Piše: Božo Koprivica
Ferenc Puškaš(1927-2006)
Mađarska, Španija
Klubovi: Kišpešt, Honved, Real Madrid
Do svoje desete godine Puškaš je nosio prezime Pucfeld. Njegov otac (bio je mesar) imao je nemačko poreklo. Deca su me često zvala Švaba. Roditelji su 1937. Pucfeld promenili u Puškaš. Puškaš na mađarskom znači puškar. Mladi Ferenc odrastao je u Kišpeštu, predgrađu Budimpešte, po ceo dan se igrao na ulici, pa je jednog od dečaka doveo kući. Mama, daj mu nešto da jede, igrao je bolje od mene. Taj dečak koga je Pušlaš doveo bio je Jožef Božik. Ne verujem da je to Puškaš ikad više ponovio, da je prizao da je neko bolji od njega. Tako je nastalo veliko prijateljstvo, prijateljstvo kakvog nije bilo i neće biti među velikim igračima. Puškaš i Božik zajedno su otišli u mali klub Kišpešt, pa u Honved i u reprezentaciju. Uvek je Puškaš bio malo brži, malo ispred Božika, ali njihovo je prijateljstvo nastavljeno i u vreme kad Puškaš više nije bio u Mađarskoj.
Svoju prvu utakmicu Puškaš je odigrao 6. Decembra 1943. Kišpešt je izgubio sa 4:3, a Puškaš je dao jedan gol. Sa 18 godina Puškaš je već bio u reprezentaciji. Prva utakmica je bila protiv Austrije, 20. avgusta 1945. I poslednju utakmicu Puškaš je odigrao protiv Austrije. Na obe te utakmice Puškaš je bio strelac. Gustav Šebeš, po uzoru na sovjetski model, osnovao je tim Honved, tim vojske, ili tim policije i vojske. U tom timu bili su Grosić, Božik, Puškaš, kasnije će doći Kočiš i Cibor, i tako je formiran najbolji tim na svetu. Tim reprezentacije, Honved je pet puta bio prvak Mađarske, a Puškaš četiri puta najbolji strelac prvenstva: 50, 31, 25, 27 golova po sezoni.
Mađarska je osvojila zlatnu medalju na Olimpijadi u Finskoj. Kapiten tog tima bio je Ferenc Puškaš. Na dve utakmice protiv Engleza, utakmici stoleća u Londonu 1953. i revanš utakmici u Budimpešti 1954, Puškaš je postigao četiri gola. Dva u Londonu i dva u Budimpešti. Mađarska – Engleska 13:4. A nisu bili u pitanju petlići Engleske nego njihov najbolji tim.
U finalu Svetskog prvenstva 1954. Puškaš je dao dva gola Nemcima. Prvi za 1:0 i drugi koji je poništen na samom kraju utakmice. I tako nije bilo 3:3 nego 3:2 za Nemačku. I to je bio kraj mađarske ere, kraj zlatnog tima. U četiri godine (od 1950. Do 1954) stao je ceo jdan vek. Jer je ta reprezentacija odigrala 59. utakmica, 50. Puta je pobedila, sedam puta je igrala nerešeno i izgubila od Austrije sa 5:3 i Nemačke sa 3:2. Sa strašnom gol razlikom 245:69. Puškaš je 50-ih godina 20. veka bio najbolji igrač na svetu. Miljenik navijača Honveda, miljenik Budipešte, miljenik Mađarske. Poznatiji od Franca Lista ili od Šandora Petefija. Komandant mađarske lake konjice, major koji galopira. Posle revolucije 1956, koja je surovo ugušena ruskim tenkovima, Puškaš je otišao u izgnanstvo. To su bile dve godine lutanja po Evropi, a već je bio na pragu 32 godine. I sa viškom kilograma. (Puškaš je jednom bio i u Beogradu. Odveo ga je Anton Rudinski na Čuburu, ali o tome više drugi put.) Ali je Puškaš želeo samo u jedan klub na svetu – u Real Madrid. Test utakmica za Puškaša bila je Mančester junajted – Real na Old Trafordu. Pobedio je Real sa 6:1, a Puškaš je dao dva gola. To je bio 11. maj 1958, tri meseca posle minhenske nesreće Mančestera i dve godine posle ustanka u Budimpešti. Ima neke čudne plemenitosti u susretu dve nesreće.
