Magia sutra 86
86. Najpre smestiti, Prvi momenat operacije realizacije.
Smestiti, naravno, prasliku normalnog čoveka, i to, naravno, u središte životne mašte. Kako se to zbiva? Beme operaciju naziva Anzundung des rechten Lebens (paljenje ispravnog životnog plana). Svaki dalji korak zavisi od uspeha ove rečenice. Što se tiče životne mašte, pitanja se često postavljalo i postavlja da li ona po svojoj prirodi leži iznad površine svesti, ili ispod nje. Odgovor na ovo pitanje: životna mašta se prostire tačno na granici svesti i nesvesti, tako da je stalno otvorena u oba smera, i s podjednakom osetljivošću prima slike i odozgo i odozdo.
U zabataljenom životnom poretku imaginacija u svojoj potpunosti može da potone ispod svesti, i da izgubi svoju budnost. U tom slučaju čovek nema uticaja na to kakvu sliku prima. Potom san primljene slike, većinom u nadahnutom tumačenju, baca nazad svesti. Međutim, životna mašta se bez velikog napora može izdići iz naše svesti. Treba misliti na to da životna mašta nastavlja onu složenu delatnost koja je ujedno mozak-srce- želudac-seks.
I primanje (ishrana, opažanje, polni akt) i rađanje. Smeštanje se uvek poklapa s aktom primanja. Zato aktivitet imaginacije nije samo maskulin, ili samo feminin, nego dvopolan (androgin). Simbol smeštanja i začeća u alhemiji jeste ples kraljevića i princeze (oploditelj i oplođena). To je primanje hrane (čulni utisak, seme oplodnje). Uspešno smeštanje se može prepoznati po tome što ide uz slično zadovoljstvo kao sitost hranom, ili ljubavni zagrljaj. Životna mašta je, recimo, središte pneumatičke razmene materija. Ono što prima (čime se hrani, što je oplođava) dobija uvek spolja (odozgo). Ali sama ga preobražava (transmutacija) u ono što je dobila. Imaginacija nije muškog i nije ženskog roda, nego androgin. Sama sebi Htufin sutra daje ono što prima. Seme i jajna ćelija. Zato ne odgovara samo erotskom aktu, ne samo ishrani, ne samo opažanje, nego svakome od njih. I zato je ona jedna vrsta drevne aktivnosti potpune vrednosti, što nije ništa drugo do Oeovpyia (divinacija). Slika u imaginaciji postaje živo biće. U zanosu. U zajedničkom zanosu sejanja i primanja. Čovek se preobražava u hranu. Bićeš ono što jedeš. U središtu imaginacije dvoje se pretvara u jedno. Ostvari se. Svaka stvarnost je posredovanje magije i aktiviteta (de potentia ad actum). Zbog toga slika nije samo u meni, nego sam i ja u slici. Zbog toga Platon kaže da se čovek u zanosu saznanja poistovećuje sa saznanjem.
Misao je misao misli, kaže Džojs (The thought is the thought of the thought). Ali i delo je zdelana delatnost (II n ’agit pas, on le fait agir). U aktu prijema životne mašte (smeštanje u sebe sama) uvek postoje tri momenta: 1. Tvorac slike (creatio) (muški rod – sperma), 2. oblikovatelj slike (formatio) (ženski rod – oplođena), 3. izmeštalac slike (factio) (androgin – pneuma). Tri momenta su jednoprostorna i jednovremena i jedan od drugoga se ne mogu odvojiti. Znak za tri aktiviteta u jeziku jeste muški rod, ženski rod i srednji “rod”. Srednji ne zato što je on zaista srednji (bez roda), nego zato jer je za čoveka ukinuta mogućnost egzistencije androgina. Zato se jedinstvo rodova (prarodnost) u čoveku promenilo u neplodnost. Atomsko jezgro u fizici naučnici su prinuđeni da nazivaju neutronom (srednjim rodom), jer nema naboj. Neutron nije pravi nego lažni androgin (hermafrodit), nije otvoren prema dve strane, nego je zatvoren u oba smera (neplodan). Realizacija čoveka androgina jedan je od najvećih konačnih zadataka, za koji Otkrovenje kaže: kad od dva bude jedan, čovekova pneuma će ponovo zadobiti primordijalno jedinstvo, koje je pad raspolutio. Zbog toga se misao o hemijski čistoj (sterilnoj) pneumi može smatrati gotovo stručnim nonsensom. Pneuma nije bezrodna (hermafrodit), nego ujedno raspolaže moći nad oba roda. Zbog toga sam u pneumatičkom aktu istovremeno oploditelj i oplođeni (voijcna votjcrecoa), kada upoznam, i upoznati upozna mene, kada radim, delo radi mene, znači Baderova definicija je tačna: cogitor ergo cogito, mišljen sam, dakle mislim. Znači, kada u imaginaciju primim sliku normalnog čoveka, onda slika normalnog čoveka prima mene, i kada ja mislim, on misli mene, i to je u meni, i ja sam u njemu. Primordijalni akt bivstva (Oeovpyia) androginske prirode čovek je jedino sačuvao u svojoj životnoj mašti, po svoj prilici ovde zato jer put prema primordijalnom aktu bivstva vodi preko životne mašte, ne nazad, nego (vremenski) napred, odnosno ne u smeru zlatnog doba, nego iskupljenja.
Bela Hamvaš
