(po istoimenom kultnom tekstu Jelene Đorđević)
Hermeneutička šetnja kroz EQUILIBRIUM, Ane Stjelje
U romanesknom svijetu EQUILIBRIUM-a, Ane Stjelje, prepliću se dvije paralelne stvarnosti, i to obije iz perspektive dva glasa, dva diskursa – muškog i ženskog. Oba modelovana univerzuma su fiktivna, mada se autorka koristi narativnom, hronološkom, tehnikom sa dokumentovanim prilozima nekog šetača po Borhesovoj Vavilonskoj biblioteci, ili zapisničara/reportera koji, naizgled, slučajno i nasumice bilježi fragmente, komponujući od njih ad hoc mozaički strukturiranu kompoziciju. Anina zbirka priča, može se čitati i kao roman lika, jer, na tematskom fonu – njih objedinjuje isti lajt-motiv šifrovane/kodirane potrage za izgubljenim sopstvom. Mogli bismo reći, zapravo, da je čitav dvostruko modelovani svijet ovog djela u znaku broja dva, kako ambivalentnosti, tako i ambigviteta, između kojih je čak i sat stao (što sugeriše odsustvo fizičkog, mehaničkog vremena):
Но, како немам обичај да носим ручни сат а мобилни телефон сам, у журби, заборавио код куће, снебивајући се, окрећем се према човеку, свестан да ћу га прекинути у размишљању и питам га: – Извините, колико има сати? Човек се истог тренутка окрену, погледа ме и одговори: – Таман толико, млади човече, да почнеш да се мењаш. Одабери нови пут којим ћеш, ако будеш истрајно ходио, доживети просветљење. То рече и окрену главу, као да се ништа није десило. Био сам изненађен. Помислих „какав чудак!” Док сам ја размишљао како да му одговорим, поред наше клупе прође нека девојка, и упита га колико има сати. На моје велико изненађење, он јој само лаконски одговори: „Пола један”, на шта му се она љубазно захвали и прође. Помислих, невероватно, данас као да је цео свет заборавио сат. Поново га погледах и видех како се загледан у даљину, опет препушта пределима своје медидативности.
Širenjem medija, hronika dana je promijenila status: od sporedne kategorije (proizašle iz almanaha i pučke hronike) postala je ona totalitarni sastav mitološke interpretacije, stegnuta mreža modela i značenja kojoj nijedan događaj ne promiče. U Bodrijarovoj konstelaciji zbilje i simulacije, ova se pojava naziva masmedijizacija. Nije to skup tehnika odašiljanja poruka, nego nametanje modela, slično kao u McLuhanovoj formulaciji: Medium is Message koja obavlja prenos čula nad samim medijem kao tehnološkom strukturom. Još smo na polju tehnološkog idealizma. Ustvari, veliki Medij je Model. Ono što se medijem posreduje nije ono što razdaje tisak, televizija ili radio: to je ono što je iznova obuhvaćeno oblikom/znakom, artikulisano u modele, upravljano kodom. Kodovi/šifre, kao i njihovo dekodiranje/dešifrovanje, hermeneutički su ključevi, neophodni za tumačenje Aninog djela. Protagonisti priče, nalik udvojenim karakterima, rodovima, polovima uz dodatnu slojevitost dvaju pararelno modelovanih narativnih stvarnosti, zahtijevaju dopunsko čitanje, uz dodatni napor, jer kao što smo na početku ukazali, fabularna okosnica je šetnja kroz univerzalnu biblioteku, za čiji je ulazak potrebno čitalačko predznanje:
Желео сам да стигнем кући што пре, а ову епизоду са фејсбук девојком, или боље речено девојчицом, да што пре заборавим. Ходајући убрзаним кораком, прошао сам поред оне књижаре, и тек тада запазио велики натпис: FREE WI-FI. Помислих, није ни чудо што јој је ово омиљени кафић! Чим сам стигао кући, отишао сам у купатило да се истуширам. Као да сам имао потребу да са себе сперем сву прљавштину која је данас испрљала мој мисаони свет. Хтео сам да легнем и заспим што пре. Ипак, нисам то урадио. Отворио сам фиоку крај кревета која је увек била пуна књига које сам у том тренутку читао. Узео сам Хемингвеја. Читаћу по ко зна који пут роман Старац и море, препустити се морској пучини и борити се са свопстевном немани – несналажењем у модерном виртуелном добу. Али, нисам могао да се сконцентришем. Све време су ми кроз главу пролазили појмови, лајкујем, дислајкујем, шерујем, твитујем, хејтујем, било ми је мука! Потом сам чуо неке гласове (вероватно женске) како нисам ин, како ни на једној од друштвених мрежа немам свој акаунт и профил а од речи фејс која ме је походила као најгора неман, чинило се да ће ми се зидови собе обрушити на главу.
