– On obožava New York. I idealizuje ga preko svake mere.
– Ne. Bolje ovako: romantizuje ga preko svake mere.
– Za njega, bez obzira koje je godišnje doba to je grad u crno-belom i pulsira po tonovima muzike Georga Gershwina.
Veličanstveno ostvarenje Woody Allena, po mnogima njegov najbolji film, Manhattan, epska je, crno bela freska grada New Yorka (obojena romantičnom i nostalgičnom notom maestralne fotografije Gordona Vilisa), njegovog rodnog mesta i mesta dešavanja većine njegovih filmova, snova i neostvarenih želja, frustracija. Malo je autora koji su na tako senzibilan način uradili posvetu nekom gradu. Priča o ljubavi i preljubi, pulsiranje života velegrada, izvrstan scenario sa gomilom urnebesnih dijaloga i lucidnog humora, izvrsno prezentirani od strane impresivne glumačke ekipe: Woody Allen, Diane Keaton, Michael Murphy, Meril Streep, Mariel Hemingway, Anne Bryne, čine ovaj film urbanom umetničkom legendom propuštenom kroz objektiv pronicljivog neurotičara Allena.
Umetnička esencija Woody Allenovog remek-dela MANHATTAN
Manhattan Woodyja Allena (1979.) vešto isprepliće različite teme, hvatajući složenost ljudskih odnosa i egzistencijalne dileme savremenog života.
Romantični idealizam protiv stvarnosti
Jedna od središnjih tema na Manhattanu je napetost između romantičnog idealizma i često surove stvarnosti odnosa. Protagonista filma, Isaac Davis (glumi ga Woody Allen), vodi svoj romantični život s mešavinom nostalgije i idealizma. Upleten je u veze koje odražavaju njegovu čežnju za savršenom, gotovo mitskom ljubavi. To je vidljivo u njegovoj aferi s Tracy (Mariel Hemingway), srednjoškolkom. Isaacov odnos s Tracy simbolizuje njegovu idealističku, ali problematičnu potragu za čistoćom i nevinošću. Uprkos njegovim iskrenim osećanjima, značajna razlika u godinama i njegov popustljiv stav prema njezinoj zrelosti naglašavaju nepraktičnost i subjektivnu moralnu dvosmislenost njegovih romantičnih ideala.
Nasuprot tome, Isaacov prijatelj Yale (Michael Murphy) upleten je u vanbračnu aferu s Mary (Diane Keaton), ženom koja utelovljuje intelektualnu i emocionalnu složenost. Yaleova afera odražava haotičnu i nesavršenu prirodu odnosa odraslih, tako često ispunjenih prevarama i moralnim kompromisima. Maryin lik (koji je tako briljantno glumila Diane Keaton), s njezinim neurozama i sumnjom u sebe, dodatno naglašava nesrazmer između romantičnih težnji i manjkave stvarnosti ljudskih veza.
Egzistencijalna anksioznost
Manhattan je takođe prepun egzistencijalne teskobe, teme koju Allen često istražuje u svojim filmovima. Likovi se bore sa smislom svojih života i neizbežnošću starenja i smrti. Izak, na primer, često razmišlja o značaju svojih dela i smeru svog života. Njegova odluka da napusti posao televizijskog pisca kako bi se posvetio smislenijem pisanju naglašava njegovu potragu za autentičnošću i samoispunjenjem, uobičajenu egzistencijalnu potragu.
Mesto radnje filma u New Yorku, s njegovim užurbanim ulicama i kultnim horizontom, služi kao pozadina koja pojačava egzistencijalne brige likova. Veličanstvenost i večno kretanje grada u kontrastu su s unutrašnjim borbama likova, naglašavajući ništavnost pojedinačnih briga naspram ogromne, ravnodušne pozadine svemira.
Potraga za smislom
S egzistencijalnom teskobom usko je povezana tema potrage za smislom. Likovi na Manhattanu često se vide kako pokušavaju pronaći smisao u svojim životima i odnosima. Isaacove različite romantične zavrzlame mogu se posmatrati kao deo njegove šire potrage za smislenim postojanjem. Njegovi razgovori s Tracy, Mary i njegovom bivšom suprugom Jill (Meryl Streep) otkrivaju njegovu duboko ukorenjenu potrebu da pronađe svrhu i vezu.
