Lopovčići, lopovi, lopine

Dra­gi moj ze­mlja­če, znaš ti to do­bro: kad čo­vjek ne­ma pa­met­ni­jeg i be­ri­ćet­ni­jeg po­sla, mo­že se ba­vi­ti mno­gim uza­lud­nim ra­bo­ta­ma. Mo­že ko­pa­ti po sta­rim knji­žu­ri­na­ma, in­ku­na­bu­la­ma ko­je pra­šnja­vo uz­di­šu u svo­joj za­bo­ra­vlje­no­sti i uza­lud­no­sti. Mo­že hva­ta­ti zja­la, pre­mje­ra­ti ne­bo, pre­mje­šta­ti go­re i mo­re, hva­ta­ti od­je­ke za­grob­nih gla­so­va, pi­sa­ti i sno­va­ti o po­šte­nju i lo­po­vlu­ci­ma u mi­loj nam i dič­noj Go­ri­ci Cr­noj. Sve ti je jed­na­ko be­smi­sle­no i sve ti je po slič­no­sti uza­lud­no. Kad isu­šiš mo­re i pre­mje­stiš go­re svo­jom ma­lom i ni­ka­kvom sna­gom, ta­da će ne­sta­ti lo­pov­či­ća, lo­po­va i lo­pi­na i ta­da će­mo ži­vje­ti u ne­če­mu što je po baj­ko­lič­ju svo­je­mu naj­slič­ni­je ra­ju. A šta će­mo ova­kvi u ra­ju, ako ta­mo gre­škom ne­be­ske ad­mi­ni­stra­ci­je za­pad­ne­mo, sa­mo Ad­mi­ni­stra­tor zna.
Kao pro­vje­re­ni i ne­po­pra­vlji­vi do­ko­li­čar za­ba­dam nos u mno­ge stva­ri ko­je me se baš i ne ti­ču. Ot­pu­hu­jem pra­ši­nu sa knji­škog hr­ba­ta, pre­li­sta­vam užu­tje­le stra­ni­ce i ča­tim ne­ka­kav dav­na­šnji pre­pis iz bo­go­dav­nog Gr­bljan­skog za­ko­ni­ka u ko­jem na jed­nom mje­stu sto­ji: Ko­ji bi kmet ili knez uzeo ili dao taj­no­ga mi­ta, a ne bi po du­ši pra­vo su­dio, da mu se ubi­ju dva vo­la i da ih po­je­de kne­ži­na, i da vi­še ne mo­že ni­kad u kme­to­ve ni za kne­za bi­ti…
Po­me­nu­ti za­ko­nik pi­san je pre­kju­če, 1427. go­di­ne i kao što vi­di­mo još ni­je stu­pio na sna­gu, a kad će, ni Đek­na ne zna, a ka­mo­li na­ši ča­sni pra­vo­sud­ni­ci i pr­va­su­đa­je. Ako se ne po­štu­je ne­što što je bi­lo, ka­ko će se po­što­va­ti ne­što če­ga odi­sta ne­ma…
Gr­balj se ne­ka­da ve­zi­vao za kne­za ko­ji je za­vr­šio u car­stvu ne­be­skom, a da­nas se ve­zu­je za dru­go­ga kne­za ko­ji je, avaj, za­vr­šio u Spu­žu. Na­rav­no, ovo­me- za­vr­šio- do­či­taj­te me­ta­fo­rič­nost i u dru­gom i u pr­vom slu­ča­ju. Lič­no bih vo­lio da dru­gi gr­bljan­ski knez do­ka­že svo­ju ne­vi­nost i da kao su­per­men-osvet­nik iz­le­ti iz spu­škog baj­bo­ka i ras­tje­ra kne­zo­ve ta­me u cr­noj dr­ža­vi­ci. Ko­li­ko je to mo­gu­će i da li je to uop­šte mo­gu­će i ko­li­ko mi je na­da­nje uza­lud­no-pro­su­di­te sa­mi…
Elem, ne bih, jer sam ipak hri­šćan­sko če­lja­de, do­so­lja­vao ni­či­ju mu­ku ni­ti se­i­rio nad ne­či­jom ne­vo­ljom. Spu­će­nom in­sa­nu la­ko je uda­ra­ti ša­ma­re i pre­va­spi­ta­va­ju­će ću­ške. Pod­sje­ti­mo se da svi ka­za­ma­ti na svi­je­tu ima­ju ka­zne­no-po­prav­nu funk­ci­ju. Da­kle, ni­ka­da ni­je ka­sno za ćor­ka­nu, kao što ni­ka­da ni­je ka­sno da se po­pra­vi­te i po­sta­ne­te pra­vi lju­đi. Bi­lo je ta­kvih pri­mje­ra, ali ne bih sad o nji­ma. I o to­me pi­še ne­što u pra­šnja­vim in­ku­na­bu­la­ma ko­je, valj­da, ni­je­su bi­le pro­pa­gad­ni ma­te­ri­jal. Ma­da ni to ni­je is­klju­če­no…
Lo­pov­či­ća iz na­slo­va ove ko­lum­ni­ce uvi­jek je bi­lo i bi­će po šu­ma­ma i go­ra­ma na­še ze­mlji­ce ne baš po­no­sne. Oni se ra­đa­ju i raz­mno­ža­va­ju i taj ra­zno­boj­ni ra­sad­nik te­ško je za­u­sta­vi­ti. Lo­pov­či­ći ili­ti ši­šnja­ri ne­ka­ko su i dio na­še­ga dič­no­ga fol­klo­ra bez ko­jeg se ne mo­že za­mi­sli­ti ni­jed­na isti­no­lju­bi­va pri­ča o na­šoj la­žno­ljub­noj dr­ža­vi­ci. Ci­ni­ci bi re­kli: lo­pov­či­ći bi bi­li lo­po­vi da su mo­gli do­ku­či­ti krup­ni­ji pli­jen. Mo­žda ni­je stvar u po­tre­bi da se sa­mo pot­kra­da, već u ne­mo­guć­no­sti da se kra­de. Ko će ga zna­ti. I o to­me ne­što pi­še u po­me­nu­tim knji­ga­ma ko­je uz­di­šu u svo­joj uza­lud­no­sti. Bi­lo ka­ko bi­lo, lo­pov­či­ći su autoh­to­na vr­sta ko­ja bi mo­gla bi­ti i dio tu­ri­stič­ke po­nu­de. To­li­ko su ljup­ki i dra­že­sni u po­re­đe­nju sa osta­lim na­slo­vlje­nim vr­sta­ma.
