (Frojd je za sobom ostavio preko 2000 pisama) i fokusira se na one koji ponajbolje osvetljavaju razloge zbog kojih je Frojd postavljao određena pitanja i pokušavao da na njih odgovori.
„Ako postoji neko ko vlada svakodnevicom, to je sigurno Sigmund Frojd. Ko bi osim njega izabrao svakodnevni život kao predmet naučnog poduhvata? Znalac koji i dalje veruje u nauku, ali se ne boji da bude na margini zvaničnih krugova, izabrao je smeh i san, zaboravljanje i grešku, detinjstvo i čudesno, uzbuđenje i iluziju, ostajući privržen banalnim stvarima svakodnevice, svima dobro znanim sitnicama, da bi iza njih otkrio novu istini i novu mudrost.
Sigmund Frojd nije stvorio svoje delo iscrtavajući zvezde, premeravajući lobanje ili predviđajući velike ekonomske skokove, već osluškujući nečujno, stidno i neusklađeno u ljudskim bićima, a pre svega u samom sebi. Osmislio je teorijsko delo na osnovu sopstvene intimnosti. Poput pesnika ili romanopisca, govori nam o potki svojih dana i noći, o svemu onom što se obično smatra ‘beznačajnim’, u kojima traži, naučnički, tragove jednog drugog sveta o kojem postavlja hipotezu: psihička stvarnost, stvarnost je nesvesnog.
Takođe, govoriti danas o sitnicama iz života Sigmunda Frojda i njegovih posetilaca u Bergase (Berggasse) broj 19, ne svodi se samo na oslikavanje diskretnog i očaravajućeg ambijanta uskog kruga Bečlija i stranaca koji posećuju Beč na razmeđi vekova. Jer upravo iz njihovih svakodnevnih života, snova, ljubavi i zebnji rođena je psihoanaliza. Prošao je čitav vek otkako je jedan neobičan doktor od svog privatnog života načinio ulog istraživanja za koje je želeo da bude naučno, kao i ulog moći reči, oruđa izlečenja. Nesvesni pokret, u brzini izgovorena reč, neracionalna misao, neočekivano poređenje stvari – nesvesno se čita tamo gde obično vidimo samo igru slučaja, nepovezanost i izvitoperenost. Od tada, nisu više posredi anegdote i ‘pričice’ već snaga novog znanja, rođenog iz svakodnevice.“
Lidija Flem
Lidija Flem (Lydia Flem) belgijska je književnica, psihoanalitička i fotograf. Rođena je 1952. godine u Briselu. Među njena najpoznatija dela spada porodična trilogija Kako sam ispraznila kuću mojih roditelja (2002), Ljubavno pismo kao nasleđe (2006) i Kako sam se rastavila od moje ćerke i nazovi-sina (2009). Član je Belgijske kraljevske akademije.
Knjiga Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenata privukla je veliku pažnju čitalačke publike i prevedena je na brojne jezike. Pojavila se prvi put 1986, a drugo i dopunjeno izdanje, prema kojem je rađen i naš prevod, objavljeno je 2018. godine.
Svakodnevica Sigmunda Frojda
Od hipnoze do psihoanalize
• U Frojdov kabinet što zbog seansi, što zbog prijateljskih razgovora, dolazili su čuveni umetnici tog doba, Gustav Maler, Štefan Cvajg, Artur Šnicler, Romen Rolan, Tomas Man, Lu-Andreas Salome…
Anđelka Cvijić
Prošlo je tačno sto dvadeset godina otkako je objavljena knjigaPsihopatologija svakodnevnog života, jedno od najčitanijih dela Sigmunda Frojda, oca psihoanalize kako se obično dodaje uz ime ovog slavnog lekara koji je generacije i generacije zadužio svojom teorijom o svetu nesvesnog kao važnom elementu za objašnjenje ljudskog ponašanja.U toj knjizi Frojd je ukazao na naokoneznatne, efemerne sitnice u svakodnevnom životu, sitne greške u govoru, omaške, zaboravljanje nečega, ili nekoga, i dokazao da one nisu uopšte za zanemarivanje već, naprotiv, i kod bolesnih i zdravih ljudi predstavljaju alarm koji nam se u svakodnevici oglašava iz našeg nesvesnog i opominje na mogući patološki poremećaj.
To što je Frojd napisao u Psihopatologiji svakodnevnog života poslužilo je kao inspiracija belgijskoj književnici i psihologu Lidiji Flem da objavi nekoliko knjiga o frojdizmu, od kojih je najpoznatija ona pod naslovom Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenata. Delo je objavljenodaleke 1986. godine i steklo je veliki publicitet zahvaljujući autorkinom gostovanju u čuvenoj televizijskoj emisiji „Apostrofi“ francuskog kanala Anten 2, posvećenoj književnosti i idejama, koju je skoro dve decenije vodio novinar i pisac Bernar Pivo. Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenata dobio je krila, delo je prevedeno na veliki broj svetskih jezika, a Flemova je odlučila da ga dopuni i obnovi 2018. godine. To se izdanje odnedavno može pročitati (konačno, zahvaljujući sjajnoj izdavačkoj kući „Karpos“ iz Loznice, i odličnom prevodu Ivane Velimirac sa francuskog) i na našem jeziku.