Jillina odluka da napiše memoare o svojoj vezi s Isaacom, opisujući njihov propali brak i njezino kasnije otkrivanje lezbejke, dodatno komplikuje Isaacovu potragu za smislom. Njezin uspeh kao spisateljice i njezino zadovoljstvo novim životom izazivaju Isaaca da se suoči s vlastitom nesigurnošću i autentičnošću svojih kreativnih ambicija.
Uloga umetnosti
Umetnost i kreativnost igraju značajnu ulogu u Manhattanu, služeći i kao utočište i izvor identiteta za likove. Isaacova težnja da napiše ozbiljnu knjigu je način da potvrdi svoju individualnost i pobegne od površnosti koju uočava u svom televizijskom scenarističkom poslu. Slično tome, Maryin intelektualizam i Yaleova akademska karijera odražavaju njihovu potrebu da pronađu smisao i potvrdu kroz svoj rad.
Sam film, snimljen u crno-beloj tehnici i propraćen muzikom Georgea Gershwina, hommage je umetničkom i kulturnom bogatstvu New Yorka. Ovaj estetski izbor naglašava Allenovo poštovanje prema umetnosti kao sredstvu za hvatanje i nadilaženje složenosti života 20. stoleća u Americi.
Manhattan je bogata mešavina tema koje istražuju zamršenost ljudskih odnosa, potragu za smislom i ulogu umetnosti u životu. Kroz svoje složene i nezaboravne likove i zapanjujuće evokativno okruženje New Yorka (koji je tako lepo snimio Gordon Willis), film ulazi u napetost između romantičnog idealizma i stvarnosti, sveprisutne prirode egzistencijalne teskobe i trajne potrage za svrhovitim postojanjem. Manhattan ostaje dirljivo razmišljanje o ljudskom stanju, koji i danas odjekuje među publikom svojim bezvremenskim istraživanjem ovih univerzalnih tema.
Zašto je Manhattan masterpiece briljantnog uma Woodyja Allena?
Vudi Alen je u filmu Ajzak Dejvis (Isaac Davis), razvedeni četrdesetdvogodišnjak koji radi kao pisac televizijskih serija. Nezadovoljan je svojim dosadašnjim poslom, životom i traži novu inspiraciju – pokušava da napiše knjigu i izdigne se iz dotadašnjeg sivila i monotonije života. Zabavlja se sa mnogo mlađom devojkom,Trejsi, curom od 17 godina koju tumači Merijel Hemingvej. Međutim, ubrzo se zaljubljuje u ljubavnicu svog najboljeg prijatelja Jejla (Majkl Marfi), podjednako neurotičnu Meri (Dijana Kiton). Ajzak ostavlja Trejsi i upušta se u isforsiranu vezu sa Meri, nakon što su ona i Jejl okončali svoju aferu. Da stvar bude još komplikovanija, njegova bivša supruga Džil (Meril Strip) koja ga je ostavila zbog žene (svoje nove, homoseksualne veze), želi da objavi knjigu o njihovom neuspešnom braku u kome će izneti sav Ajzakov prljav veš.
Zaplet, koji se vremenom pretvara u woodyallenovski urnebesni, pulsirajući haos vrckavih monologa i intelektualnih, specifičnim ironičnim humorom obojenih dijaloga daje neverovatnu duhovitu notu ovom remek delu sedme umetnosti isprepletenu veličanstvenom atmosferom i kadrovima Njujorka koji diše punim plućima u svom broadwayskom stilu, u kombinaciji sa džeziranim tonovima besmrtnog Gershwina.Mnogi smatraju da je Menhetn poboljšana verzija prethodnog, ništa manje genijalnog Vudi Alenovog filma Eni Hol (1977), i da je više od njega zaslužio Oskara za najbolji film, za koji inače nije bio ni nominovan, osim za scenario. Ta dva filma jesu slična. Snimani su jedan za drugim. Scenario za oba pomenuta filma Vudi Alen potpisuje zajedno sa Maršalom Brikmanom. Alen glumi slične osobe – neurotičnog Njujorčanina, lika kakvog ćemo kasnije često sretati u njegovim filmovima. U oba filma pored Alena glumi i Dijana Kiton. Filmovi su i tematski slični (komplikovane emocionalne veze). Ali u tonu, poruci koju šalju i brojnim nijansama, filmovi se razlikuju.
