U kući sam pisala na prvom spratu, a ne dole. Kasnije sam, naprotiv, pisala u velikoj središnjoj prostoriji u prizemlju da bih bila manje sama, možda, ne znam više, a i zato da bih videla park. U knjizi postoji samoća, u njoj je samoća čitavog sveta. Ona je svuda. Sve je preplavila. Još verujem u to preplavljivanje. Kao i svi. Samoća je ono bez čega čovek više ništa ne radi. Ono bez čega više ništa ne gleda. To je način mišljenja, rasuđivanja, ali jedino sa svakodnevnom mišlju. Ima i toga u funkciji pisanja, a možda pre svega to da sebi kažete da se ne treba ubijati svakoga dana, jer se svakoga dana možete ubiti. Pisanje knjige je to, a ne samoća. Govorim o samoći, ali nisam bila sama, jer sam imala taj posao koji je trebalo dovesti do kraja kako valja, do jasnoće, taj robijaški posao: napisati Francuskog vicekonzula u Lahoru. I on je bio dovršen i preveden na jezike čitavog sveta, i bio je čuvan. A u toj knjizi vicekonzul puca na gubu, puca na gubavce, na bednike, na pse, a zatim puca na belce, na bele guvernere. Ubijao je sve sem nje, nje koja se ujutro jednog dana utopila u Delti, sem Lole Valeri Stajn, te kraljice mog detinjstva i S. Tale, te žene guvernera Vin Longa.
Ta knjiga bila je prva knjiga u mom životu. Bilo je to u Lahoru, a i tamo, u Kambodži, na plantažama, bilo je svuda. Knjiga Vicekonzul počinje sa petnaestogodišnjom devojčicom koja je trudna, sa malom Anamit koju majka tera iz kuće i koja se vrti u onom masivu modrog mermera Pursata. Ne znam više kako se to posle nastavlja. Sećam se da sam se mnogo namučila da pronađem to mesto, tu planinu Pursat, na kojoj nikada nisam bila. Mapa je bila tu, na mom pisaćem stolu i sledila sam staze prosjaka i dece sa slomljenim nogama, dece koja su ostala bez pogleda, dece koju su majke odbacile i koja su jela otpatke. Bila je to knjiga koju je bilo veoma teško pisati. Nije bilo moguće ravni kojom bi se izrazila amplitude boli, jer više nije bilo ničega od vidljivih elemenata koji su je izazvali. Postojali su samo Glad i Bol.
Nije bilo povezanosti među događajima divlje prirode, pa, dakle, nikada nije bilo programiranja. Njega nikada nije bilo u mom životu. Nikada. Ni u mom životu, ni u mojim knjigama, ni jedan jedini put.
Pisala sam svakog jutra. Ali bez ikakvog poštovanja rasporeda vremena. Nikada. Sem što se tiče kuhinje. Znala sam kad je trebalo doći da bi provrilo ili da ne bi zagorelo. A i za knjige sam takođe znala. Kunem se. Sve, kunem se. Nikada nisam lagala u nekoj knjizi. Čak ni u životu. Sem muškarce. Nikada. I to zato što me je majka uplašila pričom o laži koja ubija lažljivu decu.
Mislim da je ono što zameram knjigama, uopšte uzevši, to da nisu slobodne. To se vidi kroz pisanje: veštački su napravljene, organizovane, podređene pravilima, kao da su usklađene. Funkcija revidiranja koju pisac često primenjuje na sebe. Onda pisac postaje sopstveni žandar. Pod tim podrazumevam traganje za dobrom formom, odnosno za najtečnijom, najjasnijom i najneškodljivijom formom. Ima još uvek mrtvih generacija koje prave sramežljive knjige. Čak i mladi: šarmantne knjige, bez ikakvog produžetka, bez noći.
Bez tišine. Drugim rečima: bez pravog autora. Dnevne knjige, knjige za ubijanje vremena, za putovanje. Ali ne knjige koje se utiskuju u misao i koje iskazuju crni bol svih života, opšte mesto svih misli.
Ne znam šta je to knjiga. Niko to ne zna. Ali, čovek zna kad postoji knjiga. A kad nema ničega, čovek to zna kao što zna da još nije mrtav.