Analognu šetnju kroz zamišljeni prostor univerzalne biblioteke na koju smo u uvodu ukazali (a koja je vizionarska Borheseova ideja) dopunski usložnjava upisivanje on line tragova iz još jednog virtuelnog svijeta – ovog puta društvenih mreža. Da se, za trenutak, vratimo Bodrijarovoj konstelaciji zbilje i simulacije na čijoj osi počiva i fabularna okosnica Aninog djela.
Jednako kao što roba nije ono što se industrijski proizvodi, nego ono što se posreduje sastavom apstrakcije razmjenske vrijednosti. Vidimo da se, u najboljem slučaju, pod znakom medija može formalno nadići kategorije crne hronike i političkog te njihovu tradicionalnu odvojenost, ali samo zato da bi se bolje podveli istome opštem kodu – kaže Bodrijar. Čudno je da nikad nismo poželjeli izmjeriti strateški domet te prisilne socijalizacije kao sastava društvenog nadzora. Ponovimo, izborni je sastav njegov prvi veliki povijesni primjer. A nikad nije nedostajalo revolucionara (nekoć među najvećima, danas među onima manjima) spremnih povjerovati kako mogu „odigrati igru”. I sam je opšti štrajk, taj pobunjenički mit tolikih naraštaja, postao shema redukcije. Ona, svibnja ’68. kojoj su mediji uveliko pridonijeli, proširujući štrajk u sve kutke Francuske, bila je prividno krajnja tačka krize, a ustvari to je bio trenutak njezina popuštanja, njezina slabljenja zbog pretjeranog širenja, njezina poraza, jer, upravo s tim „medijski posredovanim” štrajkom, koji se prenosio i primao kao uzor djelovanja, oni nisu znali što bi počeli
Igrajući na kartu formalne ekstenzivne socijalizacije, oni su najiinstačaniji i najsigurniji instrumenzi filtriranja, razbijanja i cenzure. Nema iznimaka, nema ni čuda.
Odistinski revolucionarni medij u svibnju ’68. bili su zidovi i grafiti, serigrafije i transparenti u ruci, ulica na kojoj se govor prima i razmjenjuje – sve što je neposredni upis, odaslan i uzvraćen, pokretan, onaj koji se zbiva u isto vrijeme i na istome mjestu, uzajaman i suprotstavljajući. U tom je smislu, ulica alternativni i subverzivni oblik svih masovnih medija, jer ona nije, poput njih, objektivizirana podrška porukama bez odgovora, tranzitna mreža na daljinu, ona je iskrčeni prostor simboličke razmjene riječi, prolazne i smrtne, riječi koja se ne odražava na platonovskom ekranu medija.
