Opis
Ušli smo u jedno izgubljeno razdoblje, čije zidine neprestano pokušavamo da probijemo, ne uspevajući da shvatimo da je najveća među njima nevidljiva: ona koja je izgrađena u nama, uz našu pomoć. Ta zidina nije zidina nesvesti ili dobrovoljne potčinjenosti, one policijske kategorije za moraliste kojima su potrebni krivci, to je zidina koju hemija našeg mozga uvek sve revnosnije zahteva, to je barijera u vidu onog off. Suočeni sa svetom u kojem više ne prepoznajemo ništa osim zebnje, pokušavamo da opstanemo uz pomoć lekova koji će nam, kažu nam, doneti olakšanje i omogućiti nam da nastavimo igrati svoju malu ulogu u njegovom suludom plesu. Ono što ne znamo je do koje su mere ti lekovi stari, kojim neobičnim porodicama pripadaju i koji su ulozi u korenu njihove popularnosti; ono što ne znamo je sama priroda onoga što nam omogućuje da živimo. Ipak to naslućujemo: kakav je dotični život kada zavisimo od antidepresiva kako bismo se održali na površini, od sredstava za spavanje kako bismo utonuli u san, podizača da nas iz njega izvuku, raznih droga kako bismo se veselili? Može li se taj dugački dijalog sa našim neseserom sa lekovima zaista nazvati „život“ – ili je pak ono što pod time podrazumevamo zapravo ono od čega bismo morali bežati glavom bez obzira? O kakvom to „životu“ govorimo ako je parametar za svaku njegovu dimenziju, od posla do slobodnog vremena, od budnog stanja do sna, od radosti do mira, ako je, dakle, parametar za sve to mikrodoza koju treba uzeti u određeno vreme? Možda u tome leži gubitak koji definiše našu sadašnjost: živimo u izgubljenoj epohi…
Loran de Siter
https://www.rts.rs/lat/radio/radio-beograd-2/3816755/narkokapitalizam—zivot-u-doba-anestezije.html
Knjiga belgijskog filozofa Lorana de Sitera, Narkokapitalizam – život u doba anestezije u prevodu Olje Petronić (Mediterran Publishing, Novi Sad 2019) posvećena je istraživanju geneze i upotrebe različitih psihoaktivnih supstanci, od lekova poput anestetika do droge poput kokaina.
Nije u pitanju kratka istorija farmakologije, niti farmakopeja, već jedna sažeta i provokativna studija koja upotrebu psihoaktivnih supstanci problematizuje i dovodi u vezu sa dinamikom društvenih promena i razvojem kapitalizma.
Cilj autora je da ukaže na promenjeni način egzistencije čoveka u kapitalizmu.
Ovom knjigom, De Siter otvara jedno opšte pitanje: Kakav čovek je potreban kapitalizmu?
Odgovori na to pitanje dolaze iz okvira psihopolitičkog istraživanja koje pažnju posvećuje analizi načina upravljanja telima, uz pomoć instrumenata koje je na raspolaganje (narko)kapitalizmu stavila moderna hemija.
Doba anestezije je doba psihopolitičkog reprogramiranja ljudi, što prema mišljenju autora takođe označava i proces reintegrisanja onih koji prave nered u prostorima sveta proizvodnje.
Funkcionalizovati telo – to je neka vrsta devize narkokapitalističke psihopolitike.
Knjiga je u osnovi, prema rečima samog autora, priča o „trijumfu anestezije kao dispozitiva borbe protiv uzbuđenja u modernosti“.
Kao početak doba anestezije, autor navodi 1846. i dan kad su Čarls Tomas Džekson i Vilijam Grin Morton u Sjedinjenim Državama prijavili patent (US4848) koji se odnosio na poboljšanje hirurških operacija.
U pitanju je bila nova tehnika, zasnovana na tome da pacijent pre operacije udiše isparenja dietil etra, što uzrokuje stanje nervne neosetljivosti i na taj način pomaže i olakšava hirurške intervencije.
To je do tada neviđeni medicinski postupak, iako su i pre toga bile isprobavane mogućnosti anestezije.
Za doba anestezije važan je i razvoj psihijatrijskog diskursa, odnosno razvoj psihijatrije kao nauke (o tome je takođe značajnu studiju Nikolasa Rouza pod nazivom Naša psihijatrijska budućnost, objavio Mediterran Publishing).