Svaka knjiga, kao i svaki pisac, ima neki težak, nezaobilazan odlomak. I mora doneti odluku da ostavi tu grešku u knjizi da bi knjiga ostala prava knjiga, a ne lažna. Ja još ne znam šta posle biva sa samoćom. Verujem da ta samoća postaje banalna, s vremenom postaje vulgarna, i da je to sreća.
Kad sam prvi put govorila o toj ljubavi između An-Mari Streter, francuske ambasadorke u Lahoru, i vicekonzula, imala sam osećanje da sam razorila knjigu, da sam je izbacila iz polja očekivanja. Ali, ne samo da je to stajalo, nego naprotiv. Ima i grešaka pisaca, takvih stvari koje su u suštini prava sreća. To veoma oduševljava, te uspele greške, sjajne, pa čak i one druge, lake, kao da proizilaze iz detinjstva, i to je često čudesno.
Često smatram da su knjige drugih pisaca „čiste”, ali često kao da spadaju u neki klasicizam bez ikakvog rizika. Verovatno bi prava reč bila „sudbinski”. Ne znam. Ono što sam zaista čitala sa udubljivanjem, ono što je zaista moje, jesu knjige koje su napisali muškarci. To je Mišle. Mišle, i opet Mišle, do suza. A i politički tekstovi, ali već manje. To su Sen-Žist, Stendal, i, čudno, to nije Balzak. A Tekst nad tekstovima je za mene Stari zavet.
Ne znam kako sam se izvukla iz onoga što bi se moglo nazvati krizom, kao što bi se reklo nervna kriza, ili kriza sporosti, raspadanja, kao što bi bilo lažno spavanje, kad se samo pravite da spavate. Samoća je bila i to. Neka vrsta pisanja. I čitanje je bilo pisanje.
Neki pisci su prestravljeni. Plaše se da pišu. U mom slučaju je možda delovalo to što se nikada nisam bojala tog straha. Napisala sam nerazumljive knjige i one su bile čitane.
Postoji jedna koju sam nedavno čitala, koju trideset godina nisam ponovo pročitala, i koju smatram divnom. Nosi naslov Miran život. Zaboravila sam čitavu tu knjigu sem poslednje rečenice: „Niko osim mene nije video čoveka kako se utopio”. To je knjiga napisana u jednom dahu, u banalnoj i veoma sumornoj logici jednog ubistva. U toj knjizi može se ići dalje od same knjige, dalje od ubistva u knjizi. Čovek ide ne zna kud, ka obožavanju sestre verovatno, ljubavne priče između brata i sestre, još, da, ka večnom obožavanju jedne zaslepljujuće, nepromišljene, kažnjene ljubavi.
Mi bolujemo od nade, mi iz šezdeset i osme, a nada je ona koju polažemo u ulogu proletarijata. I nikakav zakon, ništa, niko i ništa neće nas izlečiti od te nade. Volela bih da se ponovo učlanim u K. P. Ali, istovremeno znam da to ne bi trebalo. A želela bih takođe i da se obratim desnici i da je vređam svom silinom svog besa. Uvreda je isto toliko snažna kao i pisanje. To je pisanje, ali upućeno nekome. Vređala sam ljude u svojim člancima i to vas isto toliko ispunjava kao kad napišete neku lepu pesmu. Ja pravim korenitu razliku između čoveka levice i čoveka desnice. Reklo bi se da su to iste ličnosti. Na levici je postojao Beregovoa koga niko neće zameniti. Beregovoa broj jedan je Miteran koji takođe ni na koga ne liči.
Ja ličim na sav svet. Mislim da se niko nikada nije okrenuo za mnom na ulici. Ja sam banalnost. Trijumf banalnosti. Kao ona stara gospođa iz knjige: Kamion.
Kad čovek živi onako kako vam kažem da sam ja živela, u toj samoći, s vremenom se javljaju opasnosti kojima se izlaže. To je neizbežno. Čim je ljudsko biće samo, ono zapada u gubljenje razuma. Verujem to: verujem da je osoba prepuštena sama sebi već zahvaćena ludilom jer je ništa ne zaustavlja u tome da kod nje izbije lični delirijum.
