Ljubav, smrt i humor ruskih klasika
Pišu: Tanja i Dragan Uzelac
U filmu Ljubav i smrt sve pršti od intelektualnih zavrzlama i woodyjevskog ludila, i niko nije pošteđen parodije, satire, iščašenog nadrealnog haosa: nauka, filozofija, teologija, prikazi istorijskih događaja (pre svega ratnih zbivanja) iz nekog sasvim različitog, uvrnutog ugla
Legendarni američki filmski reditelj – Vudi Alen, pre svega komediograf čiji apsurdni, nadrealni, sofisticirani, otkačeni humor decenijama ruši sve barijere, ne osvrće se na logiku i zabavlja sve nadrealiste i čudake širom sveta, našao se sredinom sedamdesetih na pragu svoje najkreativnije faze. Nakon urnebesnih parodija i brutalnih ironija u filmovima : Banane, Sve što ste oduvek želeli da znate o seksu, ali niste smeli da pitate i Spavač, Vudi snima urnebesni klasik Ljubav i smrt (koji je na neki način i kruna njegove početne, humoristične faze filmskog stvaralaštva sa osnovom u satiri koja se kao tanana nit provlači kroz sva pređašnja dela i secira teme na urnebesno humorističan način) parodiju koja ismeva filozofiju, dubokoumičnost, liriku i uzvišenost ruskih romana i filmova, u kojem se potpisuje kao scenarista, reditelj i tumač glavnog lika (Boris) uz partnerku, legendarnu Dajen Kiton.
I ovaj film, kao i njegovi prethodnici, sadrži reference koje upućuju na Alenove slavne prethodnike poput Čaplina, Boba Houpa, Gručo Marksa ali i na neke reditelje koji se nisu bavili komedijama. Tu pre svega mislim na Alenovog omiljenog reditelja Ingmara Bergmana. Ideju za film je dobio kada je, šetajući se po stanu razmišljajući o Bergmanu, na polici našao knjigu o ruskoj istoriji. Tada mu je palo na pamet da bi bilo zabavno napraviti film koji će biti smeša ruske literature 19. veka, pitanja koja u svojim filmovima postavlja Bergman i filozofije.
Krećući se kroz vremenske epohe i istoriju Rusije i Evrope pred najezdom Napoleona – između klasika književnosti: Rat i mir Lava Nikolajevića Tolstoja i Braće Karamazovi Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, briljantni Vudi Alen nas još jedan vodi na vlastito, magično putovanje njegovim jedinstvenim, apsurdnim, satiričnim i groteskom natopljenim svetom pokretnih slika, svetom uvrnutog humora, dosetki („Sex without love is an empty experience“), sjajnih gegova, monologa, parodičnih dijaloga i ismevanja svega onoga što ste oduvek hteli da znate, a niste smeli ili imali koga da pitate…
Kao što naslov filma govori, Alenova Ljubav i smrt iz 1975. odnosi se na dve veoma bitne čovekove egzistencijalne preokupacije. Ljubav i smrt postavljeni su u carističkoj Rusiji, a njen glavni lik, Boris Grushenko (Alen), kukavica je poslata u rat, intelektualac zaljubljen u svoju rođakinju Sonju (koja zauzvrat voli Grushenkovog idiotskog brata) i pacifista uvučen u pokušaj atentata na osvajača Napoleona. Borisov kukavičluk služi kao sredstvo njegovih filozofskih razmišljanja o smrti, neposrednoj i mogućoj. Njegova neuzvraćena strast prema rođakinji Sonji (Diane Keaton) pruža mogućnosti koja mu sugeriše da je možda ljubav samo vrsta smrti – mala smrt – a njegov pacifizam na kraju rezultira nemoćnim vrhuncem i za njegov život i za njegovu ljubav.
