Magia sutra 5 – Zasnovati bivstvo
Bengel kaže da je zasnovati više nego graditi.
Reč je o ovom zasnivanju. Ne kao da ne postoji osnova. Nalazi se u objavljenju, eventualno i u misli, ali se još nije probila iz odluke, i nije se realizovala. Zbog toga je crkva (koju objavljenje naziva Božijom državom) misao (briga), ali nije životni poredak. Crkva nije u misli, nego je u vlasti, kaže Pavle. Zasnovati, a ne graditi, jer je zasnovati više, i uvek treba birati više.
Osnova je svetinja života. Na tome počiva svesno očišćen životni poredak.
Pitanje je šta znači zasnovati. Od istočnjačkih metoda najčistiji je tao, a on kaže da jedino što čovek može da učini jeste da samog sebe uzdigne u potpuno čistu situaciju. Potpuno čist čovek raspolaže takvom zračećom snagom da oko sebe rasvetljuje tamu. Ako se vladar države nalazi u taou, on zrači na celo carstvo. Ostvaruje se mir i blagostanje. Ali ako usamljeni pustinjak u svojoj pećini dosegne tao, svetlost zrači na rastojanju od mnogo hiljada milja. To uče i Budine pristalice, a živi Buda (Savršeno Budan) zrači svetlošću čistog bivstva. Na zemlji uvek treba da bude bar jedan budan sanjar, inače bi svet potonuo u noć.
Baština više ne kazuje. Hrišćansko čovečanstvo zasnivanje bivstva čini zavisnim ili od religije, ili od dobrih postupaka. Time što je religiju i dobre postupke odvojilo jedne od drugih, hrišćanstvo je načinilo grešku. Ko misli da uslov Jeste zasnivanje religija, on pojačava misao, nauk. Ali nauk je sam po sebi nerealizovana misao (briga). A ko zasnivanje čini zavisnim od dobrih postupaka, on odvaja aktivnost od misli. …. Tako je postalo moguće da nastane golem broj misli i reči nabreklih do golemih razmera koje nikome nije ni na kraj pameti da realizuje, čak ih i nije moguće realizovati. Od ovih nabreklih i iznutra praznih reči koje se ne mogu realizovati nastao je ceo jezik, i taj jezik je kulminirao u tzv. idealizmu. Jezik idealizma je takav jezik čije reči su istupile iz kruga mogućnosti realizacije, čija bi realizacija čak značila ne zasnivanje čovekove egzistencije, nego zasnivanje čovekovog nepostojanja. Zašto? Jer idealizam hoće da zadrži ideju bez obzira na mogućnost njene realizacije, čak i nasuprot prirodi ljudskog bivstva. Kao što se ispostavilo, idealizam je antiživotno mišljenje. Moralo se to ispostaviti kada se htelo da se ideje uz pomoć terora – jer su mogli samo uz njegovu pomoć – ne realizuju, nego da se naredi njihova obavezna realizacija.
Pa ipak nije išlo. U tzv. pozitivizmu i pragmatizmu, pak, postao je moguć nemisaoni i bezidejni aktivni insekt-čovek, koji je samo aktivan, ali ništa više. Ovaj čovek je preko palube broda izbacio misao, ma i po cenu potpunog osiromašenja života.
Oboje su himera. A bivstvo današnjeg čovečanstva s dve strane nagrizaju ove dve himere, s kakvim pak rezultatom, to vidimo.
Tao nesumnjivo treba zadržati. Zasnivanje bivstva ne može ni pokušati neko ko svoj život bar delimično nije razrešio. Mašati se zajedničkih pitanja a imati neobavljene lične probleme? Prati rublje prljavom vodom. Međutim, tao nije dovoljan. Zašto?
Jer lično spasenje nije dovoljno. Treba živeti u odluci ostvarivanja reči.
Crkva (zajednica pravednih) objavljuje reč, i pruža prostor za aktivnost. Crkva zbog toga jer zasnivanje egzistencije nije povlastica nekog naroda ili klase ili religije ili nacije. Crkva je zajednica univerzalnog čovečanstva. Već i zato što postoji jedina istinska zajednica, a to je čovečanstvo. A osnova zajednice jeste jezik.
Jezik sprečava raspad slobodne zajednice (Die Sprache tilgt die Tilgung der freien Gemeinschajt – Bader). Ko govori, pripada zajednici. Zasnivanje bivstva ne može se odvojiti od ostvarivanja Božije države. A Božija država se ne može urediti kao nacionalni park.
Odluka je uvek lični zadatak, to je bila i to će biti. Međutim, zasnivanje bivstva nije odvojeno od Crkve. Svaka egzistencija izvan Crkve vodi ili ka neostvarljivo nabreklim rečima, ili aktivnoj ludoriji.
Bela Hamvaš
