Ponovo se suočavamo s jednim nezaobilaznim pitanjem: kao i s neprijatnošću koju ono nosi sa sobom.
Možda bi se ona mogla donekle neutralisati ako podelimo pretpostavku jednog od njegovih najpronicljivijih kritičara, Eduarda Lorensa, koji jednu noviju monografi ju o pesniku počinje epigrafski:
„Autor ovog eseja ozbiljno i u potpunosti prihvata ideju da je Pesoa bio genijalna priroda. Svako upućen u egzegezu podstaknutu pesnikovim delom zna da takva genijalnost nije uobičajena. Ipak, on neće prevideti činjenicu da očigledna lakoća tog prihvatanja ne rešava nijedan problem.“20
Genijalnost, svakako (iako to ne rešava nijedan problem); ali dodao bih, i ludilo. I to ne zbog komplementarnosti ta dva pojma iz dobro poznatog Lambrozovog (Cesare Lambroso) izjednačavanja genijalnosti i ludila već upravo zato što je ludilo izranjalo i iščezavalo, bilo zaista prisutno, latentno ili otvoreno, u Pesoinom životu i delu. U njegovom životu je kružilo u raznim oblicima. Znalo je da se ušunja u njegovo usamljeničko detinjstvo, kada je kroz izmišljeni lik Ševalijea de Paa (Chevalier de Pas) mali Fernando pisao pisma samom sebi; prisutno je kao porodična tragedija kada je pre odlaska u Durban porodica morala da baku po ocu, koja je patila od teških mentalnih poremećaja, smesti u psihijatrijsku bolnicu u Lisabonu; ponovo se javlja u njegovoj južnoafričkoj mladosti, s nastankom heteronima Aleksandera Serča, koji, pošto se iskrao iz dimenzije književnosti i ušao u život, stupa u prepisku s Pesoom; izbija otvoreno, iako pod lucidnom kontrolom, u toj samodijagnostikovanoj histeričnoj neurasteniji iz pisma (koje možda nikada nije poslao) dvojici poznatih francuskih psihijatara tog doba, lekarima Ektoru i Anriju Dirvilu21; i kao da se nekontrolisano širi u njegovim „ezoteričnim“ periodima, kada Fernando vodi beleške o svojim astralnim i eteričnim vizijama, radioskopskim moćima svog vida i unutrašnjem podešavanju na talasnu dužinu nekog nepoznatog Učitelja.
Ali ludilo je očigledno bilo prisutno i u njegovom delu. I to ne toliko u uranjanju u ezoterizam, u skoro nekromantskom hermetizmu nekih ortonimskih pesama već upravo u spoljašnjoj činjenici, u skelama dela izgrađenog na likovima koji su bili tako autonomni, tako različiti i ponekad oprečni.
Da ne spominjemo tu manijakalnu pedantnost s kojom su bili oživljeni, svaki u svom registru, fizičkim karakteristikama, prirodi, tikovima, sklonostima. Sve to može izgledati kao ludilo, ali ni to, kao što je Eduardo Lorenso rekao za njegovu genijalnost, ne rešava nijedan problem. U stvari, u načinu na koji je izvedena, heteronimija deluje savršeno; drugim rečima, ako nas mehanizam koji izaziva disasocijaciju može zbuniti, svaki lik je opet autentični, samodovoljni, savršeni pesnik. Prema tome, ludilo je spoljašnje u odnosu na delo; iznutra, ono je racionalizovano i razrešeno.
U toj tački diskurs se neminovno prebacuje na nivo fikcije koja ima prvenstvo nad književnom činjenicom. U književnoj fi kciji, to jest u stvaranju nepostojećih likova, u tom bizarnom teniskom meču u kojoj lopticu servira samo autor, dok lik s druge strane mreže, da tako kažemo, služi samo tome da mu se loptice serviraju, Pesoa je bio rešen da igra do kraja. Kod njega, igra se odvija u oba smera: u nekom trenutku, onaj ili tačnije oni koji stoje s druge strane mreže, počinju da uzvraćaju. I Pesoa je to igrao pošteno. Iz Pesoine heteronimije ne može se iskopati nikakav klinički slučaj, samo „obično ludilo“, kao što je i cela književnost možda samo „obično ludilo“. Da bismo objasnili Pesou i možda neutralisali nemir koji nam prenosi, govorimo o njegovim previranjima i traumama, emocionalnom nedostatku, Edipovom kompleksu, potisnutoj homoseksualnosti. Možda je sve to prisutno, a možda ništa od toga: ali nije stvar u tome i nije važno. Ono što je bitno, kako nam je sam rekao, jeste da je „književnost, kao i svaka umetnost, priznanje da život nije dovoljan“.22
Antonio Tabuki
18 Jean Seul de Méluret, Thomas Crosse, Charles Robert Anon, Charles Search, Alexander Search, Barão di Teive,
Pantaleão, A. A. Crosse, C. (Coelho) Pacheco. 19 Luciana Stegagno Picchio, „Pessoa uno e quattro“, Strumenti
critici, n. 4, Torino, 1967, str. 377–401.
20 Eduardo Lourenço, „Consideraçòes pouco ou nada intempestivas“, Fernando Pessoa revisitado: leitura estruturante do drama em gente, Inova, Porto, 1973 (Moraes, Lisboa, 1981), str. 13–32.
21 Otac i sin, Hector Durville (1849–1923) i Henri Durville (1887–1963), više okultisti nego konvencionalni psihijatri,
koji su se bavili „životinjskim magnetizmom“, somnabulizom, hipnozom, itd.
22 „A literatura, como toda a arte, é uma confi ssão de que a vida não basta“, „Impermanence – A mesquinhez“, Erostratus (oko 1925), Páginas de Estética e de Teoria Literárias: Fernando Pessoa, Lisboa, Ática, 1966, str. 285. http://arquivopessoa. net/textos/3582. Ne znam da li je ovaj važan fragment uključen u izdanje F. Pessoa, Herostrat i potraga za besmrtnošću, Konzor, Zagreb, 2007, u prevodu Tatjane Tarbuk (nema ga u Heteronimima, u izboru fragmenata iz Herostrata).
