Ivan Ivanič Lapkin, mladić prijatne spoljašnosti, i Ana Semjonovna Zambljicka, mlada devojka prćasta nosića, strčaše niz strmu obalu i sedoše na malu klupu. Klupica se nalazila kraj same vode, među gustim žbunjem mladog vrbaka. Divno mestance! Kad sedne čovek tu, onda je skriven od sveta — vide ga samo ribe i pauci-plivači, koji kao munje jure po vodi! Mladić i devojka su bili naoružani udicama, ručnim mrežama, teglama s glistama i ostalim ribarskim priborom. Čim su seli, odmah su počeli da pecaju.
— Drago mi je što smo već jednom nasamo — poče Lepkin osvrćući se. — Imam mnogo da vam pričam, Ana Semjonovna… Kad sam vas prvi put video… riba vam trza… tek tada sam shvatio zašto živim, shvatio sam ko je moj idol kome treba da posvetim svoj časni život ispunjen radom… Mora da velika riba trza… Kad sam vas video, prvi put sam zavoleo, strasno zavoleo! Ne vucite odmah… Neka malo bolje zagrize… Recite mi, draga moja, preklinjem vas, mogu li računati — ne na vašu ljubav, ne! — toga nisam dostojan, ja ne smem na to ni da pomislim — mogu li se nadati da … Vucite!
Ana Semjonovna je trgla uvis udicu i uzviknula. U vazduhu blesnu srebrnastozelena ribica.
— Bože moj, grgeč! Ah… ah… Brže! Otkide se! Grgeč se otkide sa udice, poče da skače po travi ka svojoj dragoj stihiji — i… buć u vodu!
U poteri za ribom Lapkin, umesto ribe, nekako slučajno uhvati ruku Ane Semjonovne i slučajno je pritište na svoje usne… Ona ote ruku, ali već je bilo dockan: usta se slučajno sliše u poljubac.
Sve se desilo nekako neočekivano. Posle prvog poljupca došao je drugi, zatim zakletve, uveravanja … Srećni časovi!
Istina u ovom zemaljskom životu nema ničega apsolutno srećnog. Sreća obično već u samoj sebi nosi otrov, ili je truje nešto spolja. Tako je bilo i ovoga puta. Dok su se mladić i devojka ljubili, najednom se začu smeh. Oni pogledaše prema reci i pretrnuše: u vodi do pojasa stajao je golišav dečko. To je bio gimnazist Kolja, brat Ane Semjonovne. Stajao je u vodi, gledao na mlade ljubavnike i zlurado se smešno.
— A-a-a. .. ljubite se? — reče on. — Dobro, dobro! Kazaću vas mami.
— Ja se nadam da ćete vi, kao pošten čovek… — zamuca Lapkin crveneći. — Podlo je uhoditi, a tužakati nisko, gnusno i odvratno … Ja smatram da vi, kao pošten i plemenit čovek …
— Dajte mi rublju, pa vas neću odati! — reče plemenit čovek. — Ako ne date, kazaću.
Lapkin izvadi iz džepa rublju i dade je Kolji. Ovaj stište rublju u mokru pesnicu, zviznu i otpliva.
A mladić i devojka se ovog puta nisu više ljubili.
Sutradan Lapkin donese iz grada Kolji bojice i loptu, a sestra mu pokloni sve svoje kutijice od pilula. Zatim su mu morali pokloniti i dugmad sa psećim njuškicama. Nevaljalom dečaku se, očevidno, sve to veoma svidelo, i da bi iskamčio što više, on poče da ih vreba. Kud god Lapkin makne s Anom Semjonovnom, tamo i on! Nijednog trenutka nije ih ostavljao nasamo!
— Gad jedan! — škrgutao je zubima Lapkin. — Tako mali, a već takav nitkov! Šta li će tek kasnije biti od njega?!
Celog juna Kolja je zagorčavao život sirotim ljubavnicima. Pretio je da će ih tužiti, uhodio ih, iznuđavao poklone, i uvek mu je bilo malo; najzad je počeo da govori i o — džepnom časovniku. I šta da se radi! Morali su da mu i časovnik obećaju.
Jednom, za vreme ručka, kad su izneli kolače na sto, on iznenada pršte u smeh, namignu Lapkinu i zapita ga:
— Da kažem? A?
Lapkin strašno pocrvene i poče mesto kolača da žvaće salvet. Ana Semjonovna naglo ustade od stola i pobeže u drugu sobu.
Eto, u takvom su položaju proživali mladić i devojka do kraja avgusta, sve do onog dana kada je najzad Lapkin zaprosio Anu Semjonovnu. O, ala je to bio srećan dan! Pošto je porazgovarao s devojčinim roditeljima i dobio pristanak, Lapkin pre svega otrča u park i poče da traži Kolju. Kad ga nađe, umalo ne zaplaka od radosti, i zgrabi malog nevaljalca za uvo. Trebalo je samo videti kakvo se uživanje ogledalo na licima zaljubljenih, dok je Kolja plakao i molio ih:
— Mili moji, dragi moji, dragi, neću nikad više! Jao, jao, oprostite mi!
Kasnije su oboje priznavali da za sve vreme ljubavnog zanosa nisu nikad bili tako srećni, nisu nijednom osetili takvo neopisivo blaženstvo, kao u trenutku kad su vukli za uši malog nevaljalca!
Anton Pavlovič Čehov
