Melanholija poznih dela (2)
Raj Logosa je jedno od najintenzivnijih mesta celokupnog postojanja. Zove se tako jer je čovek posle izvesne granice prinuđen da pojača jezik u javnoj upotrebi i da operiše magijskim pojmovima.
Raj Logosa je ovakav magijski pojam. Drugačije bi se mogao nazvati i obesmrćenjem reči. Njena suprotnost pak, dostupna je relativno lako. Suprotnost je ono što se uopšteno i prilično davno nazivalo književnost. Jezik književnosti je zapravo mrtav ili stran ili pozajmljeni jezik, odnosno nije jezik, nego ponajviše šifra, ponajviše sleng, odnosno terminologija. Književnik je parazit pravog jezika. Zbog toga je tako beskrajno siromašan rečima i zbog toga se prikazuje tako bogatim. Sve u svemu, ukupno nekoliko reči. Spolja su ove reči magijske, ali samo spolja. Volele bi da budu mantra, odnosno čarobne reči koje poseduju moć stvaranja smisla i rešavanja krize.
Književnost odlikuje terminologija, a ne mantra, odnosno književnost nema smisla i stvarnosti se ne može ni približiti. Književnost je surogat jezika i tačno odgovara zahtevima onih koji ili ne umeju ili neće ili ne smeju da žive pravim životom.
Zaslepljujuća i prividno bogata upotreba reči u književnosti rezultat je složenog rafinmana. Književnik je zapravo nadrimajstor i to najopasniji. Rutina mu je nadrimajstorska. Jezik mu je bljutav i neukusan. Muzike nema. Napadan je, veštački, pun trikova i razmetljiv. Književnost ne operiše pravim, nego veštačkim i lažnim rečima. Zbog toga deluje kao da je stil, mada je jedna vrsta nemuštog govora, kao i svaki sleng i terminologija. A pravi stil je, pak, liturgija.
Obesmrćenje reči je gotovo tačna suprotnost književnosti. To je konstantno stanje jezika prožeto strahovitom i vrelom čarolijom, jezika čiji kratki bljesak umetnici i filozofi nazivaju nadahnućem ili inspiracijom. Opojnost reči je jedno od intenzivnijih mesta postojanja.
Jedino sredstvo znanja je reč. Stari Heraklit najviše zna o ovome mestu, on je živeo u ovom transcendentnom entuzijazmu logosa. O ovom entuzijazmu govori Origen u svojoj velikoj metafizici logosa. To je užasna vatra Jevanđelja po Jovanu kada kaže: U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ.
O, jeste, dok čovek reč ne shvata i ne živi, ne može shvatiti ni zašto je Isus nazvao Jovana, Petra i Jakova boanergesima, odnosno sinovima Grmljavine. Ali ko zna da su imali moć nad dušama i to posredstvom reči, a naročito ako čuje tutnjavu njihovih reči „U početku bješe riječ i Bog bješe riječ“ , onda će odjednom razumeti, reči ne govore, nego prava snaga reči – grmi. Boanerges je magični pojam. Logos koji izvire iz zanosa reči.
Zanos reči je jedna od najviših mogućnosti spasenja. U odnosu na čovekov prosečan način života, ovo stanje izgleda kao jedna vrsta ludila. Ima nečeg mahnitog u tome kada stari Sezan kaže: hoću da umrem dok slikam. Ko je okusio reč, moli se da prestupi praguentuzijazmu logosa. Slika i skulptura i muzika, naravno, govore iste takve mantre kao pesma ili misao. Mantra je čarobna moć stvaranja smisla i rešavanja krize.
Ako čoveka zahvati zanos reči, poseduje neprepoznatljivo obeležje. To je veštačka raskalašnost. Ludilo strasnog rada, bolno i divno, mučno i blistavo, kao ljubav i bolest zajedno. Kao ljubav prepuna mučne strasti i kao bolest puna tamnog uzbuđenja. Ko ne ume i neće da se odrekne ove raskalašnosti, ali kome se preteća i grešna tama pročisti, on stiže u Raj Logosa. To je jedno od najintenzivnijih mesta postojanja. To je posed magijske moći logosa. Nikakva rafinovanost. Nikakva rutina. Nikakva književnost. Nije parazit. Postoje slučajevi kada je ekstaza logosa takva kao urlajuće mucanje. Heraklit kaže za Sibilu da je stenjala i uzvikivala neartikulisane reči i da su one imale smisao koji je govorio vekovima. Čovek u zanosu govori mantre, stvara smislove i razrešava krize, i u vlasti je tajanstvenog čina koji otvara svako tajanstveno mesto, otvara svako zatvoreno srce, razvezuje svaku nemost, svako gluvilo pretvara u čujnost, leči oduzete i kljaste, pokreće planine, smiruje oluje i pretvara vodu u vino. Entuzijazam logosa je jedno od najintenzivnijih mesta postojanja.
