U svojoj tridesetoj godini Evgenija nije još znala ni za kakvu sreću u životu. Njeno bledo i žalosno detinjstvo proteklo je kraj majke, čije je prezreno, vređano srce večito patilo. Rastavljajući se radosno sa životom, ova je majka žalila svoju kćer što ima da živi, i ostavila joj je u duši laku grižu savesti i večitu tugu. Prva i jedina ljubav donela je Evgeniji melanholiju. Pošto je nekoliko dana imala pred očima svoga rođaka, ona mu je poklonila svoje srce za vreme poljupca koji je kradom primila i vratila; on je zatim otišao stavljajući između nje i sebe čitav jedan svet. Ova ljubav, koju je njen otac prokleo, gotovo je oterala njenu majku u grob i pričinila joj je samo tugu pomešanu sa slabim nadama.
I tako je sve dotle težila sreći gubeći svoju snagu, a ne dobijajući u naknadu ništa. U duševnom životu, kao i u telesnom, postoji udisanje i disanje: duši je potrebno da uvlači osećanja druge duše, da ih prisvoji, kako bi ih vratila bogatije. Bez ove lepe pojave srcu nema života; njemu u tom slučaju nedostaje vazduh i ono pati i vene. Evgenija je počela da pati. Za nju bogatstvo nije bilo ni moć ni uteha; ona je mogla opstati samo pomoću ljubavi, pomoću religije, pomoću svoje vere u budućnost. Ljubav joj je objašnjavala večnost. Njeno srce i jevanđelje ukazivali su joj dva sveta. Ona je dan i noć prevodila sva predana ovim dvema beskonačnim mislima, koje su za nju bile možda samo jedna jedina misao. Povlačila se u samu sebe, zaljubljena i misleći da je voljena. Bilo je sadam godina kako je njena strast sve ostalo bacila u zasenak. Njeno blago nisu bili milioni, čiji su se prihodi gomilali, već Šarlov kovčežić, one dve slike koje su joj visile iznad postelje, nakit koji je otkupila od svog oca i koji je s ponosom poređala na pamuk u jednoj fioci u ormanu, naprstak njene strine kojim se služila njena mati i koji je svakog dana s pobožnošću uzimala da bi vezla vez koji nikad nije dovršila, koji je otpočela samo zato da bi natakla na prst ovaj zlatni predmet pun uspomena. Nije bilo verovatno da bi se gospođica Grande udala dok je bila u žalosti. Njena istinska pobožnost bila je svima poznata.
Onore de Balzak
Iz romana Evgenija Grande