Boris Grušenko se još kao dečak razlikovao od svojih vršnjaka, jer su ga umesto dečijih igara zanimali poezija i leptiri. Jedina osoba s kojom se razume, koja razmišlja slično njemu i s kojom može voditi duge intelektualne razgovore je njegova daljnja rođaka Sonja. Boris voli Sonju, ali ona je zaljubljena u njegovog brata Ivana, te će se razočarati kad Ivan oženi drugu devojku. Sonja će se na kraju udati za starog i bogatog trgovca haringama te utehu potražiti u nizu vanbračnih veza. Kad 1812. godine izbije rat protiv Napoleonove Francuske, Boris će biti mobilisan da bi kao velika kukavica dezertirao usred bitke. Spletom čudesnih okolnosti(urnebesnih, satiričnih woodyallenovskih ludorija) Boris će slučajno ubiti nekoliko francuskih generala i postati junak, da bi po povratku u Moskvu proveo noć s groficom Aleksandrovnom, najlepšom i najotmenijom ženom u gradu, zbog čega će ga na dvoboj izazvati njezin ljubomorni ljubavnik… I tamo gde u uzvišenosti klasičnih ruskih romana počinje tragika, moralne dileme i psihološke drame ovaj put nastupa nešto sasvim različito – svet apsurdnog humora dovedenog do ivice genijalnosti i parodičnosti nenadmašnog američkog filmskog maga, Vudija Alena. Istorijski tok poprima sasvim drugačiji pravac i smisao. Parodirajući književnog klasika Tolstoja i njegovo remek delo Rat i mir (unutar filma prepunog književnih i filozofskih referenci, naglašenih woodyallenovskim duhom parodičnosti) Vudi nam prikazuje na svoj jedinstven način scene pokušaja atentata na Napoleona ili pak dvoboj radi žene, koristeći obilnu dozu filozofije – na svoj način, naravno. Prateći poentu priče Rata i mira, Ljubav i smrt ne dovodi u pitanje samo moral rata, već i Alenovom upotrebom komedije, sugeriše da bismo čak mogli presaditi farsu na naše čitanje književnih izvora i doći do drugačijeg razumevanja njihovih tema… Alenove reference na Dostojevskog daleko su direktnije i koriste se uglavnom za komediju. (Alen u autoru Zločina i kazne vidi potencijal za komediju.) Evo jednog sjajnog primera u vidu zabavnog dijaloga između Borisa i njegovog oca:
Otac: Sećate se tog lepog momka iz susedstva, Raskoljnikova?
Boris: Da.
Otac: Ubio je dve dame.
Boris: Kakva gadna priča.
Otac: Bobok mi je to rekao. Čuo je to od jednog od braće Karamazov.
Boris: Sigurno ga je posedovao.
Otac: Pa, bio je sirov mladić.
Boris: Sirova mladost, bio je idiot!
Otac: Ponašao se napadno i ozleđeno.
Boris: Čuo sam da je kockar.
Otac: Znaš, mogao bi ti biti dvojnik!
Boris: Zaista, kako roman.
Povrh svega u filmu nalazimo i na snažna uticaj humora Boba Houpa i braće Marks, nekih od Alenovih prethodnika, uticajnih idola. Urnebesna scena sa Napoleonom, koja se dešava za vreme parodičnog prikaza pokušaja atentata, unutar koga sledi njegov razgovor sa Borisom i Sonjom, jedan je od bisera filma i sjajnih primera uticaja humora braće Marks:
Napoleon: Ovo je čast za mene.
Boris: Ne, to je veća čast za mene.
Napoleon: Ne, veća čast za mene.
Boris: Ne, meni je veća čast.
Napoleon: Ne, veća čast za MENE.
Boris: Pa, možda si u pravu. Možda vam je to veća čast.
Napoleon: A ti mora da si sestra Francisca.
Sonja: Ne, ti mora da si sestra Francisca.
Napoleon: Ne, ti mora da si sestra Francisca.
Sonja: Ne, ti mora da si sestra Francisca.
Boris: Ne, meni je veća čast.
Napoleon: Vidim da naši španski gosti imaju smisla za humor.
Boris: Ona je veliki šaljivdžija.
Sonja: Ne, ti si veliki šaljivdžija.
Boris: Ne, ti si Don Franciscoova sestra.
Razapet između Erosa i Tanatosa, rasprave o Bogu, suicidu, smislu života, ratovanja, velikih gesti, politike i uloge dodeljene malom čoveku, osuđenom na apsurd i smrt u žrvnju velikih tema, Vudi Alen parodira ruske klasike i uzvišenost ideja koje pokušavaju svemu da daju neko dublje značenje i smisao… Ludilo parodičnog, anarhoidnog, autoironičnog humora u smrtonosnoj kombinaciji sa urnebesnim gegovima i duhovitim replikama obrušavaju se na književne i filmske klasike poput Tolstoja (pre svega njegov Rat i mir), potom Dostojevskog, Ingmara Bergmana i napokon i slavnog ruskog filmskog genija Sergeja Ajzenštajna… Dijalog sa smrću jasna je referenca na Alenovog omiljenog reditelja, Ingmara Bergmana i njegov antologijski Sedmi pečat, dok je jedinstveni montažerski stil slavnog ruskog filmaša Sergeja Ajzenštajna izokrenut naglavačke, parodično, pre svega u masovnim scenama okršaja na frontu (sa snagama Napoleona), a potom i na još suptilniji način. Glavna referenca u Ljubavi i smrti odnosi se na Ajzenštajnov kultni film Oklopnjača Potemkin, u kojem on slavno praktikuje vlastiti jasni brend montaže. Svaki njegov snimak sadrži upečatljiv, često geometrijski uzorak ili sliku, a sledeći snimak je jasan kontrast ili doprinos logičnom napredovanju slika. Emocionalno značenje filma – zapravo sama pripovest – prenosi se kroz suprotnost ovih slika. Tokom mešanja u nizu, Ajzenštajn metaforizuje rusku pobunu buđenjem uspavanog lava upoređujući slike triju različitih statua lava: prvi lav spava, drugi luta sam, a treći se uzdiže u punoj visini. Alen, međutim, čini suprotno. U brzoj referenci zajedno je uredio tri slična kipa, ali obrnutim redosledom…
scena udvaranja: -Vaša koža, tako je lepa.