Lo­po­vi su sle­de­ći ste­pe­nik na­šeg dr­žav­nog gra­da­cij­skog ni­za. Lo­pov­či­ći če­sto za­vr­ša­va­ju u baj­bo­ku, lo­po­vi, iako vi­še i umje­šni­je kra­du, vr­lo ri­jet­ko do­pad­nu tam­ni­ce. U na­šim za­tvo­ri­ma vi­še je ši­šnja­ra ko­ji su ma­znu­li ne­či­ju ko­ko­šku ili aj­fon, ne­go lo­po­va ko­ji su drp­nu­li ne­či­ju imo­vi­nu ili bu­džet. Ta­ko to na­la­že na­še dr­žav­no ustroj­stvo i pro­gres. Da­kle, ma­lo je ne­po­šte­nih, mno­go je vi­še po­šte­nih lo­po­va i lo­pur­di ko­ji se u na­šoj lek­si­ci ime­nu­ju kao spo­sob­ni lju­di ili po­šte­nja­či­ne. Uko­li­ko u va­šem dru­štvu ne­kim ču­dom sje­di spo­sob­na po­šte­nja­či­na znaj­te da ste uspje­li u ži­vo­tu. Ma­kar po ar­ši­ni­ma na­še tra­di­ci­je, a bog­me i evro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja. Po­šte­ni lo­po­vi su uglav­nom po­u­zda­ni ču­va­ri na­še imo­vi­ne, na­še ka­se, na­šeg bu­dže­ta. Što je lo­pov po­šte­ni­ji, od­no­sno ve­ća po­šte­nja­či­na, to mu je ve­ća ka­sa po­vje­re­na na ču­va­nje. Po­šte­ni lo­po­vi su u brat­stvu i je­din­stvu sa po­šte­nim in­spek­to­ri­ma, su­di­ja­ma i tu­ži­o­ci­ma ko­ji ta­ko­đe, ve­o­ma pre­po­šte­no, oba­vlja­ju svoj po­sao i sti­ču sta­tus na­ci­o­nal­nih po­šte­nja­či­na, ser­da­ra i voj­vo­da. Po­šte­nja­či­ne su ve­o­ma do­bro ras­po­re­đe­ne, re­klo bi se ute­me­lje­ne, jer na nji­ma po­či­va na­ša neo­vi­snost, su­ve­re­nost i pr­če­vi­tost.
Lo­pi­ne su tre­ći ste­pe­nik na­še mu­ke i bru­ke i ne­vo­lje lju­te. Ako po­ne­ki lo­pov i za­vr­ši u me­mlji­voj tam­ni­ci, lo­pi­ne si­gur­no oko­va ne do­pa­da­ju. Njih je naj­ma­nje, oni su ri­jet­ke zvjer­ke ko­ji­ma se di­ve po­ko­lje­nja. Oni su iz­van i iz­nad sve­ga i sva­če­ga. Oni od­re­đu­ju mje­sto i po­re­dak svi­ma i svu­da. Oko njih, kao u ha­re­mu, igra­ju lo­pov­či­ći i lo­po­vi, ču­va­ri tu­đeg bla­ga. Na­rav­no, nji­ho­vo bla­go ne ču­va­ju na­še po­šte­nja­či­ne, jer lo­pi­ne vr­lo do­bro zna­ju sa kim ima­ju po­sla. Lo­pi­ne od­re­đu­ju ko je lo­pov. Ko će do­pa­nu­ti ka­za­ma­ta, a ko će za­vr­ši­ti u lo­pov­skom ra­ju. Lo­pi­ne od­lu­ču­ju o po­šte­nju, lo­pi­ne sta­vlja­ju re­šet­ke pre­ko na­ših ži­vo­ta. I o to­me ima ne­što u po­me­nu­tim knji­ga­ma. Elem, ni to ni­je od ju­če. Ni od pre­kju­če. Lo­pi­ne su pra­sta­ra vr­sta ko­ja je pre­ži­vje­la sve sma­ko­ve i ka­ta­kli­zme. Oni će po­sljed­nji si­ći sa ove ur­ne­be­sne po­zor­ni­ce. Kad ne bu­de ni­ko­ga, pot­kra­da­će jed­ni dru­ge. Kad ne bu­de ni dru­gih, oti­ma­će od se­be. Kad ot­mu od se­be, shva­ti­će da je do­šao kraj. Kad do­đe kraj, iz­mi­lje­će iz svo­jih zlat­nih ja­zbi­na lo­pov­či­ći, lo­po­vi i lo­pi­ne. Mla­dun­ci do­la­ze.