Nikada niste sami. Nikada niste fizički sami. Nigde. Uvek ste negde. Čujete šumove u kuhinji, zvuke televizora, ili radija, u susednim stanovima i u čitavoj zgradi. Naročito ako nikada niste zahtevali tišinu, kao što ja nikada nisam.
Volela bih da ispričam priču koju sam prvi put ispričala Mišel Port koja je snimila film o meni. U tom trenutku odigravanja te priče, nalazila sam se na mestu koje zovemo ostava, u „kućici” koja je spojena sa velikom kućom. Bila sam sama. Čekala sam Mišel Port u toj ostavi. Često tako ostajem sama na mirnim i praznim mestima. Dugo. I upravo u toj tišini, toga dana, iznenada sam videla i čula, uza zid, vrlo blizu mene, poslednje minute života jedne najobičnije muve. Sela sam na pod da je ne bih preplašila. Ostala sam nepomična. Bila sam sama sa njom u čitavom prostranstvu kuće. Do tada nikada nisam mislila o muvama, sem verovatno da bih ih proklinjala. Kao i vi. Vaspitana sam kao i vi da se užasavam te pošasti koja pogađa čitav svet, koja je donosila kugu i koleru.
Približila sam se da bih posmatrala kako umire.
Želela sam da pobegne od zida, gde joj je pretila opasnost da je zarobe pesak i cement koji su se taložili na zidu zbog vlage u parku. Posmatrala sam kako umire muva. To je dugo trajalo. Borila se protiv zida. Trajalo je možda desetak, petnaest minuta, a zatim je prestalo.
Mora biti da se život zaustavio. Ostala sam da vidim šta će još biti. Muva je ostala na zidu onako kako sam je videla, kao prikovana za njega.
Varala sam se. Još je bila živa.
Ostala sam i dalje da je posmatram, u nadi da će ona ponovo početi da se nada, da živi.
Zbog mog prisustva, ta smrt je postajala još užasnija. Znala sam to i ostala sam. Da vidim. Da vidim kako će ta smrt postepeno preplaviti muvu. A i da pokušam da vidim odakle izvire ta smrt. Odnekud spolja, ili iz debljine zida, ili iz tla. Iz koje noći dolazi, sa zemlje ili sa neba, iz obližnjih šuma ili iz nekog ništavila koje se još ne može imenovati, možda veoma bliskog. Bliskog meni koja sam pokušavala da pronađem putanje muve koja je u tom trenutku prelazila u večnost.
Više ne znam kako se to završilo. Verovatno je muva, na izmaku snage, pala.
Verovatno su joj se nožice odlepile od zida. I pala je sa zida. Ne znam više ništa, sem to da sam otišla odatle. Rekla sam sebi: „Počinje da te hvata ludilo”. I otišla sam odatle.
Kad je Mišel Port stigla, pokazala sam joj to mesto i rekla sam joj da je tu umrla jedna muva u tri sata i dvadeset minuta. Mišel Port se puno smejala. Uhvatio ju je ludi smeh. Imala je pravo. Ja sam joj se nasmešila da bi se ta priča završila. Ali ne: ona se još smejala. A kad vam ja to pričam, tako, sa stanovišta istine, svoje istine, to je onda ono što sam vam upravo rekla, ono što je bilo preživljeno između mene i muve, i što još uvek nije za smeh.
Smrt muve je smrt. To je smrt koja korača ka nekom smaku sveta, koja proširuje polje poslednjeg sna. Gledate kako umire neki pas, gledate kako umire neki konj, i kažete nešto, na primer: jadna životinja… Ali, kad umire muva, ne kažete ništa, ne registrujete to, ništa.