– Znam. Prekriva mi celo telo.
– Moral je objektivan.
– Subjektivnost je objektivna.
– Moralni stav uključuje osobine same biti koja postoji samo u
relativnom dualitetu.
– Ne kao esencijalni nastavak ontološkog postojanja.
scena rasprave o Bogu:
Recimo da nema Boga, i da je svaki čovek slobodan da radi ono što mu se sviđa.
– Šta te onda sprečava da nekog ubiješ?
– Ubistvo je nemoralno. Nemoral je subjektivan.
– Da, ali subjektivnost je objektivna.
– Ne u racionalnom obrascu opažanja.
– Opažanje je iracionalno. Ono podrazumeva bliskost.
– Ali sud o bilo kojem sistemu fenomena počiva na nekoj
racionalnoj, metafizičkoj ili epistemilogičnoj kontradikciji nekog
apstraktnog, empirijskog koncepta, poput pojma biti,
postojati, ili desiti se unutar ili izvan same materije…
Kraj prethodnog Alenovog filma Sleeper, kada Alen kaže da su najvažnije dve stvari za njega seks i smrt, je donekle najava onoga što ćemo gledati u Love and Death. Ljubav i smrt jesu jedni od gotovo glavnih likova u filmu, uz krajnje neobičnu satiru na dela jednog Tolstoja ili pak Dostojevskog. U filmu Ljubav i smrt sve pršti od intelektualnih zavrzlama i woodyjevskog ludila, i niko nije pošteđen parodije, satire, iščašenog nadrealnog haosa: nauka, filozofija, teologija, prikazi istorijskih događaja (pre svega ratnih zbivanja) iz nekog sasvim različitog, uvrnutog ugla. Ono što je urnebesnoj ekipi Monty Pythona pošlo za rukom u formi skečeva (zanimljiva je činjenica da u Pajtonovci iste godine imali premijeru svog filma Monty Python and the Holy Grail koji se takođe bavi istorijskom temom na sličan način), Alanu Fordu iz Alenovog Njujorka u formi stripa ili pak čudesnom ruskom književniku Danilu Harmsu unutar sveta pisane reči i njegovih čuvenih kratkih priča, to je genijalni Vudi preneo na platno u formi komedija apsurda.
Ovim filmom se završava prvi deo Alenovog filmskog stvaralaštva koji je karakterističan po humorističkom pristupu temama ispod kojeg ide tanana nit satire kao i po njegovoj želji da ovim filmovima zabavi gledaoce. U narednih desetak godina uspeo je da snimi niz antologijskih ostvarenja, od kojih mnoga zaslužuju mesto u kolekciji klasika – Annie Hall, Zelig, Manhattan i Hannah & her sisters urnebesne su posvete sasvim neobičnom ludilu i rodnom gradu, Broadwayu i jazz muzici, u kojima je čitav svet sa svim svojim preuzvišenim „dostignućima“, snovima i saznanjima okrenut naglavačke, ismejan i pomeren ulevo… Alanfordovski obrti, montypythonovski cinizam i harmsovski apsurd oživljeni su unutar sveta pokretnih slika.
Sakriven iza štreberskih naočara s debelim okvirima, svojom sićušnom, neskladnom i uvrnutom pojavom Vudi Alen, njujorški neurotični intelektualac i umetnik ostavio je neizbrisiv trag u svetu filma, magiju humora koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. Činjenica koja govori da se lečio kod psihijatra godinama, da mu je potom određena terapija oporavka pisanjem i da su tako počela da nastaju njegova veličanstvena dela, poput filma Ljubav i smrt čudesna je koliko i celokupno njegovo stvaralaštvo natopljeno jedinstvenim humorom i pričama koje nikog ne mogu da ostave ravnodušnim, makar pripadao onima, na sreću retkima, koji ne cene ili prosto ne razumeju njegov osoben duh i čari uvrnutog humora, njegove briljatne satire ukrašene sjajnim gegovima, muzikom, scenarijima, svim onim što ga čini već za života jednom od legendi svetske kinematografije.
– Naposletku, postoje i gore stvari u životu nego što je smrt.
– Ako ste ikada proveli veče sa prodavcem osiguranja, znaćete
šta sam hteo da kažem.
– Poenta je, rekao bih, ne misliti o smrti kao o svršetku već da je
to efikasan način kako da smanjite svoje troškove.
– A što se tiče ljubavi… Znate, šta da se kaže?
– Nije bitan kvantitet seksualnih iskustava, važan je kvalitet.
– Sa druge strane, ako kvantitet padne ispod jednom svakih osam meseci
trebalo bi nešto na tome poraditi.
https://www.xxzmagazin.com/ljubav-smrt-i-humor-ruskih-klasika
