Ajnpren supa
Kad bi čovek bio prirodno biće, njegova apsolutna hrana ne bi moglo biti ništa drugo do voće. Ali mi znamo da većom polovinom svoga porekla potičemo izvan prirode i svoja istinska ljudska jela sami moramo da spravljamo. Rafinirana suština jela održava korak s komplikovanošću našeg života i očito je izvesno da je pravi razlog mnogih zapleta u našem životu neko zbrkano jelo. Na osnovu toga mirno bi se moglo govoriti o sendvič-životu ili desert-životu. Ljudi koji žive na sendvičima i desertu potpuno su izgubili normalnost. Posle izvesne granice to više i nije život, već histerija. Ako čovek, na putu prema normalnom životu, traži osnovna jela, trezvenu i smirenu hranu, jedva će ih naći nekoliko.
Normalan život je ono što je među jelima ajnpren supa. Ništa naročito. Bez senzacije. Daleko od toga da je neko voli ili ne voli. Čovek je može pojesti u svako doba dana, za doručak, za ručak, za večeru, toplu, mlaku ili hladnu. Brašno proprženo na masti ili ulju, i voda. Pitagorejci je znaju u dva vida, slanu, eventualno s kimom, kako je i mi jedemo, ili blago proprženo brašno preliveno mlekom, zaslađeno medom. I tibetanska čampa je jelo slične vrste, ali se brašno preliva čajem, a katkada se nasecka i loj. Ajnpren supa je jelo bez bilo kakve napetosti; ono što je u njoj naročito ljupko jeste da je blaga i obična. Samo se po sebi razume da je prvo jelo dojenčeta posle majčinog mleka upravo ajnpren supa. Ajnpren supa je kristalno čisto jelo od gladi, što otprilike znači da nije gurmanska hrana, i nije za oblizivanje, odnosno ona ne predstavlja uzbuđenje, nego je pripremljena za gladnog čoveka, i najbolja je s hlebom, i ako se hleb proprži, ili naročito ako se malko propeče na masti isečen na kockice, ona je izdašno, koncentrovano i sito jelo, čak toliko da čoveku, ako pojede dva tanjira, ništa više ne treba, jedino čaša poluslatkog vina. Normalno jelo, kao hleb, krompir, varivo, kuvani pirinač, slanina, hrana je koja ne može dodijati, jer i ne želi ništa drugo do da nahrani. Velika dela kuhinje, kao francuska salata, ili pečena patka punjena gunjama, eventualno pašteta, puna su zadnjih misli; kompleksna dela, višeslojna jela, i ne umeju sebe odjednom da izraze. Još niko nije pokvario stomak ajnpren supom. U svakom slučaju postoje žene, prilično retke, koje su sasvim svesne šta kuvaju; u ajnpren supi takvih žena može se odlučno otkriti ukus majke zemlje. Ona se ne može spravljati bez srdačne ljubavi. Većina, ako je supa gruba, brani se time što je to samo ajnpren supa. Kao da opšte mesto nije nešto najviše, kao da ono što je obično ne može biti viši stepen vrednosti. Ukus ajnpren supe najsrodniji je ukusu zrna mlečnog žita. Ako ga čovek okusi, sve je saznao o milini života.
Među krivičnim delima nedvosmisleno je najteže krivotvorenje životnih namirnica. U njemu se, u određenom pogledu, skupa nalaze izdajstvo, buljenje, trovanje, prevara, laž, i to sve podmuklo i skriveno; odvratna šićardžijska pohlepa je zloupotrebljena, jer kad čovek ogladni, mora da jede.
Koliko god da je užasno, ali je tačno ono što kaže Dostojevski: gazite me, tucite, ponižavajte, pljujte, samo mi dajte da jedem, da jedem. Od krivotvorenog jela postoji još samo jedna teža laž, lažno proročanstvo koje čoveka truje lažnim mislima. Plemeniti i pravi hleb smo gotovo već izgubili. Jedva i da ima većeg gubitka od toga, i zbog toga ni dubljeg bola. Ajnpren supa je tako prosta i skromna da nikome i nije palo na um da je falsifikuje. Možda i zbog toga što je tako jeftina, i ne isplati se. Naš položaj u svakom slučaju nije beznadežan; imamo još Bahovu muziku i palatu Piti, imamo Velaskeza i Helderlina, normalnost još nije sasvim nestala sve dok imamo svoju ajnpren supu, krompir i kuvani pirinač.
Bela Hamvaš
