Ovaj dramatični roman o revoluciji, govori o buđenju svesti među radnicima i ideološkoj borbi protiv kapitalizma. Dugogodišnji težak život i loši uslovi za rad doveli su do ujedinjenja radnika i doprineli pokretanju revolucije.
Glavni lik romana je majka jednog od vodećih revoluciognara. Lik majke u ovom delu je univerzalan i pokazuje da nema granica do kojih majka može ići zbog ljubavi prema sinu. Ovaj roman ne govori samo o revoluciji koja pokušava da podigne radnički narod, već prerasta u priču o majčinom srcu.
“Istina tajno hoda zemljom, ona traži gnezda u narodu, za vlast je ona kao nož i vatra, vlast je ne može primiti jer će je istina saseći, spaliti! Za vas je istina veran drug, a za vlast — zakleti neprijatelj! Eto zašto se ona krije!”
Mati (ruski: Мать) je roman ruskog književnika Maksima Gorkog objavljen 1906. godine. Nastao za vrijeme Prve ruske revolucije (1905 – 1907), u mnogo čemu je predstavljao odraz tih burnih zbivanja kao i autorovog opredijeljenja za revolucionarni pokret. Naslovna protagonistica Pelageja Nilovna Vlasova je majka mladog radnika koji se uključio u radnički pokret i od carskih vlasti bio uhapšen zbog sudjelovanja u štrajku. Radnja prati kako ispočetka bez uspjeha pokušava izbaviti sina od “lošeg društva” da bi na kraju prihvatila njegovu revolucionarnu ideologiju i aktivno sudjelovala u dijeljenju letaka i revolucionarnim aktivnostima. Mati je kasnije postala jednim od najpoznatijih djela socijalističkog realizma i bila veličana kao klasično književno djelo u SSSR-u i drugim komunističkim državama.
Mati revolucije
U obavezna štiva za diskusiju na jednom od predmeta koji predajem na Univerzitetu San Franciska, uključio sam roman Mati Maksima Gorkog. Nekada dio školske lektire u zemljama socijalističkog bloka, taj roman o duhovnom jačanju i emancipaciji ugnjetenog i obespravljenog pojedinca kroz revolucionarni kolektiv je danas skoro zaboravljen. To, naravno, nije slučajno.
Neoliberalna obrazovna politika zahtijeva da se onemogući bilo kakvo promišljanje mogućnosti uspješnog kolektivnog rada i solidarnosti. Mladi se uče da tretiraju kolektiv kao nužno zlo. Nemilosrdni individualizam zaljubljen u sopstvenu refleksiju u ogledalu se slavi kao vrlina. Čovjek je čovjeku vuk. I tom stavu nije dopuštena ni teorijska ni praktična alternativa. Postoji samo upozorenje i prijetnja – ako nisi vuk, onda si nečije jagnje.
Po tom danas dominatnom narativu ispada da su Gorki, Lenjin i drugi revolucionari koji su se borili za mogućnost drugačijeg političkog, ekonomskog i društvenog uređenja bili slabi poznavaoci ljudske prirode. Međutim, ako su zaista bili tako naivni, kako su onda uspjeli da dođu na vlast i od jedne tehnološki zaostale imperije na marginama Evrope stvore veliku svjetsku silu? Infantilizacija sovjetske revolucionarne priče je samo jedan od aspekata decenijskog ideološkog rata Kapitala protiv anti-kapitalističke sistemske alternative. To je posebno važno istaći u ovom mjesecu stogodišnjice Oktobarske revolucije.
Računica Kapitala je prosta. Atomizovani pojedinci ne mogu promijeniti ni same sebe, a kamoli društvo, politiku, kulturu. Što se društvo više dijeli, to su veći beznadežnost, jad, i konformizam. Digitalni mediji i društvene mreže su samo još više produbili ove negativne trendove. Poznato je da je Internet napravljen za potrebe američkog vojno-industrijsko-obavještajnog kompleksa, mada je, vremenom, baš kao i nuklearno oružje koje je takođe proizvod istih ruku, postao polje boja suprostavljenih geopolitičkih agendi. Međutim, to je borba sličnih protiv sličnih u kojoj nema nikakvog kvalitativnog iskoraka iz obruča militantnog nacionalizma.