Lidija Flem (1952), dobitnica više nagrada i član Belgijske kraljevske akademije, autorka nizadrugih knjiga koje se ocenjuju kao autofikcija, veoma je popularna zahvaljujući neobičnom literarnom stilu, otvorenom i sugestivnom, pravom izboru primera i zaključaka koji neizostavno slede. Delo Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenataoživljava interesovanje za Frojdovu psihoanalitičku teoriju na jedan drugačiji način, iako se to „drugačije“ zasniva na onome što je sam Frojd zapisao u svojoj knjizi Prihopatologija svakodnevnog života. Tu pokretačku misao, osnov psihoanalize, da tajne životapotiču iz svakodnevice, Lidija Flem je preuzela kao jedan od dva moto-citata u knjizi, a Frojd ju je razjasnio: „Ali meni ide samo u račun ako nailazim na stvari koje su svima poznate i koje svako razume na isti način, jer nameravam da skupljam i naučno iskorišćujem samo ono što je svakodnevno. Ne uviđam zašto se mudrostkoja je kristalizovano prosto životno iskustvo ne bi smela uvrstiti među tekovine nauke.“
Drugi citat na putu Flemove kroz svakodnevicu zasnivača psihoanalize, i svakodnevicu njegovih pacijenata, potiče iz knjige Tumačenje snova u kojoj Frojd nesvesno otkriva u našim snovima. U toj knjizi, i u svom praktičnom radu, Frojd pribegava ne samo analizi onog što govore i sanjaju njegovi pacijenti, već polazi i od sebe, samoanalizom tražeći odgovore na svoje ponašanje, dileme ili nelagode: „Tako sam upućen na svojesopstvene snove kao na obilan i pogodan materijal koji dolazi do jedne otprilike normalne osobe i koji se odnosi na raznovrsne povode svakodnevnog života…“
Kao talentovana psihoanalitičarka, Lidija Flem ovim navodima čitaocu predočava da će ići Frojdovim stopama od početka njegovog rada sa pacijentima obolelim od histerije koje je lečio hipnozom i elektrošokovima, metodom preuzetom od svog kolege i patrona Jozefa Brojera, preko postepenog napuštanja tog načina lečenja, do iskre ideje o psihoanalizi i njenog konačnog uobličavanja u teoriju, i dan-danas validnu i pored osporavanje nekih njenih elemenata. Sledeći te putokaze autorka će poštovati Frojdovu biografiju, ne propuštajući traumatična životna iskustva, pre svih rak grla od kojeg će na kraju i umreti, i bekstvosa porodicom u London pred nadolazećom nacističkom pošasti. Ne treba zaboraviti da su nacisti Frojdove knjige spaljivali, a da je on to lakonski prokomentarisao: „Kakav napredak. U srednjem veku bi me spalili. Sada se zadovoljavaju spaljivanjem mojih knjiga.“
Ipak, Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenata Lidije Flem nije biografija, već pre svega prikaz trnovitog puta jednog genijalnog uma da suprotstavljajućim konzervativnim strujama u nauci, uprkos!, svojom revolucionarnom teorijom o dejstvu nesvesnog na čovekovo ponašanja otvori široko horizonte razumevanja ljudske duše. Uočavanjem naizgled nevažnog u ljudskom iskustvu, pripisivanjem mu dotada nepoznate moći kroz proces (samo)posmatranja, Frojd je uočavanjem slobodnih asocijacija, svojih, i asocijacija pacijenata, pronalazioi klicu, i okidač stresa. Kako će Lidija Flem zaključiti, Frojd je osluškivao ono nečujno, stidno i neusklađeno u ljudskim bićima, a pre svega u samom sebi, osmislivši tako teorijsko delo na osnovu sopstvene intimnosti i u beznačajnom pronašao naučnički tragove jednog drugog sveta o kojem postavlja hipotezu da je psihička stvarnost, stvarnost nesvesnog.