Sada je to napisano. To je možda ono iskliznuće – ne volim tu reč – veoma mračno, u koje rizikujemo da upadnemo. To nije ozbiljno, ali to je događaj za sebe, potpun, sa ogromnim smislom: sa nedostupnim smislom i sa bezgraničnom širinom. Mislila sam na Jevreje. Mrzela sam Nemačku, kao prvih dana rata, čitavim telom, čitavom snagom. Kao što sam za vreme rata, kad god bih srela nekog Nemca na ulici, mislila na ubistvo tog Nemca, koje bih ja počinila, koje bih ja smislila, usavršila; mislila sam na tu kolosalnu sreću zbog jednog nemačkog tela ubijenog mojom rukom.
Dobro je i ako pisanje dovodi do toga, do te muve u ropcu, hoću da kažem: pisati o užasu pisanja. Tačan čas smrti, zapisan, već ju je činio nedostupnom. To joj je davalo opšti značaj, recimo tačno određeno mesto na opštoj karti života na Zemlji.
Zahvaljujući tom preciznom podatku o času kad je umrla, muva je imala tajni pogreb.
Dvadeset godina posle njene smrti, ovde se pruža dokaz o tome, još uvek se govori o njoj. Nikada nisam ispričala smrt te muve, njeno trajanje, njenu sporost, njen užasni strah, njenu istinitost.
Tačnost časa smrti upućuje na koegzistenciju sa čovekom, sa kolonizovanim narodima, sa ogromnom masom neznanaca na svetu, na ljude koji su sami, koji samuju univerzalnom samoćom. Život je svuda. Od bakterije do slona. Od zemlje do nebesa, božanskih ili već mrtvih.
Nisam ništa organizovala oko smrti muve. Beli, glatki zidovi, njen pokrov, već su bili tu i zahvaljujući njima njena smrt je postala javni dogadaj, prirodan i neizbežan. Ta muva bila je očigledno na kraju svog života. Nisam mogla da je ne vidim kako umire. Više se nije pomerala. Postojalo je to, a i saznanje da se ne može ispričati da je ta muva postojala.
Od tada je prošlo dvadeset godina. Nikada nisam ispričala taj događaj onako kako sam ga sad ispričala, čak ni Mišel Port. Ono što sam još znala – što sam videla, jeste to da je muva već znala da je taj led koji prolazi kroz nju smrt. To je bilo ono najstrašnije. Ono najneočekivanije. Ona je znala. I prihvatala je.
Sama kuća ne postoji tek tako. Potrebno je vreme oko nje, potrebni su ljudi, priče, „obrti”, stvari kao što su venčanje, ili smrt te muve, banalna smrt – smrt jedinice i brojke istovremeno, planetarna, proleterska smrt. Smrt od ratova, tih brda ratova Zemlje.
Tog dana. Tog dana koji je nosio datum, jer sam imala sastanak sa vama, Mišel Port, koju sam samo ja srela, tog dana, bez ikakvog časa, umrla je jedna muva. U trenutku kad sam je ja gledala, odjednom je bilo tri sata i dvadeset i nešto minuta popodne: zvuk pokrilja je prestao.
Muva je bila mrtva.
Ta kraljica. Crna i modra.
Ona, ta koju sam videla, umrla je. Polako. Borila se do poslednjeg trzaja. A onda je popustila. To je trajalo možda pet do osam minuta. Bilo je dugo. Bio je to trenutak apsolutnog užasa. I bio je to odlazak smrti ka drugim nebesima, drugim planetama, drugim mestima. Želela sam da pobegnem, a istovremeno sam govorila sebi da moram da gledam prema tom zvuku na zemlji, da bih ipak bar jednom čula taj zvuk plamena zelenog drveta smrti jedne obične muve.
Da, tako je, ta smrt muve postala je to premeštanje književnosti. Pišete ne znajući to.
Pišete gledajući jednu muvu kako umire. Čovek ima pravo da to radi.