Autor i u tom kontekstu izdvaja neke ključne događaje, godine objavljivanja knjiga ili uvođenje novih kategorija i objašnjavanje simptoma, pojavu novih tipologija i definicija bolesti koje su doprinele drugačijem shvatanju čoveka.
Posebna novost u tom smislu je bilo primećivanje uzbuđenja (ekscitacije) kao elementa koji se može udružiti sa drugim simptomima i dovesti do izlaska iz sebe ili do stanja izbačenosti iz granica vlastitog bitka.
Autor smatra da su za razvoj psihijatrijske prakse bila važna otkrića i uspeh hloral hidrata, hlorpromazina i drugih supstanci čija je funkcija pre svega postala anesteziranje uzbuđenja.
Efekat ravnodušnosti koji izazivaju lekovi tog tipa nije važan samo u smislu uticaja na mogućnost da se oseti fizički užitak, već i u psihopolitičkom smislu.
To je široko područje, koje prema autoru obuhvata prakse od borbe protiv nesanice i smirivanja maničnog uzbuđenja pacijenata, razbijanje dnevno-noćnog ciklusa i tehničko-političke kolonizacije noći, upad jedne nove društvene preokupacije u ljudska tela, pa i hakovanje hormonske ravnoteže čoveka i redefinisanje identitetâ.
Utoliko ova studija i psihopolitičko istraživanje izlazi iz okvira analize medicinskih, političkih i ekonomskih aspekata kapitalizma i pokušava da poveže niti antropološkog, filozofskog, sociološkog, pa čak i ekološkog istraživanja.
Svaki pokušaj da se raskrsti sa uzbuđenjem je istovremeno i pokušaj da se raskrsti sa politikom, jer, prema mišljenju autora, narkokapitalizam uvodi politiku kao racionalnu stvar za koju su odgovorni subjekti izuzeti iz uzbuđivanja i svega onoga što ispoljava nestabilnost i nepredvidljivost, a time i opasnost.
Ono što ovu knjigu čini posebno zanimljivom i dostupnom širem krugu čitalaca je mnoštvo primera i podataka koje autor pronalazi izvan područja istorije medicine, hemije i psihijatrije.
Tako su prema De Siterovom mišljenju, u razvoju narkokapitalizma posebnu ulogu imali i tzv. borba protiv noći, odnosno uvođenje modernog javnog sistema rasvete u 17. veku u Parizu i razvoj policije, otvaranje prvih noćnih klubova krajem 19. veka u SAD i novo izumevanje orgije u doba električne energije, kao i sve veće interesovanje naučnika različitih profila za novu logiku osećanja i terapeutska svojstva kokaina i drugih psihoaktivnih supstanci.
Zanimljivi su i De Siterovi uvidi u proširivanje područja upotrebe tih supstanci – od nauke do tržišta alkoholnih i osvežavajućih pića koja su od samih početaka pa do danas imala ulogu sličnu onoj koju je kokain imao na početku razvoja industrijskog kapitalizma – da bude najmoćniji stimulans.
Kokain je za kapitalizam, smatra autor, energija, supstanca, cilj i model.
Zato je kapitalizam nužno narkokapitalizam – njegova „ekscitabilnost je tek manično naličje depresije koju ne prestaje da izaziva, istovremeno se predstavljajući kao lek za nju“.
Iako se težište knjige drži na istorijskim podacima i istraživanju perioda razvoja kapitalizma tokom 18. i 19. veka, domet ovog istraživanja – kao i vrhunac narkokapitalizma uostalom – jeste savremenost.
Mnogi primeri na koje se autor poziva aktuelni su i ukazuju na povezanost globalnih finansijskih tokova i kriza sa trgovinom narkoticima, odnosno na sva ona područja i intervencije koje se sprovode nad ljudskim telima – narušavajući pritom psihu, ali i hormonsku i emotivnu ravnotežu čoveka.
Utoliko je pred nama knjiga koja pod znak pitanja stavlja nas danas i problematizuje načine ne koje bivamo reprogramirani i usmeravani ka horizontima koji nam nisu poznati i postaju sve manje uzbudljivi.
Dušan Ristić
