Director, Screenplay
Eija-Liisa Ahtila
Producer
Ilppo Pohjosa
Photography
Arto Kaivanto
Editor
Tuuli Kuittinen
With
Amira Khalifa,
Ullariikka Koskela,
Marjaana Kuusiniemi,
Marjaana Maijala,
Minttu Mustakallio
Filmski stvaralac i umetnica instalacija Eija-Liisa Ahtila proniče pravo u privatne manije pet žena u svom upečatljivom kratkom igranom filmu „Ljubav je blago“. Ove živopisne, ubedljive vizualizacije egzotičnih i svakodnevnih psihoza zasnovane su na intervjuima sa ženama koje se bore sa mentalnim oboljenjima. U ovom filmu, mentalna bolest nije medicinsko stanje ili društveni problem; to je nadrealni, obuhvatni paralelni univerzum u koji smo gurnuti.
„Ljubav je blago“ nam omogućava da opazimo ‘stvarni’ svet iza veštačkih zidova i da razmišljamo o uzrocima – postoje, na primer, zajedničke niti porodičnog stresa i globalne anksioznosti – ali fokus je više na zajedničkom spektaklu nego na dijagnozi. Ono što će kod gledaoca ove serije ekscentričnih vinjeta verovatno izazvati najveći utisak jeste koliko je lako poistovetiti se sa jednim ili više njihovih izraza ludila.
Svaka epizoda ima formu poremećenog monologa, koji pet Ahtilinih glumica izvode sa zadivljujućom posvećenošću, a koji je režiserka genijalno ilustrovala. U svakom slučaju postoji osnova u svakodnevnim detaljima – gotovo sve te psihoze su zamišljene na domaćoj, privatnoj skali – što neočekivane zaokrete logike čini još više dezorijentišućim. U „Podzemlju“, stanovnica zatvora osmišljava složene strategije skrivanja od potencijalnih uljeza. U „Kontroli zemlje“, mlada devojka osetljiva na zvuk služi kao kontakt za rasu vanzemaljaca koji patroliraju planetom. U „Mostu“, svet jedne majke postaje toliko nestabilan da mora da kreće napred na sve četiri.
Četvrta epizoda, „Vetar“, bavi se jednom ljutitom mladom ženom koja stvara misteriozni vetar u zatvorenom prostoru kao alibi za svoje periodične (i divno neuznemirene) destruktivne napade besa. U poslednjoj epizodi, „Kuća“, žena otkriva da zidovi njene kuće prestaju da ispravno funkcionišu, dok se unutrašnjost i spoljašnjost uznemirujuće mešaju. Kako situacija postaje sve akutnija, ona počinje da čuje drugi svet od onog koji vidi. U verovatno najjezivijoj slici filma, ona rešava problem tako što potpuno isključuje stvarni svet i umotava se u onaj iz zablude. — Endru Langridž
„Baš kao što njen rad zauzima promenljivi prostor između filma i umetnosti, njeni fragmentirani narativi i hiperrealni prizori ruše razlike između spoljašnjeg i unutrašnjeg, intropekcije i projekcije, sanjanja i budnosti, ludila i zdravog razuma, prirode i civilizacije. Njen lirizam delimično proističe iz iskonskog finskog krajolika, kao i njen osećaj da je svet preteći i izvan naše kontrole.“ — Ejmi Taubin, Film Comment
