Magia sutra – 51
51. ili nije?
Treba odbaciti misao o nekvalitativnoj egzistenciji iz koje je nastala tzv. hemijski čista himera duha. I zajedno s tim, naravno, treba odbaciti i nastojanje baštine i srednjovekovne mistike da čovek u samom sebi ostvari nekvalitativnu (hemijski čistu) egzistenciju. Ono što su baština i srednjovekovna mistika želele da realizuju različitim sredstvima, i što se nazival o ništa, bezdanica, nekvalitetnost, neshvatljiv, konačno ne nekvalitativan, nego egzistencija lišena kosmosa. Šta se pod tim podrazumeva? Da čovek prozre i razume i shvati sledeće:
čovek nije dete kosmosa, nego natkosmičko biće. Ne mikrokosmos, nego mikroteos. Čovek prvobitno nije bio priroda, nego gospodar prirode, i opet će biti. Ljudsku egzistenciju nužno ne kvalifikuje kosmos, i čovekovo viđenje i budnost zapravo ne zavise od kosmosa. Za čoveka kosmos nije poslednja stvarnost. Poslednja stvarnost je Bog. I prva. I jedina. The divine is the only real, kaže Koventri Petmor. Nije reč o nekvalitativnoj egzistenciji, nego o egzistenciji koja se ne može kvalifikovati posredstvom kosmosa.
Pogledajmo pobliže najviši mogući stepen budnosti koji se postiže u hindu vežbama joge, tzv. nirvikalpa samadhi. Samadhi znači viši stepen entuzijazma. Ono stanje meditacije kada čovek uspeva da ovlada za njega najdubljim mogućim viđenjem. Najneposrednije moguće, oči u oči vidi prasliku. Kao što sanskrt kaže, ovde se čovek nalazi u samadhiju izvan kalpi, a kalpa znači kruženje epoha sveta. Ko istupi iz kalpi, istupio je iz kruženja. He postaje prazan. Nije nekvalitativan i nekvalitetan. Beskosmosan: kaže Pavle: naš duh nismo dobili od kosmosa, nego od Boga (nismo pomazani od kosmosa). Istupio je iz astralnih svetova gde stvarnost kvalifikuje životu materijalnim telima. Istupio je iz mentalnih svetova, gde stvarnost kvalifikuju ideje (ideje – tela). Odnosno, istupio je iz svakog kruga gde vlada zakon kruženja epoha sveta. To još ne znači da je prazan. Naprotiv. Ovaj kvalitet je dublji i primordijalniji od svakog drugog kvaliteta.
Kao što kaže Ričard St. Viktor, čovek razume da ono što vidi nije slika spoljnjeg kosmosa, nego je spoljni kosmos izbledela slika toga. Ili kao što tao paradoksalno uči: odnos sveta i prave egzistencije nije da se u nečemu ogromnom nalazi maleno ništa, nego da se u ovom ogromnom ništa nalazi ono maleno nešto. I čovek ovo stanje u socijalnoj svakodnevici ne doseže ne za to što je ono za njega ledeno apstraktno i daleko i beživotno i prazno, nego zato što je ova ledena čistota isuviše vrela i duboka, ova daljina isuviše blizu, i ova beživotnost suviše strasna, i ova apstraktnost je isuviše konkretna i blistava.
Bela Hamvaš