Knjiga Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenata nije ni teorijski esej, kako kaže autorka, već je „šetnja oko čoveka Frojda i niza silueta koje su došle da se opruže na kauču zastrtom orijentalnim ćilimom.“Flemova čitaoca podseća na čuveni kauč u Frojdovoj radnoj sobi, na kojem je ležaopacijent podvrgnut hipnozi. Kada je od hipnozeodustao, Frojd je kauč zadržao smatrajući ga najzgodnijim načinom za opuštanje pacijenata. Sam se, pak, zaklonio od pogleda lečenog čoveka tako što je iza zaglavlja kauča postavio fotelju u kojoj je sedeo,tu i tamo prekidajući pacijenta i podstičući ga da se uputi ka pozadini izgovorene situacije koja što bi mu se učinila važnom. Odluku da sedi u fotelji, bez direktnog kontakta sa pacijentom koji leži na „analitičkom kauču“, Frojd je objasnio ovim rečima: „Pošto se tokom seansi predajem nesvesnom toku misli, ne želim da moj izraz lica pacijentu pruži bilo kakve naznake koje bi mogao da tumači ili koje bi uticale na ono što govori.“
Frojdove seanse su, podseća Flemova, trajale 55 minuta. Preostalih 5, do sledećeg pacijenta, koristio je za sebe. Malo, premalo vremena da se koncentriše, a ipak je sjajno u tome uspevao. Odrekavši se hipnoze kao terapeutskog oruđa, postajao je sve radoznaliji, sve inspirativniji u razgovorima sa pacijentima koje je navodio da u svojim ispovestima dođu do ključnih tačaka iz kojih su se razvijali simptomi njihovih oboljenja. Osluškujući sebe, a potom, po sličnom sistematičnom postupku svoje pacijente, Frojd se, iako nevidljiv u fotelji, uverio u samoobnavljajući, neiscrpni izvor svakodnevice i snova, i aktivno je učestvovao u susretu sa svetom nesvesnog, ne ustručavajući se i da ponekad pacijentu kaže razlog njegove bolesti. Kada bi pogrešio naknadno bi osećao krivicu, ali je to bilo vrlo retko.Frojdov prodorni pogled u nesvesno zasnivao se ne samo na naučnom znanju i na intuiciji, već i naiskustvu stečenom čitanjem najznačajnijihumetničkih i filozofskihknjiga od antike do svog vremena; napajao se i inspirisao delima Šekspira, Getea, Dantea, Vergilija, Sofokla, Hegela, Ničea, Kanta, ali i Zole, Cvajga, Hajnea, Šlimana i Mojsija…
U kabinet Sigmunda Frojda što zbog seansi, što zbog prijateljskih razgovora, dolazili su čuveni umetnici tog doba, Gustav Maler, Štefan Cvajg, Artur Šnicler, Romen Rolan, Tomas Man, Lu-Andreas Salome… Frojdovu teoriju među prvima su prihvatili upravo umetnici, filozofi i pisci iz Bečkog kruga, kojima je ideja o snovima i nesvesnom postala i intrigantna, i inspirativna. Uticaj Frojdove psihoanalize neizostavan je, i prepoznaje se i u stvaralaštvu Iva Andrića koji se u to vreme školovao u Beču.
Knjiga Lidije Flem Svakodnevni život Frojda i njegovih pacijenata ima niz zanimljivih poglavlja, uključujući i ono o Frojdovom odnosu prema jevrejstvu, ali jedno se ipak izdvaja. To je „Bal na Frojdovim vodama“ u kojem se ređaju imena žena koje su uticale na Frojda i nastanak njegove teorije. Na samom vrhu spiska nalazi se Frojdova majka Amalija, samouverena lepa žena – kako je opisuje Flemova, koja „najverovatnije nije shvatila mnogo toga od njegovog učenja“ ali „nikada nije posumnjala u njegovu genijalnost“. Njen uticaj na Frojdovu naukuje ključan, tvrdi Flemova, od otkrića Edipovog kompleksa do dugo odlaganog ispitivanja suštine ženskog.
Teoriju Sigmunda Frojda autorka ne dovodi u sumnju, nita sa njenim nekim elementima polemiše. Ne, cilj Lidije Flem je da pokaže da je začetke epohalne ideje koju je poklonio svetu Frojd pronašao u svakodnevici, tom nabujalom vrelu prividno jednoličnih, rutinskih i stereotipnih trenutaka iz života, na koje čovek gotovo uopšte i ne obraća pažnju.A kojiostavljaju često nepodnošljive pečate koji se putevima naše (ne)svesti talože i pretvaraju u bolesti čiji stepen ozbiljnosti može lako postati zabrinjavajući. U tome je čar knjige Svakodnevni život Sigmunda Frojda i njegovih pacijenata, jer su u njoj spojeni nauka i književnost, baš kao što je Frojd priču svakog svog pacijenta doživljavao kao roman u kojem živi druga stvarnost. Iza kulisa uobičajene svesti, reći će Lidija Flem. A Frojd će preporučiti: „Ponašajte se kao putnik koji sedi pored prozora vagona i osobi smeštenoj iza sebe opisuje krajolik koji promiče.“
Anđelka Cvijić
Novi Magazin, br. 546, 14. X 2021, str. 53-55.