Nestani, čarolijo!
To je oproštaj od obesmrćenja reči.
Kada to Šekspir kaže u Buri, izlazi iz Raja Logosa. Bura je puna odbljesaka spasenja, ali samo odbljesaka, jer reči nemaju sjaj samostalne svetlosti. Svetlost je otupela. Ton postane siv, specifično i strahovito otupi. To je ton drugog dela Fausta i Kipz1: s1eg Ride, ali se nigde ne oseća bolje nego u Tao te đingu i u Betovenovim poslednjim kvartetima.
Predahni, čarolijo – znači da čovek anđele raja-logosa otpušta u miru. To je gotovo ometajući nedostatak zanosa, naročito posle usijanih mantri, posle potresnih uzbuđenja i uživanja koja sežu do kostiju, posle plamenog entuzijazma. Osnovni ton Betovenovih kvarteta je isti kao hor staraca u Edipu na Kolonu, hor promukao i dubok, trošan i taman, to je šupalj glas u kome nema nikakve magije. Čarolija je prestala.
Ovo je mesto intenzivnije čak i od malopređašnjeg. Ta bezbojnost od koje se ježi. Ako čovek ispravno živi, on raste u srazmeri svojih gubitaka. Odreći se. Odreći se i reči. Odreći se, kaže Lao Ce, ne znači ništa drugo do ostati ceo. Biti iskrivljen ne znači ništa drugo do postati prav. Biti prazan ne znači ništa drugo do postati ispunjen, biti rastrgnut ne znači ništa drugo nego se preporoditi. U tamnom tonu i ogoleloj bezbojnosti poznih dela ova je šuplja iskrivljenost, ova je rastrgnuta šupljina – tu stoji Edip kada kaže: Tek ako sam Ništa, onda sam Moć? Izgleda da se treba odreći i treba postati iskrivljen i prazan i rastrgnut i trošan i bezbojan i biti šupalj i siv.
Tek onda sam Moć ako nisam Ništa? O, ništa lakše od toga, kaže Gete, ali od lakog ništa teže nije! U poznim delima to je gotovo bezglasno dubok i monoton bas, intenzivnije mesto celokupnog postojanja čak i od raja-logosa.
Čuti to u izvođenju kvarteta i tako razumeti veoma je teško. Zašto? Jer su kvarteti obavezno književno obojeni kao Kunst der Fuge, Edip, Bura i ostala pozna dela koja se mogu javno prikazivati. Sasvim prirodno. Očito da ne bi bilo većeg skandala nego jednom prikazati a-mol kvartet u njegovoj bezbojnosti i užasnoj trošnosti, dronjavoj harmoniji i razbijenim zvukovima, gotovo nemim tonovima, prema istinskom sadržaju koji se u kvartetu i nalazi. Svima bi to bilo huljenje.
A to bi i bilo. Jer nema takvog izvođača koji bi poznavao tako nezamislivu snagu bića pojačanu blizinogL smrti u poznim delima, kao što su to znali Betoven, Bah, Šekspir, Sofokle, Lao Ce. Nema ga, a ne može se ni zamisliti takav izvođač, jer ovde više nije reč o uživanju i iskričavim uzbuđenjima, o čaroliji i opseni.
Čarolija je predahnula. Čovek živi u nikada nenadanoj slobodi, jer se oslobodio čak i najvišeg oblika magije. Odbacio ju je. U svakoj umetnosti, čak i u dubini najviše postoji malo komedije, ma koliko bila mala. Sada je i ona nestala. Samo sam onda Moć, ako nisam Ništa? Ništa lakše od toga, ali od lakog ništa teže nije. Nema više omame i maske i parade. Svaki talog je sagoreo u biću koje je napeto konstantnim prisustvom smrti. Šta je preostalo? Pravo.
To je pravo. Ostalo je i inače bilo smeće. Smeće i galama. To je jedna vrsta tišine. Trebapo bi biti očajan. Ali gde je već očaj! Das Leere lernen, Leeres lernen? – naučiti ono što je prazno, učiti prazninu? Schweige still – ćuti tiho. Oproštaj od čarolija. To je Kolon. Život nije šezdeset, osamdeset godina, nego večno postojanje, i ne treba živeti tako da čovek na kraju bude uništen, nego tako da kad bi čak i hteo, nikad se ne bi mogao uništiti. Naučiti ono što je prazno, kao što kaže Gete. Održati samo ono što je pravo, kao što čine kvarteti. Predahni, čarolijo. Iskopneti i postati iskrivljen i odreći se. To je melanholija kasnih dela, koja je intenzivnije mesto čak i od Raja Logosa u celokupnom postojanju.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