Ulica, kao još jedna dominantna kategorija po kojoj protagonist Aninog djela, šetaju, bilježeći priče usputnih prolaza, opisujući događaje kao sa terena reportaže, nastoje da nas uvjere da se ona (ulica) javlja kao alternative, I to eskapistička u odnosu na simulirani svijet ekrana. Doduše, u Bodrijarovom vremenu to je bio televizijski ekran, u Aninom djelu je ekran pametnog telefona, ali u biti smo na istom putu, autorkina konačna estetska poruka, ista je, subverzivna potreba razbijanja virtuelnog svijeta, putem kodiranja/dekodiranja, odnosno šifrovanja/dešifrovanja opsjene koja junakinju i njen muški, razjedinjeni glas alter-ega, prate kroz ovu narativnu šetnju. U prvom slučaju, kako ga mi asocijativno doživljamo, Anina protagonistkinja je Madam Bovari koja sjedi pored prozora, zagledana u plavo-zelene daljine slobode, u stvarnosti nemoćna da se u njih otisne a u drugom, njen muški pandan, odnosno opozit, Don Kihot, koji se bori sa zamišljenim protivnicima:
Не бојим се, не бојим се – храбрила сам саму себе. Моја соба је била тако мрачна да се није видео ни прст пред оком. Ко ми је крив што сам пристала да дођем у ову дивљину! Кога ја то заваравам, умрећу од страха! Растргнуће ме дивље звери и затреће ми се сваки траг. Нико жив неће моћи да ме нађе! Таква сам била одмалена. Радознала, а плашљива. Чудо једно! Све бих да пробам, а плашим се и сопствене сенке. Плашим се да отворим очи, зато жмурим. А опет, нешто ме тера да их отворим. Срце ми куца тако јако. Олуја дивља у мом телу, муње ударају и прже ми кожу. Руке се хладе све више и више. Почињем да дрхтим. Осећам да се да нешто помера у тами ове проклете колибе. Одједном осетим како ми је лице засенило нешто налик на џиновску сенку. Осетила сам њено снажно присуство. У потпуној агонији, одлучих да се придигнем. Полако и обазриво отварам очи. Идем ка прозору, успут нешто мрмљам за себе.
Institucionalizirana ponavljanjem, spektakulizirana medijima, riječ umire – zaključujemo sa Bodrijarom Simulacija i zbilja (2001.)
EQUILIBRIUM ЗБИРКА ПРИЧА живота. Улично осветљење било је слабо за то доба вечери што му је отежало могућност да разазна слику коју је имао пред собом. Као блесак муње, нешто му је прошло кроз читаво тело. Убеђивао је себе да треба да помогне овом човеку. Сагнуо се до тротоара како би могао боље да га види. У том тренутку, на његово изненађење, улична светлост се појачала и осветлила лице човека који је лежао поред тротоара. Сада је јасно могао да му види лице, као и прецизну контуру његовог тела. Човек је лежао на леђима, благо савијен, само са испруженом руком поред тела. Шака је била видно згрчена, а међу дугим, испреплетаним прстима као да се нешто крило. Починио је праву лудост. Уместо да позове помоћ, полако је пришао, заинтересован за оно што се налазило у човековој руци. Шака леве руке била је чврсто стегнута и сваки његов покушај да је отвори и открије шта се у њој налази био је узалудан. При последњем покушају да му отвори шаку, човек је почео да испушта неке неартикулисане звуке. Страх који га је обузимао у моменту када је пронашао тело непознатог човека нестао је. Гласови полуживог човека почели су да се образују у речи које су биле конфузне и неразумљиве. Трудио се да их разуме али није могао, јер је човек успео само да му упути један молећив поглед, и да последњим атомом снаге отвори шаку из које је испала једна бела цедуља. И то је било све. Зашто баш он и зашто баш њему, била су само нека од питања која је себи постављао. УЛИЧНА СВЕТЛА СУ СЕ ПОТОМ УГАСИЛА Зачула се бука. Он је застао на тренутак, заборављајући куда се те вечери упутио. Једино што му је у том тренутку привлачило пажњу била је бука чији извор није могао да открије. Корачао је једном