Duh mesta : pisma i eseji o putovanjima / Lorens Darel ; priredio Alan Dž. Tomas ; izabrao i preveo sa engleskog Miodrag Marković
Jula
1949. Ministarstvo inostranih poslova imenovalo ga je za atašea za
štampu u Jugoslaviji. Uslovi života u Beogradu bili su daleko od
dobrih. Jugoslavija je mnogo propatila pod nemačkom okupacijom i u
zemlji se još uvek osećala oskudica, bolje reći nestašica svega
izuzev onog najnužnijeg za opstanak; osim toga, porođajne muke u
kojima je nastajala komunistička država teško da su mogle biti
najugodnije vreme za život. Kada se Darel 1940. nastanio u Atini,
ubrzo se sprijateljio sa „dvojicom Jorgosa“, Seferijadisom i
Kacimbalisom, kao i sa mnogim drugim srodnim dušama. Prijateljstvo
sa jednim mladim jugoslovenskim piscem u Beogradu, međutim, bilo je
sasečeno u korenu, a mladić je osuđen na zatvorsku kaznu zbog
druženja sa zapadnim imperijalistom. Članovi diplomatskog kora,
kojima je bilo strogo zabranjeno da komuniciraju sa domaćim
žiteljima, kretali su se u klaustrofobičnom društvenom krugu gde
su na bezbrojnim prijemima neprestano viđali ista lica i gde se
spisak zvanica nikada nije menjao. Darelova diplomatska služba u
Jugoslaviji okončavala se u vreme kada je Tito, ohrabrivan i
podržavan od strane Zapada, uspeo da svoju zemlju otrgne iz čeličnog
zagrljaja staljinističke Rusije. Za one koji su tada radili u
Britanskoj ambasadi i sve to posmatrali izbliza, prateći takoreći
bez daha kako se prekinuti odnosi između dve zemlje ponovo lagano
uspostavljaju, bili su to čudesni dani.
–
A.
Dž. Tomas
“Vi pišete kao da su predeli mnogo važniji od likova“, rekao mi je jedan dobronamerni kritičar iz Ohaja. Ova opaska, premda ne baš sasvim tačna, ipak nije daleko od istine; u meni se vremenom iskristalisala svest o izuzetnom značaju predela, pa drage volje priznajem da “likove“ sagledavam skoro isključivo u njihovoj funkciji. Do tog saznanja došao sam tek nedavno, nakon mnogih putovanja – ali, bojim se da sam se i ovde pogrešno izrazio, jer o sebi ipak radije mislim kao o “boravišnom piscu“ nego “putopiscu“.
Moje knjige uvek govore o životu u nekom mestu, a ne o proputovanjima. Ali, dok čovek postupno upoznaje Evropu, isprobavajući vina i sireve, i stupajući u kontakt s ljudima iz raznih zemalja, počinje da shvata kako je onaj presudni faktor, koji u najvećoj meri određuje neku kulturu, upravo duh mesta. Kao što će neki vinograd uvek davati određenu sortu vina prepoznatljivih osobina, tako će i neka Španija, Italija ili Grčka uvek proizvesti isti tip kulture – oteloviće ga u ljudskim bićima na isti način kao u poljskom cveću. Često smo skloni da “kulturu“ posmatramo kao rezultat istorijskog iskustva u kome je imala udela ljudska volja, ali mi se sada čini da to nije sasvim tačno. Ne verujem, na primer, da se britanski ili nemački mentalitet i za jotu promenio od vremena kada ga je Tacit prvi put opisao; i sve dok se ljudi budu rađali kao Grci ili Francuzi ili Italijani, proizvodi njihove kulture će nositi prepoznatljivi pečat mesta na kome su nastali.
Iz eseja Predeo i karakter (knjiga Duh mesta)
https://www.artnit.net/razglednica/item/4731-lorens-darel-duh-mesta.html