Namjerno, brutalno demonizovanje i omalovažavanje internacionalističke kolektivne borbe za socijalnu pravdu je znak da je Kapital prepoznao svog najmoćnijeg neprijatelja. Globalna mreža malih, ali čvrstih kolektiva posvećenih pojedinaca je način da se stvori kultura otpora statusu kvo i razvije imaginacija potrebna da bi se izgradilo alternativno uređenje. Postojeće partije Ljevice (pa čak i one koje, kao grčka Siriza i pokret Bernija Sendersa u okviru američke Demokratske partije, za trenutak izgledaju drugačije) su u toj borbi nedovoljne, a možda i neupotrebljive. Kako se brzo otkrije kada se približe vlasti, one su sve do jedne cinično integrisane u postojeći neoliberalni sistem koji, kao najstrašniju jeres, odbacuje ne samo poželjnost, nego i mogućnost dubokih društvenih promjena. Mora se, dakle, krenuti sa nulte tačke.
Suština romana Mati je upravo u tome da revolucionarna nulta tačka nije i mrtva tačka. Pelagija, majka revolucionara Pavela Vlasova, se od žene surovo tretirane od strane porodice i društva (nepismena, rano udata, često tučena od strane pijanog muža, itd.), uz podršku socijalističkog kružoka njenog sina, preobražava u samouvjerenu i hrabru agitatorku revolucije koja širi zabranjene letke pred očima režimskih špijuna i policajaca. Dok je ranije jedva iz kuće izlazila, sada sa prkosom i gordošću gleda u oči cijeli represivni aparat. U njenom slučaju se vidi snaga i moć čvrstog, posvećenog revolucionarnog kolektiva. Po mom mišljenju, kroz proces njene emancipacije, Gorki opisuje slobodarski društveni model ne samo za tadašnju Rusiju i Evropu, nego i za svijet današnjice.
Obradovalo me da su i moji američki studenti na ovaj način percipirali značaj romana. Nekima od njih se čak vratila vjera u ljude. To je sigurno nešto što će im itekako biti potrebno kao osnova za društveno djelovanje u teškim, kriznim danima koji se naziru na američkom horizontu.
Filip KOVAČEVIĆ
Mati, poslednje poglavlje
Na ulici je čvrsto obgrli hladan i suv vazduh, prodre joj u grlo, zagolica u nosu i za trenutak steže dah u grudima. Zastavši, mati se obazre: nedaleko od nje, na jednom uglu stajale su kočije sa kočijašem koji je imao šubaru, u dalјini išao je neki čovek, pognuvši se i uvlačeći glavu u ramena, a ispred njega je trčao i podskakivao vojnik, tarući uši.
„Mora biti da su ovog vojničića poslali u dućan!” — pomisli ona i pođe, slušajući sa zadovolјstvom kako mladalački i zvonko škripi sneg pod njenim nogama. Na stanicu je stigla rano, njen voz još nije bio postavlјen, ali se u prlјavoj zadimlјenoj čekaonici treće klase okupilo već mnogo sveta. Hladnoća je naterala ovamo radnike sa puta, došli su da se ovde ogreju kočijaši i neki loše odeveni beskućnici. Bilo je i putnika, nekoliko selјaka, jedan debeli trgovac u bundi od rakuna, sveštenik sa svojom kćerkom, rošavom devojkom, jedno pet vojnika, i nekoliko nervoznih građana. Ljudi su pušili, razgovarali, pili čaj, votku. Pored bifea neko se smejao na sav glas, nad glavama lјudi lebdeli su talasi dima. Prilikom otvaranja, vrata su škripala, a kad bi ih neko snažno zalupio podrhtavala su i zvečala stakla na prozorima. Zaudaralo je na slanu ribu i duvan. Mati sede na vidno mesto pored vrata i stade čekati. Kad bi ih neko otvorio, nju bi zaplјusnuo oblak hladnog vazduha: to joj je prijalo, i ona ga je udisala punim grudima. Ulazili su lјudi sa zavežlјajima u ruci. Dobro utoplјeni, nespretno su prolazili kroz vrata i zakrčivali ih, psovali i, bacivši na pod ili na klupu svoje stvari, stresali bi sa okovratnika svojih kaputa i sa rukava suvo inje, skidali bi ga sa brade, brkova, i nakašlјivali se.