Di Stefano, apsolutni kralj Madrida primio je husara lutalicu i tako je krenuo novi život Ferenca Puškaša. Kad sam došao u Real, bio sam deblji nego što treba. Uzimao bih dva džempera i samo sam trenirao, trenirao. Više nego ikada satima sam vežbao i trčao. Puškaš je postao pravi profesionalac, dolazio je prvi, a odlazio poslednji sa treninga. Sve je bilo kako kaže Di Stefano. To je najbolji fudbaler svih vremena. As nad asovima. Bolji od Pelea. Dobro smo se slagali.
Dugo je trajala labudova pesma dvojice velikih igrača, u zrelim, u poznim godinama. Puškaš je četiri puta bio najbolji strelac španskog prvenstva: 26, 27, 26,20 golova po sezoni. I kruna te igre dvojice velikih igrača bilo je finale Kupa šampiona na Hampden parku u Glazgovu. Real – Ajntraht iz Frankfurta, 18. maja 1960, 7:3. Bila je to pesma, a ne fudbal. Puškaš je u finalu Kupa šampion 1962. bio strelac tri gola, ali je Benfika pobedila sa 5:3. Dolazio je i mladi Euzebio.
Pa, gde je Puškaš igrao bolje, u Honvedu ili Realu? U Honvedu je bila radost. U Realu se zarađivalo. Tamo je bilo uživanje. U Madridu je sve ličilo na biznis.
A kad se Puškaša pitali o onom finalu protiv Nemaca, on je odgovorio:Kažu tragedija? Zašto tragedija? Jednostavno nismo uspeli. Možda nismo imali sreće. Ipak, sami smo krivi..Dugo smo igrali dobro, brzo, pametno, raznovrsno. Ali, jednom je i to moralo da stane. Takav je fudbal.
Možda bismo poverovali ovoj mirnoj analizi, možda je poverovao i Puškaš…Posle 25. godina dobrovoljnog izgnanstva, Puškaš se vratio u Budimpeštu. Na Nep stadionu bilo je 80.000 gledalaca. I ceo Nep je plakao, došli su da pozdrave najvećeg fudbalera Mađarske. I Puškaš je znao da ono finale u Nemačkoj nije prošlo. I da Eči, i da onaj dečak iz Kišpešta nije odlazio nikud, i da ga tamo negde čeka onaj njegov drug iz detinjstva koji bolje igra lopte od Ferenca Puškaša.
P.S.
Negde krajem 80-ih igrali su i veterani Mađarske i Jugoslavije na stadionu JNA. S jedne strane Puškaš, Grosič, Božil, Hidekuti, Tihi, a sa druge strane Bobek, Vukas, Mitić. I nestalo je struje, prekid je trajao punih pola sata. A kada su se upalili reflektori, neki igrači su sedeli na travi, neki na klupi. Neki su bili u svlačionici. Samo je Zlatko Čajkovski baratao loptom, pa onda malo sprintao. Opet je tu bila ona Čikova energija iz njegovih najboljih dana. I pre te pauze i posle Čajkovski je stalno začikivao Puškaša, tražio duel. Oštrinu. A Puškaš je svojom levicom odigrao levo- desno iz prvog dodira. I kad je Čik baš krenuo žestoko, i kao osa i kao vuk, Puškaš mu je tom svojom levicom, tako na rez, proturio loptu kroz noge, jednom, pa još jednom u istom cugu, kakva su to bila dva vezana tunela. I onda sam video kako je driblao taj major ferenc Puškaš, kralj Budimpešte i kralj Madrida, koji je voleo Lajoša Kašaka i onaj njegov distih:
Carinici na svakoj stanici
Udaraju na žig na srce.
To je prevod Danila Kiša za velikog Ferenca Puškaša, dečaka iz Kišpešta.
