Dalekim Melniboneom, čudesnim kraljevstvom jednog mitskog sveta, upravlja vrli Elrik, poslednji izdanak jedne slavne loze; ali on je vladar koji, u očima svojih suparnika, ne zaslužuje Rubinski presto: plemenit je, osećajan, uman. Suprotno tradiciji, čovek od misli, a ne čovek od dela.
Ali, kucnuo je čas dramatičnih zbivanja: izdajnički kraljevski rođak, pretendent na Rubinski presto, diže pobunu, koja se završava neuspehom. Onda on baca teške čini na Elrikovu draganu, i Elrik, da bi je spasao, upušta se u najveću pustolovinu svog života, preduzimajući put u drugi Prostor. Cilj njegov, istovremeno, sada je i čudesni mač Olujnik, koji će ne samo Elriku povratiti snagu, već i otkloniti grozu od njegovog kraljevstva.
Daleko, u svetu-izvan-svetova, vodi se odlučni boj, ali, sa njegovim ishodom, ne odlučuje se konačno i Elrikova sudbina. Njegov je zadatak, sada, da svom starom kraljevstvu vrati sjaj izgubljen u prošlosti, i u tom cilju on preduzima novo putovanje. To uzbudljivo Elrikovo lutanje opisano je u novoj Murkokovoj knjizi — „Mornar na Moru Sudbine“ — koja će takođe biti objavljena u „Plavoj ptici“.
Prolog
Tekst je vizuelno preuređen kako bi bio pregledniji i lakši za čitanje, uz strogo poštovanje tvog zahtjeva da se ne mijenja nijedna riječ. Sredio sam pasuse, dijaloge i istakao ključne cjeline.
HRONIKA CRNOG MAČA
Ovo je povest o Elriku, pre nego što ga nazvaše Ženoubicom, i pre potpunog sloma Melnibonea. Ovo je povest o njegovom rivalstvu s rođakom Jirkunom, i o njegovoj ljubavi prema rođaci Simorili, pre no što su to rivalstvo i ta ljubav doneli Imriru, Usnulom Gradu, propast u plamenu, pošto su ga poharali pljačkaši iz Mladih Kraljevstava.
Ovo je i povest o dva crna mača, Olujniku i Žalobniku, o tome kako su pronađeni i kakvu su ulogu odigrali u sudbi Elrika i Melnibonea — sudbi što je uobličila jednu još veću sudbinu: sudbinu sveta. Pripovest je ovo o dobu kada je Elrik bio kralj, zapovednik zmajeva, flota i naroda ove poluljudske rase što vladaše svetom deset hiljada godina.
Ovo je i pripovest o tragediji — ova povest o Melniboneu, Ostrvu Zmajeva. Pripovest o čudovišnim osećanjima i visokim težnjama. Pripovest o mađiji i izdajstvu, o uzvišenim idealima, o agonijama i strahotnim zadovoljstvima, o gorkoj ljubavi i slatkoj mržnji. Pripovest o Elriku od Melnibonea. Većeg dela toga Elrik se sećao samo u svojim besanim noćima ispunjenim morama.
Na ostrvskom kraljevstvu Melniboneu, svi stari rituali još uvek su na snazi, iako je moć države izbledela u poslednjih pet stotina godina, a život se održavao samo trgovinom sa Mladim Kraljevstvima, kao i zahvaljujući tome što je grad Imrir postao stecište trgovaca. Zar ti rituali nisu više bili od koristi? I, mogu li se rituali odbaciti, a izbeći sudbini?
Jedan čovek koji želi da vlada umesto Elrika voli da veruje da je to nemoguće. On tvrdi da će Elrik izazvati propast Melnibonea, zato što odbija da poštuje sve rituale (a Elrik poštuje mnoge). I tako započinje tragedija koja će se okončati mnogo godina posle našeg vremena, i ubrzati propast ovog sveta…
I
JEDAN SETNI KRALj: DVOR HRLI DA GA SLAVI
Njegova je put boje izbledele lobanje, a duga kosa, koja se spušta ispod ramena, mlečno je bela. Sa izduženog divnog lica gledaju dva kosa oka, grimizna i sumorna, a iz širokih rukava njegove žute odore proviruju dve vitke ruke, takođe boje kostiju. One počivaju na naslonu prestola isklesanog od jednog jedinog komada masivnog rubina.
Crvene oči su nespokojne, i povremeno jedna ruka se digne da dodirne laku kacigu koja se odmara na bledim kovrdžama: kacigu načinjenu od neke tamne, zelenkaste legure izvanredno izvajane u nešto slično zmaju koji se upravo sprema da poleti. Na ruci, koja odsutno miluje krunu, nalazi se prsten sa retkim kamenom Aktoriosom, čije jezero se ponekad lenjo pomera i menja oblik kao da je od dima, a nemirno je u svom zatvoru od dragulja kao i mladi albino[1] na svom Rubinskom prestolu.