споредном, полуосветљеном улицом која је, с једне и друге стране, бројала тек неколико кућа. Пажљиво је посматрао око себе не би ли самом себи успео да докаже да је бука која му пара уши, стварна, и да је он заиста чује. Потврде за то није било. Управо када му је та мисао пала на памет зачуо се туп звук који је говорио да је то што се десило веома близу. Поглед му се зауставио на правац одакле му се чинило да допире тај звук. Потпуно несвестан свог израза лица, остао је закопан у месту. Непознат мушкарац лежао је испред његових ногу, не дајући знаке живота. Тело му се укочило од паничног страха а поглед се лагано спуштао до ногу, које су, као и код човека који је лежао пред њим, биле лишене и последњег осећаја Aна Стјеља EQUILIBRIUM 26 ЗБИРКА ПРИЧА 27 Aна Стјеља EQUILIBRIUM ЗБИРКА ПРИЧА ОЧИ ПОПУТ МЕСЕЧИНЕ Не бојим се, не бојим се – храбрила сам саму себе. Моја соба је била тако мрачна да се није видео ни прст пред оком. Ко ми је крив што сам пристала да дођем у ову дивљину! Кога ја то заваравам, умрећу од страха! Растргнуће ме дивље звери и затреће ми се сваки траг. Нико жив неће моћи да ме нађе! Таква сам била одмалена. Радознала, а плашљива. Чудо једно! Све бих да пробам, а плашим се и сопствене сенке. Плашим се да отворим очи, зато жмурим. А опет, нешто ме тера да их отворим. Срце ми куца тако јако. Олуја дивља у мом телу, муње ударају и прже ми кожу. Руке се хладе све више и више. Почињем да дрхтим. Осећам да се да нешто помера у тами ове проклете колибе. Одједном осетим како ми је лице засенило нешто налик на џиновску сенку. Осетила сам њено снажно присуство. У потпуној агонији, одлучих да се придигнем. Полако и обазриво отварам очи. Идем ка прозору, успут нешто мрмљам за себе. Коначно се прибрао, зграбио ту цедуљу и појурио да потражи помоћ. Оно што је прво помислио било је да покуца на врата најближе куће и да замоли за помоћ. То је и учинио. Када су се врата отворила, угледао је познато лице. То је била она иста гнусна њушка која га је мучки убила пре пола сата и оставила да чами на оном тротоару. Остаће мистерија шта је писало на оној цедуљи, међу његовим полумртвим, згрченим прстима. Она гнусоба од човека му залупи врата испред носа. Улична светла су се потом угасила.
Nameće se pitanje: Ko je umro/umrla? Koga je i u kojem od pomenutih svjetova, autorka ubila?
Razbijanje tradicionalne referentnosti pokazuje se u onom što je postalo postmoderni zaštitni znak – u citatu, reciklaži, pastišu i simulaciji. Oni su indikativni, ne samo za nestajanje konvencionalnih granica između proizvodnje i potrošnje već i za nezapamćeno posredovanje u našem načinu potrošnje, koji sve elemente iskustva pretvara u pokretne tekstove koji se mogu nasumice transformisati. Tako distanciranu recepciju, ravnodušnu prema shvatanjima pripadnosti ili lojalnosti porijeklu ( dakle, više nevezanu za upotrebnu vrednost) najbolje opisuje izraz „posredovana senzibilnost” (pri čemu se pod senzibilnošću podrazumeva kolektivna sklonost ka određenim kulturnim praksama): senzibilnost u kojoj se iskustvo živi posredno, preko umešanosti treće strane, da tako kažemo, koja deluje kao katalizator, ali i kao tampon zona.
Treći element između dva modelovana paralelna univerzuma Aninih priča, kao razrešitelj, pomiritelj bipolarne, ambivalentne pocijepanosti i svijeta i subjekta, javlja se kao ubačeni, neutralni svjedok kazivanja koji, najprije mora da se vrati na put sa kojeg je krenuo, kao u vremeplovu, prvobitno zaustavljenog a onda unatrag vraćenog sata vremena. Istinski odgovor na pitanje ko je umro/ubijen, u tom kontekstu glasi: vrijeme, odnosno (ne)vrijeme, ono koje se nemilice troši po društvenim mrežama, ekranima kompjutera i pametnih telefona, Bodrijarove simulacije života.