Naiđe mlad čovek sa žutim koferom u ruci, brzo se obazre i pođe pravo prema majci.
— U Moskvu? — tiho je upita.
— Jeste. Idem Tanji.
— Evo!
On stavi svoj kofer na klupu kraj nje, brzo izvadi cigaretu, zapali je i, ovlaš podižući kapu, ćutke pođe ka drugim vratima. Mati pogladi rukom hladnu kožu kofera, nasloni se na njega, i, zadovolјna, poče posmatrati lјude. Posle kratkog vremena, ustade i pređe na drugu klupu, koja je bila bliže izlazu na peron. Ona je lako nosila kofer, jer nije bio veliki i, podigavši glavu i posmatrajući lica lјudi koji su promicali pored nje, zakorača.
Neki mlad čovek u kratkom kaputu s podignutom jakom sudari se s njom i ćutke odskoči u stranu, mahnuvši rukom prema glavi. On joj se učini poznat, ona se osvrnu i primeti da je on ispod jake posmatra jednim svojim svetlim okom. Taj pažlјivi pogled je preseče, ruka u kojoj je držala kofer zadrhta, a teret odjednom postade teži.
„Negde sam ga videla!” — pomisli, zataškavajući tom mišlјu neko čudno osećanje u grudima, ne dozvolјavajući da nekim drugim rečima odredi osećanje koje je tiho ali vlasno stezalo srce hladnoćom. A to osećanje je raslo i dizalo se prema grlu, ispunjavalo usta suvom gorčinom. Imala je ogromnu želјu da se okrene, da još jednom pogleda. I ona to učini. Premeštajući se oprezno s noge na nogu, čovek je stajao na istom mestu i izgledalo je kao da nešto hoće ali se ne odlučuje. Desnu ruku je uvukao između dugmadi na kaputu, drugu je držao u džepu, zbog čega je izgledalo da mu je desno rame više. Ne žureći se, ona priđe klupi i sede, oprezno, polako, kao da se plaši da će se u njoj nešto prekinuti. Sećanje, pokrenuto strahovitim predosećanjem nesreće, dvaput izvede pred njom tog čoveka: jednom u polјu iza grada, posle Ribinovog bekstva, a drugi put u sudu. Tamo je pored njega stajao onaj starešina kvarta koga je slagala pokazavši mu put kojim je pobegao Ribin. Nјu su poznavali, pratili je — to je bilo očigledno.
„Nagrabusila sam” — reče ona sebi. Ali već narednog trenutka odgovori, stresajući se:
„A možda još nisam…”
I istog časa, savlađujući se, reče ozbilјno:
„Uhvaćena sam!”
Osvrtala se i ništa nije videla, a u glavi su joj iskrsavale i gasile se misli, kao iskre.
„Da ostavim kofer, pa da odem?”
Ali jedna druga varnica, svetlija od prve, niknu: „Zar da ostavim sinovlјeve reči u takve ruke…”
Ona još čvršće steže uza se kofer.
„A da odem s njim?… Da bežim…”
Te misli učiniše joj se kao tuđe, kao da ih neko spolјa silom nameće. One su je pekle, bolno odjekivale u mozgu, šibale po njenom srcu kao ognjene niti. I izazivajući bol, vređale su ženu, gonile je od same sebe, od Pavla i svega što je već priraslo njenom srcu. Osećala je kako je uporno steže neprijatelјska sila, pritiskuje joj ramena i grudi, ponižava je gurajući je u samrtni strah; u njenim slepoočnicama snažno proradi krv, u korenu kose postade toplo.
I tada, jednim snažnim i naglim trzajem srca, koji kao da je svu prodrma, pogasi ona sve te lukave, sitne i slabe varnice i zapovednički reče sebi:
„Stidi se!”
Odjednom joj postade bolјe, sasvim se osnaži, i doda:
„Ne sramoti svog sina! Niko se ne plaši”.
Nјen pogled naiđe na nečiji bojažlјiv, sumoran pogled. Onda joj u sećanju promače Ribinovo lice. Nekoliko trenutaka kolebanja kao da učiniše da sve u njoj postane čvrsto. Srce poče mirnije da kuca.
