Debitantski igrani film Pavla Vučkovića pozvan je u glavni program Kana, u zvaničnu selekciju i uvršten u takmičenje za „Zlatnu kameru”
Pavle Vučković
Kan – Film „Panama” snimali smo u intervalu od dve i po godine, u tri navrata. Bilo je dosta odlaganja i prepreka koje smo morali da prevaziđemo. Pre svega, to su one teške prepreke finansijske prirode. Zadali smo sebi cilj da konkurišemo u Kanu i to nam je dalo podstrek da film završimo u rekordnom roku, jer inače faza postprodukcije traje znatno duže. U našem slučaju, montaža, dizajn zvuka i grafika trajali su tri meseca.
Ovako je pred svetsku premijeru svog debitantskog dugometražnog igranog filma na 68. Kanskom festivalu svoje stvaralačke muke za „Politiku” komentarisao Pavle Vučković (1982) – scenarista, reditelj i producent filma „Panama”. Posle 30 godina ovo je prvi debitantski igrani film iz Srbije koji je pozvan u glavni program Kana, u zvaničnu selekciju i uvršten u takmičenje za „Zlatnu kameru” (za najbolji debitantski film), što nekim od ovogodišnjih kanskih debitanata nije pošlo za rukom (napravljena je selekcija od 17 filmova).
„Većini članova ekipe ovo je prvi film pa je uzbuđenje zbog premijere na Kanskom festivalu baš veliko. U toku procesa nastajanja filma svi su dali svoj maksimum, jer su svi verovali u projekat i autentičnu ideju”, kaže Vučković, koji je sa svoja prethodna dva kratka filma – „Beži zeko, beži” (Gran pri 2003, pobednik Sinefondasiona) i „Minus” (2007, treća nagrada u istom programu), već proslavio u Kanu. I ne samo to. Njegov originalni „Beži zeko, beži” nalazi se u stalnoj kolekciji postavke Muzeja moderne umetnosti (Moma) u Njujorku.
Od tih svojih prvih uspeha i kratkih studentskih filmova do svog prvog dugometražnog igranog filma, Vučković se baš načekao i u tom čekanju prolazio kroz mnogo više trnja nego neki drugi mladi autori koji, (srećom) nemaju prezimena svojih poznatih očeva. Zbog poznatog prezimena svog slavnog oca, reditelja Gorana Paskaljevića, veoma daroviti pisac i reditelj Vladimir Paskaljević stalno je bio „opstruiran” na filmskoj sceni Srbije, zbog čega je praktično i emigrirao u Kanadu. Pavlov otac je Miroljub Vučković, šef međunarodne saradnje Filmskog centra Srbije i njegov dugogodišnji čelnik u statusu vršioca dužnosti, koji je uspešno pomagao mnogima da se sa svojim filmovima otisnu u svet, ali zbog „sukoba interesa” nije baš bio u mogućnosti da mnogo pomogne sopstvenom sinu.
Srećom da u Pavlu Vučkoviću postoji mnogo pozitivne energije i borbenosti, baš kao što postoji i rediteljskog znanja i izbrušenih zanatskih veština, što se sve vidi i u „Panami”. Prekjuče sam u programu gledala francuski film „U senci žena” slavnog Filipa Garela, koji Tjeri Fremo nije uzeo za svoj glavni program, već se film prikazuje u paralelnoj, neoficijelnoj selekciji zvanoj „15 dana autora”. Zašto to pominjem? Iz prostog razloga što je Garelov film tematski veoma sličan Pavlovom filmu (ljubavni trougao, strast i zavisnost, strah od emocija…). Ali, za razliku od Garelovog filma Vučkovićeva „Panama” je u zvaničnom programu. Kao snažniji, energičniji i vizuelno modernije uobličeni film.
Sa iznenađujućom zrelošću i rediteljskom čvrstinom, Pavle Vučković nudi poetsku ljubavnu priču u kojoj suptilno govori o trenutno najvećem problemu mladih ljudi – strahu od pokazivanja emocija, zaziranju od intimnosti i iskrenosti. Dva glavna junaka, mladić (Slaven Došlo) i devojka (Jovana Stojiljković), kroz vrhunsku igru stalnog pretvaranja bore se protiv svojih emocija. Sakrivanjem osećanja pokušavaju da se priklone modernim konvencijama, koje odnose među mladima svode na ispraznost, uzdržanost i seks bez emocija. Ljubav je među mladima današnjice zabranjena. Ona je nepotrebna. Predstavlja izraz slabosti. Saosećanje je predmet sprdnje. I upravo na ovu pojavu Pavle Vučković vispreno ukazuje, stavljajući društveno-kritičke note filma u drugi plan, ali i vidno i jasno. Dobro zaokružen, vizuelno (snimatelj Đorđe Arambašić) i glumački izdašan film. Film sigurne rediteljske ruke, vrsno urađene montaže (Bojan Kosović), moderne scenografije i kostima…
U dvorani „60” publici na svetskoj premijeri, uz Pavla Vučkovića, poklonili su se i glavni glumci Slaven Došlo i Jovana Stojiljković, ali su svi saradnici i učesnici na filmu pomenuti i pozdravljeni. Među njima i koscenaristkinja Jelena Vuksanović, a naročito producentkinja Tatjana Žeželj Gojković (zaslužuje sve pohvale), Milica Vučković i na srpskoj filmskoj sceni na raznim funkcijama i sa raznim poslovima sveprisutni Miroslav Miša Mogorović, u slučaju filma „Panama” kao pridruženi producent…
Zadovoljni Pavle Vučković još za „Politiku” kaže da će nastup „Paname” u Kanu možda omogućiti da sada dođe brže do nekog novog projekta. „Iako je proces produkcije ‘Paname’ trajao dugo, to me nije sprečilo da nastavim da radim i na drugim projektima”, kaže Vučković, koji smatra da je „moguće brže napredovati sa dobrim radnim navikama”. Njegov je plan da sledeći film ostvari u što kraćem vremenskom roku…
Dubravka Lakić
objavljeno: 17.05.2015
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ljubav-je-danasnjim-konvencijama-zabranjena.sr.html
