Magia sutra 40
40. koja je ogledalo
Na ovu misao se već onda trebalo navići kada je bilo reči o prirodi imaginacije. Kako neko istovremeno može biti prizor i biće? Kako je moguće da se imaginacija preobrazi u sopstvenu viziju i da ne bude u samoj sebi primljenoj slici ne kopija, već sama slika? Moguće je na taj način što postoji ogledalo, odnosno postoji vrhovna moć (reč) koja stvara izvornu egzistenciju, i ona ima odjek, odnosno izvorno biće ima kopiju u ogledalu. Sofija je to ogledalo u kojem drevno Biće (Beme ga naziva Wesen aller Wesen) vidi samo sebe.
Zarad lakšeg razumevanja moglo bi se reći da ono što mi danas nazivamo svešću jeste dvostrano ogledalo. Sve ono što postoji u vidnom krugu, bilo izvan, bilo unutar čoveka, može se zapaziti prilikom promene svesti. Svoj život ispravljamo na osnovu iskustva koje se javlja na ovoj svesti. Naše biće nikako nije samostalna egzistencija. Ono što nas održava, to je hrana (spoljna i unutarnja) dobijena s drugog mesta, i ono što nas usmerava jeste reč prispela spolja i iznutra (slika, vizija, prizor). Svest je taj upravljač. Ali svest, ako je i ogledalo, mutna je. Zbog toga hindu baština kaže da živimo u avidji (u srozanoj budnosti). Ovo znanje (centralna mudrost, vidja, Hohma) o normalnom čoveku, sačuvano u praslici, čuvamo da bi svest cele egzistencije bila jasnija, egzaktnija, osetljivija, pouzdanija, autentičnija, realnija, odnosno ta svest je ogledalo sa svetlošću koja se ne lomi.
To ogledalo jeste Sofija.
(Beleška: Ogledalo je jedna od Bemeovih temeljnih reči. Potpuno objašnjenje daje u delu Psychologia Vera. Među modernim autorima ogledalo se nalazi u središtu razmišljanja Rudolfa Kasnera. Na žalost, Kasner ogledalo i imaginaciju (Einbildungskraft) ne postavlja u sofijatičnu perspektivu, i svoje veoma visoko znanje prisiljen je da primenjuje na estetičkom nivou.)
Bela Hamvaš