On gleda dole na dugi niz kvarcnih stepenica na kojima se njegovi dvorani zabavljaju, igrajući s takvom lakoćom i šaputavom gracioznošću, kao da su utvare. Mentalno, on raspravlja moralne probleme, i već ta aktivnost odvaja ga od većine njegovih podanika, jer oni nisu ljudska bića. To su stanovnici Melnibonea, Ostrva Zmajeva koji su vladali svetom deset hiljada godina i prestali da vladaju u poslednjih petsto godina. Oni su surovi i bistri i za njih „moralnost“ znači manje nego obično poštovanje tradicija starih stotine vekova.
Mladom čoveku, četiri stotine dvadeset osmom po redu, u direktnoj liniji, nasledniku prvog Čarobnjaka Vladara od Melnibonea, njihova razmetljivost izgleda ne samo napadna već i budalasta; jasno je da je Ostrvo Zmajeva izgubilo veći deo svoje moći i da će uskoro biti ugroženo, već sledećeg ili narednog stoleća, u direktnom sukobu sa novonastalim državama ljudi koje oni pomalo zaštitnički nazivaju Mladim Kraljevstvima. Gusarske flote već su bezuspešno pokušavale da napadnu Imrir Divni, Usnuli Grad, prestonicu Ostrva Zmajeva, Melnibonea.
Pa ipak, i vladarevi najbliži prijatelji odbijaju da govore o mogućnosti propasti Melnibonea. Nimalo im se ne sviđa kad on sam pominje tu mogućnost, i smatraju njegove primedbe ne samo nezamislivim nego i neobičnim kršenjem dobrog ukusa.
I tako, usamljen, vladar razmišlja. On žali što njegov otac, Sadrik Osamdeset Šesti, nije imao više dece, jer bi onda možda bolji monarh zauzimao Rubinski presto. Sadrik je već godinu dana bio mrtav, šapćući dobrodošlicu zahvalnosti onome ko je došao po njegovu dušu. Kroz ceo svoj život Sadrik nije znao ni za jednu drugu ženu sem svoje supruge, a vladarka je umrla rađajući svog jedinca slabe krvi. Ali, melniboneanskim osećanjima (koja su čudno drugačija od osećanja novodošlih ljudi), Sadrik je voleo svoju ženu i nije nalazio zadovoljstvo u društvu bilo koga drugog, čak ni sina koji ju je ubio i bio sve što je od nje ostalo.
Čarobnim napicima i ponavljanjem runa[2], retkim korenjem, hranjen joj je sin; njegova je snaga veštački održavana svim postojećim znanjima kraljeva — čarobnjaka Melnibonea. I živeo je i još uvek živi — zahvaljujući magiji samo, jer on je po prirodi malaksao i bez svojih lekova jedva da bi mogao podići ruku makar u toku samo jednog običnog dana.
Ukoliko je vladar uopšte nalazio prednosti u svojoj doživotnoj slabosti, ona mora da je bila u tome što je mnogo čitao. Pre no što je napunio petnaest godina pročitao je sve knjige iz očeve biblioteke, a neke i po više puta. Svoje čarobnjačke moći, koje je naučio prvobitno od Sadrika, veće su od onih koje su posedovali njegovi preci kroz dugi niz generacija. Njegovo poznavanje sveta van obala Melnibonea ogromno je i duboko, iako jedva da je imao neposrednog iskustva.
Kad bi hteo, mogao bi ponovo uspostaviti staru moć Ostrva Zmajeva i vladati i sopstvenom zemljom i Mladim Kraljevstvima kao neranjivi tiranin. Ali čitanje ga je naučilo da dovodi u sumnju primenu sile, da ispituje sopstvene motive, da se pita da li silu uopšte treba primenjivati, bilo iz kog razloga. Njegova načitanost dovela ga je do njegove „moralnosti“, koju i sam jedva shvata. Tako, za svoje podanike on je zagonetka, a za neke je i pretnja, jer niti misli niti dela u skladu s načelima kako pravi Melniboneanac (a pri tom još i melniboneanski vladar) treba da misli i da postupa.
Njegov rođak Jirkun, na primer, izražavao je često snažne sumnje u Elrikovo pravo da vlada narodom Melnibonea. — Ovaj slabački učenjak će navući propast na melniboneanski narod — reče on jedne noći Divim Tvaru, Gospodaru Zmajevih Pećina.
