Za Lejlu
Bilo je jedan posle ponoći, kada je Lejla uletela u moju sobu. Za sobom je zalupila vrata, a nekoliko trenutaka potom u sobu je uletela i majka.
„Kako to ulaziš u kuću kao da je tvoja, i to u ovo doba noći?!“
„Gospođo nisam došla vama, nego vašem sinu.“
„Ne možeš ti dolaziti kada ti misliš da možeš!“
„E, pa, vidite da mogu.“
Mirna atmosfera koja je vladala u sobi do pre nekoliko trenutaka, pretvorila se u tenziju koja je pretila da, na samo jednu pogrešnu reč ili gest, razori sve u sobi.
Zamolio sam majku nežno i sa posebnom obazrivošću da izađe i da „slučaj“ prepusti meni.
Majka je izašla. Lejla je legla na pod pored kreveta gde obično ja ležim.
„Mama ti je pravi smor.“
„Old skul, šta da ti kažem.“
Iz okačenog šuškavca izvadio sam paklicu Marlbora, izvukao dve cigarete, primakao usnama i zapalio. Legao sam pored Lejle nalaktivši se jednom rukom, tako da moje usne budu tik uz Lejlino uho. Izvadio sam jednu cigaretu iz usta i ubacio u njena. Povukla je dva dima, ne govoreći ništa par trenutaka. Ustala je i na mom starinskom gramofonu pustila Bitlse „Yesterday“.
„Ko još koristi ovu starinu za muziku.“
Nisam ništa odgovorio, uvukao sam jedan dubok dim.
Lejla je legla pored mene. Gledali smo u plafon.
„Šta se dogodilo?“
„Sestra se ubila.“
Brecnuo sam se, ne očekujući takav odgovor.
Zagrlio sam Lejlu najčvršće što sam mogao.
Prislonila je glavu na moje rame i vrat, skrivši se od same sebe, počela je plakati.
Plakala je dobrih deset minuta, dok su Bitlsi iznova i iznova svirali.
Stiskao bih je u zagrljaju što sam više mogao, ljubeći njenu smeđu kovrdžavu i masnu kosu.
Kada se smirila, tražila je cigaretu. Ustao sam i ponovio isti scenarij paljenja cigarete kao i prvi put.
Isključio sam gramofon, iz džepa izvadio slušalice i priključio u telefon. Jednu sam slušalicu zadenuo za Lejlino uho, dajući joj drugom rukom cigaretu.
Lejla je ležala na boku. Ja sam legao do nje opet se nalaktivši na jednu ruku, kako bih opet usnama bio blizu njenog uha. Pustio sam Šostakovića da joj svira kroz slušalicu, dok sam joj na slobodno uho recitovao Crnjanskog.
„Kao oko mrtvaca jednog,
sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri…“
Pa sve do stiha;
„Zarekli smo se ostati nesretni.“
Na taj stih se okrenula prema meni i počela strastveno da me ljubi. Uzvratio sam joj svom silinom i žarom koji je tada buktio u meni.
Počela je da svoju desnu ruku zavlači u moj šorc, na što sam joj uhvatio ruku i rekao da stane.
„Treba mi seks.“
„Ja se ne seksam samo da bih ispunio nekome potrebu, a pogotovo ne da bih iskoristio tvoje duševno rastrojstvo za svoje niske porive, iako to i te kako trebam.“
„Hm, kako te ne vređa to da se seksam sa svakim tipom koji mi se sviđa, a posle kada uvidim da oni ništa drugo i nisu željeli od mene, dolazim tebi kao nekoj rezervi.“
„Vređa me to naravno, ali ne mogu te ja ograničavati, jer iako na prvu to ponašanje deluje loše, ne znači u krajnjem slučaju da je i osoba loša.“
„Ti si i te kako divna i plemenita osoba i uprkos da meni dolaziš kao rezervi kako kažeš, ja znam da ti mene tako ne doživljavaš. Samo je takav splet okolnosti da primarna pojava pomera granice suštine.“
„Doista kada uđem u tvoju sobu, kao da ulazim u jedan poseban izdvojen svet. Osećam se dovoljno jakom da priznam sebi sve slabosti. Da priznam sebi da sam izgubljena i da samu sebe ne poznajem.“
Nije ni čudo što je to pomislila. Na krevetu mi razbacana odeća, dobar dio tih haljinki stoji tu već danima. Miris znoja ventilira prostoriju. Po podu razbacani rukopisi i nesimetrično povaljane knjige. Komoda prepuna slika Londona i raznih tričarija od parfema do pene za brijanje koju uzgred budi rečeno ne koristim. Po zidovima okačeni moji crteži. Nema ništa za što bi se moglo reći da je uredno.
„Lezi.“
Lejla je legla, pripivši svoje telo uz moje. Nekoliko knjiga počivalo je nad našim glavama. Slobodnom rukom sam se istegao i dohvatio jednu knjigu. Bio je to ,,Zlatni paviljon“ Jukija Mišime. Obzirom da Lejla ležala na mojoj levoj ruci, nekako sam sa popriličnim naporom jedne ruke, nasumično otvorio knjigu.
Počeo sam tiho čitati Lejli na uho.
Pročitao sam nekoliko stranica. Lejla je blago podigla glavu nežno me udarivši u bradu.
„Mogu li biti tvoja večno?“
„Možeš ako to želiš.“
„Ali ti znaš da ću se već ujutru iskrasti i ostaviti tu želju da visi u lažnosti.“
„Šta ja tu mogu, neću se ljutiti, niti ću išta loše misliti o tebi.“
Jednom rukom me je nežno pomilovala po obrazu.
Nastavio sam sa čitanjem Mišime dok je sa starog gramofona svirao Šopenov prolećni valcer. Lejla je nedugo zatim zaspala. Nagnuo sam se malo nad njena usta i udisao zrak kojeg je ispuštala pri tom dubokom disanju.
Probudio me klepet posuđa iz kuhinje. Čuo sam da se nešto razbilo. Roditelji su na poslu. Lejla, pomislio sam, nije otišla, radost i potajno zadovoljstvo ugrijale su moje suhonjave i mršave grudi.
Lejla je ušla noseći doručak.
„Sjebala sam ti mami kuhinju.“
Kada Lejla kaže da je nešto sjebala, onda je to uistinu nešto sjebano.
„Mama će te ubiti.“
Na tanjiru je bilo nekoliko kriški hleba premazanih medom i po njima posut je cimet. Tu su i dve do pola pune čaše nekog voćnog soka. Narandže, pretpostavljam. Obzirom na mrlje po čaši reklo bi se da nisu baš najspretnije isceđeni.
Lejla je završila sa jelom pre mene.
Po završetku, uzeo sam iz Lejlinih usta do pola ispušenu cigaretu. Ona je pripalila novu i pustila „Yesterday“ od Bitlsa da svira.
Dženan Halilović