Menhetnje zapravo skica ljudskih odnosa, želja i htenja, često neispunjenih. Likovi možda naizgled deluju uspešno i srećno, ali u stvari vode komplikovane živote i niko od njih nije stvarno, istinski srećan. To su emocionalno nezreli ljudi u potrazi za srećom i privrženosću. Dok se u javnosti predstavljaju kao uspešni ljudi većina njih ima svoje probleme, svoje neuroze koje ih privatno muče. Emocionalna iskrenost izbija iz filma, koji je pun i Alenovog karakterističnog humora. Film ima dubinu, odnos između komedije i ozbiljnosti, bergmanovske analize ljudske prirode veza i odnosa, te je savršeno izbalansiran. Alen je uvek i bio dobar scenarista i ovde je ta kombinacija njegove duhovitosti, dosetljivosti i psihoanalize likova ukomponovana na takav način da u isto vreme biva smešna, dirljiva ali i tužna.
On obožava New York, uprkos tome što je on za njega bio metafora propadanja savremene kulture. Kako je teško živeti u društvu otupelom od droge, glasne muzike, televizije, zločina i smeća – objašnjava Woody u trećem licu vlastite poglede. A onda uleće sa razornim humorom i ironično priču vodi ka moralnom zapletu: Ja imam 42, a ona 17. Stariji sam od njenog oca. Možeš li poverovati u to? Zabavljam se sa devojkom od čijeg oca sam jači. Ona ima domaći zadatak. Izlazim sa devojkom koja ima domaći.
Još jednom Vudi Alen na maestralan način prikazuje duh jednog gotovo romantičnog vremena (u odnosu na današnji svet), kao i ritam jednog čudesnog velegrada. Gradska vreva, psihoze i pritisak modernog velegrada zgušnjavaju se ubrzano, razarajući psihu glavnih junaka filma. Posao pritiska, godine pritiskaju, ljubavni i porodični život zapadaju u ćorsokak. U ritmu jazza, posebno dixielanda sve cupka i ubrzano se menja oko glavnog junaka. Veza sa mnogo mlađom devojkom čini se kao odušak i nova nada u haosu urbane džungle i svih (ne)mogućih pritisaka, osveženje ustajalosti i milion formi koje treba ispoštovati i izdržati. Kao i u većini Woody Allenovih filmova, i u Menhetnu ne nedostaje intelektualnih dosetki, humora, cinizma i izokretanja sveta na postavu. Tu su komentari, opaske, parodije i filozofske rasprave na sve moguće teme – od svakodnevnih trivijalnosti do umetnosti Ingmara Bergmana i odgovora na ključna pitanja o kosmosu, Bogu ili smislu života – uvek iz ugla iskričavog šereta, u furioznom tempu da prosto ne ukapirate šta vas je snašlo a kamoli da date neki relevantan odgovor. Ređaju se slike i sjajne fotografije grada New Yorka dok diše svojim punim broadwayskim plućima i avangardnom notom. Emocionalna iskrenost izbija iz filma, koji je prepun Alenovog karakterističnog humora.
Film je sjajno izbalansirana priča, sa psihološki produbljenim likovima koji kroz sjajne dijaloge i postupke pokazuju svoju nezrelost i suprotnost svemu onome kako se predstavljaju u životu – kao ozbiljni, zreli, inteligentni i poslovni ljudi (suštinski totalno emocionalno nezreli i nedorasli ulogama koje izigravaju jedni pred drugima). Vudi Alen postiže ovim sjajnim filmom svoj najbolji odnos između komedije i ozbiljnosti, dok je glumačka ekipa na zavidnoj visini zadatka, dajući maestralne role i partije. Šlag na torti predstavljaju bergmanovske analize ljudske prirode i veza i odnosa.Vudi Alen je uvek bio dobar scenarista i ovde su njegove duhovitosti, dosetljivosti i psihoanalize ukomponovane na takav način da u isto vreme bivaju smešne, dirljive ali i tužne. Sve je u stalnom pokretu, jazz sinkopi, žurbi, neurozi, nedorečenosti, psihijatrijskim opservacijama, ritmu koji satire i sagoreva čoveka. Jedan od uglova prati život iz mračne, prizme egzistencijalističkog nemira glavnog Allenovog filmskog uzora – velikog Ingmara Bergmana. Njegova aura nadvija se nad Woody Allenom kao senka ogromnog hrasta i senči duhovito-vrckavo-jazz-broadwayski milje neophodnom dozom ozbiljnosti, dovoljnom da se sve ne raspe u haosu neprestanog cupkanja uz klarinet i smeha dijaloškog ludila.