„Šta li će biti sada?” — pomisli posmatrajući.
Agent pozva stražara i nešto mu šapnu, pokazujući očima na nju. Stražar ga je dobro promatrao, uzmičući. Priđe drugi stražar, načulјi uši nabravši obrve. Bio je to već star čovek, krupan, sed, neobrijan. Eno gde klimnu agentu glavom i pođe ka klupi na kojoj je sedela mati, a agent brzo nekud nestade. Starac je koračao ne žureći se, pažlјivo proučavajući njeno lice svojim lјutitim pogledom. Ona se pomače ka ivici klupe.
„Samo da me ne tuku…”
On stade pored nje, poćuta, a onda tiho i strogo upita:
— Šta me gledaš?
— Onako.
— Tako kaži, kradlјivice! Već si stara, a i ti ode tim putem!
Učini joj se da su je te reči ošinule po licu, jednom, dvaput; lјutite, promukle, nanosile su bol kao da su razdirale obraze, šibale po očima…
—Ja? Ja nisam kradlјivica, lažeš ti! — viknu ona iz sve snage i u vrtlogu te uvrede sve oko nje se uskovitla, opijajući srce gorčinom uvrede. Ona cimnu kofer i on se otvori.
— Evo, gledaj! Svi gledajte! — reče dižući se, mahnuvši nad glavom svežnjem proglasa koga izvuče. Kroz zujanje u ušima čula je uzvike lјudi koji su počeli da se okuplјaju i videla je kako brzo trče, dolaze odasvud.
— Šta je to?
— Eto, detektiv…
— Šta je to?
— Kažu da je ukrala…
— Tako solidna žena, aj-aj-aj!
— Ja nisam kradlјivica! — govorila je mati snažnim glasom, donekle umirena videći lјude koji su se sa svih strana gurali oko nje.
— Juče je bilo suđenje političkim krivcima, među njima je bio i moj sin, Vlasov. On je tamo održao govor, i evo tog govora! Nosim ga lјudima. da ga čitaju, da razmišlјaju o istini…
Neko oprezno povuče za svežanj u njenoj ruci, ona zamahnu njome i baci svežanj u gomilu.
— Ni za to nećeš biti pohvalјena! — poviče neko plašlјivim glasom.
Mati vide kako lјudi hvataju letke, kriju ih pod pazuho, u džepove, i to je ponovo podiže na noge, dajući joj snage. Spokojnija i jača, naprežući se i osećajući kako u njoj raste probuđeni ponos, kako se rasplamsava prigušena radost, vadila je iz kofera svežnjeve i bacala ih levo i desno u nečije brze, žurne ruke, i govorila:
— Znate li zašto su osudili mog sina i sve ostale koji su bili s njim? Ja ću vam reći, a vi verujte majčinom srcu, njenim sedim vlasima. Juče su osudili lјude zato što svima vama donose istinu! Juče sam saznala da je to istina… Niko je ne može osporiti, niko!
Gomila je ćutala i sve više rasla, postajući sve zbijenija, čvrsto okružujući ženu obručem živih tela.
— Siromaštvo, glad i bolesti — eto šta radnicima donosi njihov rad. Sve je protiv nas. Iz dana u dan izdišemo ceo naš život u radu, uvek u blatu, u obmani, a od našeg rada uživaju i presićuju se drugi, i drže nas kao pse na lancu, u neznanju; mi ništa ne znamo, i u strahu — svega se plašimo! Noć, tamna noć je naš život!
— Tako je! — odjeknu joj kao odgovor prigušen glas.
— Zapuši joj usta!
Mati primeti agenta i dva žandara iza gomile, te požuri da razda poslednje svežnjeve, ali kad se njena ruka maši kofera, ona oseti nečiju tuđu ruku.
— Uzimajte, uzmite! — vikala je saginjući se.