Убрзавам кораке. Ускоро ћу се погледати очи у очи с том громадом, тим непробојним застором моје младости – високом капијом црвене боје која води у моју авлију. Већ је видим како ме подругљиво и подсмешљиво посматра својим јарким очима и као да једва чека да оспе паљбу по мени. Ја ћутим, шта ћу, побеђен сам. И даље корачам овим пустим сокаком. Некада беше испуњен веселом грајом деце која су тако разиграно јурила за кокошкама, гускама, паткама и скупљала шљиве што су отпале с дрвећа шљива која су красила путељке испред сваке куће мог идиличног завичаја… Пред тим истим кућама, у смирај дана, могло се чути чаврљање најстаријих мештана, о само њима знаним темама. Ту би седели сатима и присећали се своје младости и свог завичаја у који се никад неће вратити. То беше спојкојно доба једне варошице. Сада, тако сама, пуста и туробна, личи на напуштено дете о коме нема ко да брине… Полако се назире крај мога пута. Пред собом угледах моју високу капију црвене боје. Али, нема више оног сјаја, оне јарке, живахне боје која ју је некада красила и по којој су је сви из далека препознавали. Рђом пресвучена, зубом времена изједена, тужна, чемерна и јадна. Прилазим сасвим близу. Желим да дотакнем њену површину, да осетим да је стварна. Али, као да ми нешто не допушта, као да ме нека невидљива сила гони одатле. Поглед ми се заустави код врата, старих дрвених врата, која су ме толико пута примала к себи а кроз која сам, једног дана, напустио свој дом и свој завичај. Иструлила, избледела, заборављена од свих. Чини ми се да је довољно да их само додирнем прстима, па да се отворе. Али нисам у праву. Била су закључана, баш као што је мој завичај закључан негде дубоко у мом срцу. Тражим кључ. Угледам један конопчић и на њему повећи кључ. Њиме покушавам да откључам врата али ми не полази за руком. Ипак, на крају, успевам. Врата се отварају и ја коначно, после толико година, угледах своју авлију. Истог трена, запахнуо ме је мирис траве. Поглед ми лута свуда по авлији. Гледам у даљину, као да путујем непрегледним пространствима свог детињства. То ме врати у дане када сам био дечак. Још осећам слатки укус грожђа које сам брао с винове лозе а која се тако вешто успињала уз дрвене стубове. Сећање ме води и до старог предратног очевог подрума који је у њему чувао своје вино а мајка храну. Некад сам се у њему, као у лавиринту, губио, па опет проналазио пут назад… И даље посматрам призор пред собом. Из моје куће пуца видик. Имам поглед на природу, сунце, Лоркина зелена поља и Ван Гогове сунцокрете.
Imajući u vidu da je celokupno iskustvo predmet posredovanja „naučenih” načina opažanja stvari (preko strukturišuće snage jezika u interakciji sa različitim društvenim ideologijama) – ovdje pod posredovanošću, mislimo na poseban utisak onih ličnih događaja za koje se obično smatra da se doživljavaju neposredno – fizičke senzacije, na primjer. U savremenom urbanom iskustvu osećanja, emocije i senzacije mnogo delotvornije izazivaju medijska simbolička slika ili visokotehnološki simulakrum nego neposredna izloženost, što je stanje koje je Džejmson opisao kao „efekat izbleđivanja”. Tu se može meriti uticaj poznog kapitalizma, jer posredstvom visoke tehnologije, napušteni odnos između subjekta i objekta biva najradikalnije raskinut, odnosno, tu se posredovanost može najbolje oceniti. Ukratko, ukoliko se moderno posredovano iskustvo može konvencionalno pratiti do one vrste zbrke koju su „Madam Bovari” i „Don Kihot” stvorili između sebe i likova iz književnosti koje su toliko voleli da čitaju, onda bi se postmoderno posredovano iskustvo moralo priznati za stalno stanje egzistencijalnog izmeštanja pomognuto tehnologijom koja je postala naša druga priroda.
Završićemo šetnju Aninim paralelnim romanesknim svjetovima, riječima Jelene Đorđević (Studije culture, Službeni glasnik, 2021.)
Konkretno, visoka tehnologija je izazvala zbrku između prostornih i vremenskih granica, rušeći granice po kojima se nekada razlikovala fantazija od realnosti i stvorila jedan treći, prilično sporan, saznajni prostor: simulakrum. Kao što tvrdim u prvom poglavlju ( Olalquiaga, 1992.) moderna kultura uhvaćena je između referencijalnog i simulativnog načina postojanja.
Katarina Sarić