– Imam šansu da odem u London, da studiram Akademiju za muzičku i dramsku umetnost.
– Stvarno? Kada si to saznala?
– Juče. Dobila sam pismo, ali ne želim da idem bez tebe.
– Hej, ne mogu da idem u London da studiram, naročito ne Šekspira. Znaš, ne izgledam dobro u helankama.
Raspadnuti brakovi, uzaludna ljubav, vreme koje neumitno izmiče, nedostatak stvaralačke inspiracije, glavni lik raspršuje se u haosu modernog, ubrzanog življenja, ne nalazeći više čvrsto tlo i utehu. Moderni New York prebrzo pulsira. Manhattan otvoreno govori o ljudima današnjeg haotičnog sveta.Njegova poruka govori o prihvatanju da ništa u životu ne može biti apsolutno sigurno i da u svim haosima koji nas okružuju ponekad moramo verovati drugima.Isakove oscilacije između različitih žena i povremeni svakodnevni događaji koji donose ogromne promene, doprinose filmu u kojem se oseća slučajnost i spontanost.Naravno da je Manhattan vrlo pažljivo strukturisan, oponašajajući stilom i pričom nepredvidivost stvarnog sveta, žrtvujući hrabre protagoniste i nemilosrdne negativce za realniju i haotičniju sliku sveta, u kojem niko nije siguran ni u šta i svi se trude nositi se emocionalno. Iako se većinski bave romantikom i ljubavlju, gotovo nikada nije postojao Allenov film u kojem se priča odvija kako bi se otkrila verzija stvarnosti presvučena šećerom. U Manhattanu se intelektualci prikazuju kao prilično pretenciozna gomila, a ne krem njujorškog društva.Svi smo ljudi, a mane, poroci i dobre namere Isaka, Meri i Jejla predstavljaju šarenu sliku neurotičnih i sukobljenih pojedinaca, nesigurnih u ono što zapravo žele uprkos naizgled besprekornom znanju filozofije i umetnosti.
Moglo bi se raspravljati da li je ovo Alenov najbolji film, nakon niza decenija veoma kreativnog i nadahnutog rada i niza filmskih klasika, ali malo ko će se usprotiviti mišljenju da je Menhetnvizuelno najraskošniji od svih njegovih filmova. Film je snimljen u crno-beloj tehnici, koja je iskorišćena na pravi način jer filmu daje jednu klasičnu, nostalgičnu notu. Zaslužan za to je direktor fotografije, Gordon Vilis, čovek koji je najviše poznat još i po radu na Kum trilogiji, i koji je saradjivao sa Alenom na nekoliko njegovih filmova počevši od Eni Hol. Njih dvojica su uglavnom sarađivali kada se Alen okretao snimanju crno-belih filmova. Ovde je ta saradnja proizvela jedno vanvremensko delo, koje na savršen način prenosi na platno ovu melanholičnu romansu. Jedan od najprivlačnijih, najšarmantnijih, najlepših prikaza Njujorka na filmu. Impresivna uvodna scena, monolog sa montažom raznih snimaka Menhetna čista je filmska antologija, simfonija pokretnih slika. Film je tako, osim razmišljanja o životu i ljubavi i oda jednom gradu, poetski prikaz urbane sredine i njenih stanovnika. Pravi Menhetn nije zasigurno tako čist kakvim ga je Alen predstavio kroz film, ali to nije ni poenta. Autor je dao svoje viđenje, svoga kutka sveta, svog okruženja, onako kako ga on vidi i doživljava, i sigurno je to jedan romantiziran prikaz ali takav način odgovara priči. Muzika Džordža Geršvina, koja čini većinu muzike u filmu je još jedan aspekt filma koji je savršeno uklopljen u celu priču.