Divim Tvar je jedan od malobrojnih vladarevih prijatelja i on je odmah tačno preneo ovaj razgovor, ali mladi vladar je celu stvar nazvao „trivijalnom izdajom“, dok bi bilo koji od njegovih predaka nagradio ovakva osećanja vrlo sporim ali izvanrednim javnim pogubljenjem. Vladarev stav je još više komplikovan činjenicom što je Jirkun, koji čak i sad pravi malu obazrivu tajnu od osećanja da on sam treba da bude vladar, brat Simorile, devojke koju albino smatra svojim najbližim prijateljem i koja će, jednog dana, postati vladarka.
Dole na mozaičkom podu dvora vidi se princ Jirkun u svojem najlepšem krznu i svili, draguljima i brokatu, kako igra sa stotinom žena za koje se priča da su mu bile ljubavnice u ovom ili onom razdoblju života. Njegovo lice, istovremeno i lepo i hladno, uokvireno je dugom crnom kosom, namašćenom i kovrdžavom, a njegov izraz, kao i uvek, sardoničan, dok je držanje oholo. Teški brokatni ogrtač njiše se tamo-amo, i prilično snažno udara druge igrače. On ga nosi kao da je oklop ili, možda, oružje.
Većina dvorana ne ceni princa Jirkuna. Nekim smeta njegova nadmenost, iako ćute, jer Jirkun je poznat kao priličan čarobnjak. Njegovo ponašanje je, ipak, ono što melniboneanski dvor očekuje i hvali kod jednog plemića, ono što bi pozdravili kod svog vladara. Vladar to zna. Želeo bi da može zadovoljiti svoj dvor, kao što ovaj hrli da ga slavi svojom igrom i duhovitošću, ali ne može naterati sebe da učestvuje u nečemu što intimno smatra zamornim i dosadnim nizom ritualnih poza. U tome je, možda, ponešto oholiji od Jirkuna, koji je bar konvencionalna prostačina.
Sa galerija, muzika je sve glasnija i složenija, dok robovi naročito uvežbani i operisani tako da pevaju samo po jednu savršenu notu, bivaju stimulisani za strastvenije napore. Čak je i mladi vladar ganut užasnom harmonijom njihove pesme, koja jedva da podseća na nešto što je ikad ranije proizveo ljudski glas. „Zašto njihov bol proizvodi takvu božansku lepotu?“, pita se on. „Ili, zar je sva lepota nastala kroz bol? Je li to posvemašna tajna velike umetnosti, ljudske i melniboneanske?“
Dole, u sali, komešanje. Kapije su se otvorile a dvorani prestali s igrom, povukavši se unazad, duboko se klanjajući vojnicima koji ulaze. Vojnici su odeveni u svetloplavo, njihove ukrasne kacige fantastičnih su oblika, a koplja ukrašena draguljima. Okružuju mladu ženu čija je plava haljina u skladu s njihovim uniformama i čije gole mišice ukrašava pet-šest narukvica od dijamanata, safira i zlata. Žice od dijamanata i safira upletene su u njenu kosu. Suprotno od drugih žena na dvoru, lice joj nije išarano bojama po obrazima i kapcima. Elrik se smeši. To je Simorila.
Vojnici su njena lična ceremonijalna straža koja, po tradiciji, mora da je prati u dvor. Oni se penju stepenicama koje vode Rubinskom prestolu. Polako, Elrik se diže i pruža ruke. — Simorila! Mislio sam da si odlučila da ne udostojiš dvor svojim prisustvom večeras? Ona mu uzvraća osmeh. — Moj kralju, ustanovila sam da sam ipak raspoložena za razgovor.
Elrik je zahvalan. Ona zna da se on dosađuje, a zna, takođe, i da je jedna od malo stvorenja u Melniboneu s kojima on želi da razgovara. Da protokol dozvoljava, ponudio bi joj presto, ali, ovako, ona mora sedeti na najvišem stepeniku kraj njegovih nogu. — Molim te sedi, slatka Simorila.
On zauzima svoje mesto na prestolu i naginje se napred, pošto se ona smestila, i gleda ga u oči s izrazom koji u sebi sjedinjuje veselost i nežnost. Ona govori tiho, dok se njena garda povlači i meša po strani stepenica sa Elrikovom ličnom gardom. Njen glas može čuti samo Elrik. — Hoćeš li izjahati sa mnom sutra? U divlji deo ostrva, moj vladaru? — Imam neke stvari koje čekaju da im se posvetim… Ali, ideja ga privlači. Već nedeljama nije napuštao grad i jahao s njom, dok ih pratnja diskretno drži na odstojanju. — Jesu li hitne? On sleže ramenima. — Šta je uopšte hitno u Melniboneu? Posle deset hiljada godina većina problema se vidi iz izvesne perspektive.
