41. i u kojoj je sve vidljivo
To je najvažnije o Sofiji što se uopšte može reći. Razlika između svesti i Sofije jeste što je svest polomljeno ogledalo egzistencije, odnosno i ona je sama u parčadima. Zbog toga svest vidi delove, odvojene stvari i objekte. Ova priroda svesti je razlog što živimo usred parcijalne objektivacije. O celini samo Sofija poseduje sliku (svest). O celini mi znamo da ona nije samo svet čoveka, društva, istorija, nauke, mišljenja, umetnosti, religije. Ali celina nije svet minerala i biljaka i životinja, dodajući i astralni kosmos. Celina je celokupan svet svemira. Čovek nije mikrokosmos, nego mikroteos, i njegov dom nije geografsko mesto, nego celina. U Sofiji je vidljiva celina. Ona je ogledalo osetljivo na celinu, na sve njene pojedinosti, ali u svoj celini, odnosno ukupno i potpuno.
Međutim, ono što je za nas u ovom trenutku najvažnije jeste što Sofija ne samo da znači, nego i pokazuje sledeće:
Sofija je normalan čovek, cela egzistencija, čist (bezgrešan) duh, budna (neporemećena) duša, zdravo (nekvarno) telo. Sofija nije samo slika i prizor autentičnog (normalnog) čoveka, nego je ona sama taj čovek. Ali Sofija nije samo taj čovek, nego i posednik onog znanja (centralna mudrost) koje pomaže i obavlja vaspostavljanje normaliteta u čoveku. Vizija privlači čoveka.
To znamo. Imaginacija se lepi za prizor i sebe samu preoblikuje (transmutira) prema slici i sličnosti s ovim prizorom, odnosno ostvaruje (realizuje) viziju. Sofija je ono biće i prizor (ogledalo) koje je za ljudsku imaginaciju uživanje, cilj volje i zanos. Spasenje. Ono što postoji treba da se očituje (das Wesen muss erscheinen). Sofija je ispoljena slika (plan spasenja), operacija ispoljavanja (realizacija), ali je ona sama biće, postojeće biće života, koje je ogledalo (ogledalo tvoračke centralne mudrosti, budnosti), u kome se celina sagledava odjednom. U Sofiji i uz
pomoć Sofije imaginacija celu viziju može da učini samu po sebi neprekidno dozrelom. U Sofiji može da otkrije stvarnost u njenoj potpunosti, i u Sofiji može da ovlada svakom mogućnošću.
(Beleška: Otinger u svojoj studiji o Bemeu ovako određuje Sofiju: slika nevidljivosti Boga (Das Bild der umsichtbarkeiten). Određenje zvuči kao paradoks, ali samo za um. Imaginacija zna da je magijska vizija in actu (u zanosu očitovanja) pojava (manifest) i nevidljiva (okultna) istovremeno, i svaka pojava bezuslovno ide zajedno
sa skrivanjem i svako skrivanje zajedno s pojavljivanjem, i manifestacija i okultacija se podudaraju. Zato Beme kaže da je stvarnost očigledna tajna pred našim očima (am alleroffenbarlichten und doch heimlich), odnosno stvarnost je Mysterium Magnum. Naravno, ovo je takođe razumljivo samo za imaginaciju.)
Bela Hamvaš