Na kraju, šta bi se to moglo nazvati suštinom filmova Woodyja Allena? Sledi nekoliko mogućih odgovora:
- Likovi koji su neurotični, refleksivni i koji često razmišljaju o egzistencijalnim pitanjima u središtu su mnogih filmova Woodyja Allena. Često se upuštaju u brzoplet razgovor te su načitani i akademski motivisani. Setite se i Alvyja i Isaaca Davisa iz Annie Hall i Manhattana.
- New York kao lik: zbog svoje ljubavi prema gradu, Allen ga redovno koristi i kao mesto radnje i kao lik u svojim filmovima. On portretiše grad s romantičnošću i realizmom, hvatajući njegovu živost, raznolikost i jedinstvenost. Osim toga, iako često prikazuje romantičnu verziju New Yorka, ona je utemeljena na stvarnosti s mnogim iskustvima koja su još uvek dostupna svakome ko ga danas poseti.
- Komedija i tragikomedija: Allen u svojim filmovima često kombinuje komediju i tragikomediju. Kako bi ispitao važne i filozofske teme i istaknuo temeljne nedoslednosti i apsurdnosti života, on se znalački služi humorom, sarkazmom i britkim rečenicama.
- Ljubav i odnosi: Allen redovno istražuje složenost odnosa, gledajući dinamiku između prijatelja, porodice i romantičnih partnera. On ispituje pitanja poput ljubavi, izdaje, čežnje i teškoća međuljudskog povezivanja, često predstavljajući ljude s nedostacima i nijansama.
- Egzistencijalizam i filozofija: Mnogi su filmovi Woodyja Allena pod snažnim uticajem filozofskih i egzistencijalnih pitanja. Razmišlja o svrsi života, smrti, moralu i mogućnosti veće sile. Ova pitanja često navode njegove likove da razmišljaju o sebi s referencama na imenovane filozofe.
- Omaži i uticaji: Woody Allen je pod uticajem širokog spektra autora, filmaša i kreativaca. Uključuje aluzije na slavne filmske reditelje koji su uticali na njegovo filmsko stvaranje poput Federica Fellinija i Ingmara Bergmana kao posvetu njihovom radu. Takođe spominje književne velikane poput Antona Čehova i Fjodora Dostojevskog.
- Jazz & muzika: Allenovi filmovi često sadrže muziku, posebno jazz. U svoje priče često uključuje jazz muzičke zapise i izvedbe kako bi stvorio jedinstvenu atmosferu i ritam. Služe i kao muzička edukacija publike, posebno jazza iz New Orleansa (Dixieland).
- Vizuelna estetika: Zavisno o vremenskom razdoblju i saradnicima, Allenovi filmovi često imaju izrazitu vizuelnu estetiku. Sarađivao je s renomiranim snimateljima kao što su Gordon Willis i Vittorio Storaro kako bi proizveo kompozicije koje su estetski zapanjujuće i nezaboravne.
Umetnička vizija Woody Allena, mozaik modernog sveta preslikan na filmskom platnu, čini ovaj film kompleksnim, inspirativnim, jezgrovitim i pogodnim za nebrojene mogućnosti tumačenja. Bilo je to vreme kada je film bio mnogo više od potrošne zabave, na svom kreativnom, umetničkom i intelektualnom vrhuncu, kada merilo kvaliteta nije bilo izraženo preko popunjenošću blagajne novcem, već popunjenošću duše i emotivnim zadovoljstvima. Bilo je to zlatno doba veličanstvenog Woodyja Allena i njegove neuhvatljive, uvrnute ironične dioptrije.
– Zašto je život vredan življenja? To je stvarno dobro pitanje.
– Pa, postoji nekoliko stvari, pretpostavljam, zbog kojih vredi živeti.
– Na primer?
– Kada bih morao da se odlučim za jednu stvar bio bi to Gručo Marks.
– I pesma Luja Armstronga.
– Švedski filmovi, naravno.
-Flaberovo Sentimentalno putovanje, Marlon Brando, Frenk Sinatra, predivne jabuke i kruške na Sezanovoj slici.
by Dragan Uzelac
