To je muškarac koji ima svoje navike, odjednom razmišljam o njemu, verovatno često dolazi u ovu sobu, to je muškarac koji verovatno često vodi ljubav, to je muškarac koji se plaši, mora često da vodi ljubav jer se tako bori protiv straha. Kažem da volim pomisao da ima mnogo žena, i da sam ja među tim ženama, pomešana s njima. Gledamo se. Shvata to što sam upravo rekla. Pogled odjednom neiskren, lažan, uhvaćen u zlu, smrt.
Kažem mu da dođe, da mora ponovo da me uzme. Dolazi. Fino miriše na englesku cigaretu, skup parfem, miriše na med, njegovoj se koži nametnuo miris svile, voćni miris svilenog tusora, miris zlata, poželjan je. Kažem mu da ga želim. On kaže da još čekam. Govori mi, kaže mi da je odmah znao, još pri prelasku reke, da ću biti takva posle svog prvog ljubavnika, da ću voleti ljubav. Kaže da već zna da ću ga varati kao što ću varati muškarce s kojima ću biti. Kaže, što se njega tiče, da je oruđe svoje sopstvene nesreće. Srećna sam zbog svega što mi je rekao i kažem mu to. Postaje grub, pada u očajanje, baca se na mene, grize dojke deteta, viče, vređa.
Zatvaram oči pred veoma snažnim zadovoljstvom. Mislim: navikao je, to je ono što radi u životu, ljubav, samo to. Ruke su mu znalačke, divne, savršene. Imala sam mnogo sreće, to je jasno, kao da mu je to zanat, kao da ima, a da to i ne zna, nepogrešivo osećanje šta treba uraditi, šta treba reći . Kaže mi da sam kurva, gadura, kaže mi da sam njegova jedina ljubav, a to je upravo ono što treba reći i ono što se kaže kad se daje oduška govoru, kad se telu dopušta da istražuje i nalazi i uzima ono što želi, i da je sve dobro, da nema otpadaka, otpaci su preplavljeni, sve odlazi u bujicu, u silinu strasti.
Maragret Diras