— Razilazite se! — vikali su žandari rasterujući lјude. Ljudi su nerado uzmicali pred njima, stiskali žandare svojom masom, ometali ih, a da to, možda, nisu hteli. Neodolјivo ih je privlačila seda žena krupnih čestitih očiju na dobrom licu i lјudi su se, razdvojeni u životu, otrgnuti jedni od drugih, sada ponovo slivali u neku celinu, zagrejanu vatrenim rečima, koju su možda odavno priželјkivala i tražila mnoga srca, uvređena nepravičnošću života. Oni koji su stajali najbliže njoj ćutali su, mati je videla njihove oči pune žeđi i pažnje, i osećala na svome licu topao dah.
— Odlazi, starice!
— Odmah će te uhapsiti…
— O, kako je smela!
— Odbij! Razilazite se! — sve bliže su se čuli povici žandara.
Ljudi koji su bili ispred majke jedva su se držali na nogama, pridržavajući se jedni za druge.
Činilo joj se da su svi skloni da je shvate, da joj poveruju, pa je htela, žurila se da kaže lјudima sve što zna, da iznese sve svoje misli, čiju je snagu osećala. One su lako navirale iz dubine njenog srca, slažući se u pesmu, ali je ona bolno osećala da je izdaje glas, da govori promuklo, podrhtava, prekida se.
— Reči moga sina su čiste reči radnika čija je duša nepodmitlјiva! Nepodmitlјivost prepoznaćete po smelosti!
Oči nekog mladića gledale su je s ushićenjem i sa strahom. Gurnuše je u grudi, ona se zatetura i sede na klupu. Nad lјudskim glavama promicale su ruke žandara; oni su hvatali lјude za jake od kaputa i za ramena, odbacivali su tela u stranu, skidali im kape i bacali ih daleko od sebe. Pred majčinim očima sve je potamnelo, zanjihalo se, ali je ona, savlađujući umor, i dalјe vikala preostalom snagom glasa:
— Ujedinite, lјudi, sve svoje snage u jedinstvenu!
Velikom crvenom rukom žandar je zgrabi za vrat, prodrma je.
— Ćuti!
Ona udari potilјkom o zid, za trenutak joj srce obavi jedak dim straha, ali se ono ponovo snažno rasplamsa, rasejavši dim.
— Pođi! — reče žandar.
— Nemojte se ničeg bojati! Nema veće muke od one kojom celog života dišete…
— Ćuti, kad kažem! — Žandar je uze pod ruku i cimnu. Drugi žandar je uhvati za drugu ruku i, koračajući krupnim koracima, povedoše je.
—… koja vam svakodnevno nagriza srce, suši vam grudi!
Agent istrča napred i, preteći joj pesnicom, viknu piskavim glasom:
— Umukni, strvino!
Oči joj se razrogače, blesnu, zadrhta joj vilica. Odupirući se nogama o klizav kamen pločnika, viknu:
— Vaskrslu dušu nećeš ubiti!
— Kučko!
Agent je udari po licu kratkim zamahom ruke.
— Udri je, staru mrcinu! — odjeknu nečiji zlurad glas.
Nešto crno i crveno za trenutak zaslepi majčine oči, slan ukus krvi ispuni joj usta. Snažna eksplozija mnogih glasova oživi je.
— Ne smeš je tući!
— Ljudi!
— O, nitkove jedan!
— Udri ga!
— Neće nam krvlјu pomutiti razum!
Muvali su je po vratu, po leđima, udarali je po ramenima, po glavi, sve joj se poče okretati, kovitlati u tamnom vihoru uzvika, jauka, zvižduka. Nešto gusto, zaglušujuće, prodiralo joj je u uši, punilo grlo, gušilo je; pod nogama joj je nestajalo tlo, njihalo se, noge su joj se presavijale, telo podrhtavalo od silnog bola, otežalo je i nemoćno se klatilo. Ali oči joj se nisu gasile i videle su mnoge druge oči — one su plamtele poznatom joj smelom, snažnom vatrom, vatrom koja je bila tako draga njenom srcu.
Gurali su je da uđe na vrata.
Ona istrže ruku, uhvati se za dovratak.
— Morem krvi nećete ugasiti istinu…
Udariše je po ruci.
— Samo ćete povećati mržnju, bezumnici! Ona će na vas pasti!
Žandar je uhvati za grlo i poče je daviti.
Krklјala je.
— Nesrećnici…
Neko joj odgovori glasnim jecanjem.
Maksim Gorki
1907.
M. Gorki