Njegov osmeh liči na smejuljenje mladog studenta koji je rešio da se igra zabušavanja sa svojim mentorom. — Vrlo dobro, rano ujutro krenućemo, pre no što se ostali probude. — Vazduh van Imrira biće čist i oštar. Sunce će biti toplo za ovo godišnje doba. Nebo plavo i bez oblaka. Elrik se nasmeja. — Takvu mađiju si ti morala izvesti.
Simorila spusti oči, prateći šaru na mermernom podu. — Pa, možda, malo. Nisam sasvim bez prijatelja među najslabijim stihijama… Elrik se isteže da dodirne njenu meku plavu kosu. — Da li Jirkun zna? — Ne.
Princ Jirkun je zabranio svojoj sestri da se meša u stvari mađije. On ima prijatelje samo među najmračnijim natprirodnim bićima, i zna da su oni opasni. Otuda on zaključuje da svako čarobnjaštvo nosi u sebi tračak opasnosti. Sem toga, on mrzi i pomisao na to da i drugi mogu imati istu moć koju ima on. Možda je upravo to ono što on kod Elrika najviše mrzi.
— Nadajmo se da ceo Melnibone želi da ima lepo vreme sutra — kaže Elrik. Simorila ga čudno gleda. Ona je još uvek Melniboneanka. Nije ni pomislila da bi njena mađija mogla nekome smetati. Onda sleže svojim divnim ramenima i lako dodirnu kralja po ruci. — Ta krivica — kaže — to čeprkanje po savesti! Njihov smisao izmiče mojoj prostoj pameti. — I mojoj, moram priznati. Izgleda da i nema praktičnog smisla. Ipak, više nego samo jedan naš predak prorekao je promenu u prirodi naše zemlje. Duhovnu i fizičku promenu. Možda su to svetlucanja te promene kad mislim na svoj čudan ne-melniboneanski način?
Muzika raste. Muzika se gubi. Dvorani igraju i dalje, iako su mnoge oči uprte u Elrika i Simorilu, dok ovi razgovaraju na vrhu platforme. Prave kombinacije. Kada će Elrik proglasiti Simorilu za svoju buduću vladarku? Da li će oživeti stari običaj koji je Sadrik odbacio, da se žrtvuje dvanaest nevesta i njihovih mladoženja Bogu Haosa, kako bi osigurao dobar brak vladarima Melnibonea? Jasno je da je Sadrikovo odbijanje da nastavi s tim običajem donelo propast njemu, a njegovoj ženi smrt; dobio je bolešljivog sina i ugrozio čak i kontinuitet monarhije. Elrik mora oživeti taj običaj.
Čak se i Elrik mora plašiti da se ne ponovi sudbina njegovog oca. Ali neki govore da Elrik neće učiniti ništa što je u skladu s tradicijom, i da na taj način ugrožava i sopstveni život i postojanje Melnibonea i sve što on znači. A svi koji tako govore viđaju se često u društvu, i u dobrim su odnosima sa Jirkunom, koji i dalje pleše kao da nije svestan njihovog razgovora, i kao da zaista ne zna da njegova sestra tiho razgovara s njegovim rođakom što sedi na Rubinskom prestolu, zaboravljajući svoj položaj, i ne pokazujući onaj žestoki i odvratni ponos koji je, u prošlosti, odličavao svakog pojedinačnog vladara Melnibonea. Elrik se sav uneo u ćaskanje, zaboravljajući da dvor to pleše zato da bi njega zabavljao.
A onda, iznenada, princ Jirkun se sledi usred piruete i podiže svoje tamne oči da pogleda gore ka svome kralju. U jednom uglu sale Divim Tvarovu pažnju privuče Jirkunova sračunata i dramatična poza, i Gospodar Zmajevih Pećina se namršti. Njegova ruka pada tamo gde bi normalno stajao mač, ali mačevi se ne nose na dvorski bal. Divim Tvar gleda pažljivo i uporno u princa Jirkuna, dok se visoki plemić penje stepenicama ka Rubinskom prestolu. Mnogobrojne oči prate kraljevskog rođaka i skoro niko više ne pleše iako muzika postaje sve vatrenija, dok upravljači robovima podstiču muzičare na još veće napore.
Elrik podiže pogled i vidi Jirkuna kako stoji jedan stepenik ispod onog na kome sedi Simorila. Jirkun se klanja na malčice uvredljiv način. — Predstavljam se svome gospodaru — kaže on.
Majkl Murkok