Mišel Port je spopao ludi smeh kad sam ja rekla u koliko sati je ta muva umrla. A sada mislim da možda nisam ja ispričala tu smrt na smešan način. Ja sam u tom trenutku bila lišena sredstava da to izrazim jer sam gledala tu smrt, ropac te crne i modre muve. Samoća je uvek praćena ludilom. Ja to znam. Čovek ne vidi ludilo. Samo ga ponekad predoseća. Ne verujem da to može biti drukčije. Kad izvadite iz sebe sve, čitavu jednu knjigu, onda ste neizbežno u posebnom stanju izvesne samoće koju ne možete ni sa kim podeliti. Ne možete ništa podeliti s nekim. Morate sami da čitate knjigu koju ste napisali, zatvoreni u manastirsku samoću te knjige. To očito ima jedan religiozni aspekt, ali ga ne osećate odmah tako, na njega možete misliti naknadno (kao što ja u ovom trenutku mislim) zbog nečega što bi bilo život, na primer, ili zbog nekog rešenja za život knjige, reči, krikova, prigušenih, tiho stravičnih urlanja svih naroda sveta.
Oko nas, sve piše, to je ono što treba da uspete da percipirate, sve piše, muva piše na zidovima, ona je mnogo toga napisala u svetlosti odsjaja ribnjaka u velikoj prostoriji. Pisanje muve moglo bi ispuniti čitavu jednu stranicu. Onda bi ono bilo pisanje. A čim bi moglo biti pisanje, ono već jeste pisanje. Jednoga dana, možda, posle mnogo vekova, to pisanje bi se čitalo, i ono bi bilo odgonetnuto i prevedeno. I ogromnost jedne nečitljive pesme rasprostrla bi se po nebu.
Ali ipak, negde na svetu, pišu se knjige. Ceo svet ih piše. Ja verujem u to. Sigurna sam da je to tako. Da je za Blanšoa, na primer, to tako. On ima ludilo koje se vrti oko njega. Ludilo je i smrt. Ne za Bataja. Zašto je Bataj bio bezbedan od slobodne, lude misli? Ne bih znala da kažem.
Što se tiče priče o muvi, htela bih da kažem još nešto više o njoj.
Još je vidim, nju, tu muvu, na belom zidu, kako umire. Prvo osvetljena sunčevom svetlosti, a potom prigušenim odsjajem svetlosti sa poda prekrivenog pločicama. Možda se može i ne pisati, zaboraviti jedna muva. Samo je gledati. Videti kako se ona borila na užasan i statistički obrađen način, na nebu koje je nepoznato i sastavljeno ni od čega.
Eto, to je sve.
Govoriću ni o čemu.
Ni o čemu.
Sve kuće u Noflu su nastanjene: zimi manje ili više, naravno, ali ipak su nastanjene.
Nisu namenjene samo letu, kao što je to često slučaj. Otvorene su i nastanjene tokom čitave godine.
Što se tiče te kuće u Nofl-le-Šatou, ono važno jesu prozori koji gledaju na park i put za Pariz ispred kuće. Onaj kojim prolaze žene iz mojih knjiga.
Mnogo sam spavala tamo, u prostoriji koja je postala salon. Dugo sam verovala da je spavaća soba nešto konvencionalno. Tek onda kad sam radila u njoj, postala mi je neophodna kao i sve druge sobe, čak i one prazne, na spratovima. Ogledalo u salonu pripadalo je vlasnicima koji su pre mene posedovali ovu kuću. Ostavili su mi ga. A klavir sam kupila odmah posle kuće i koštao je gotovo isto koliko i ona.
Pored kuće je još do pre sto godina postojao put za stoku koja je dolazila da pije vodu iz ribnjaka. Ribnjak je sada u mom parku. A stoke više nema. A nema više ni svežeg mleka ujutro, u selu. Već sto godina.
Zaista, kad se ovde snima film, onda ova kuća izgleda kao ona druga kuća, onakva kakva je jednom bila za druge ljude pre nas. U svojoj samoći, u svojoj ljupkosti, ona se odjednom pokazuje kao neka druga kuća, koja bi pripadala još i nekim drugim ljudima. Kao da je moguće zamisliti jednu tako čudovišnu stvar kao gubitak vlasništva nad tom kućom. Mesto gde se stavlja voće, povrće, usoljen maslac da bi se čuvali na hladnom, unutra… Postojala je jedna takva prostorija… mračna i hladna… mislim da je to to, ostava, tako je. Tako se to kaže. Da bi se ratne rezerve sklonile na sigurno mesto.
Prve biljke koje su izrasle ovde su one na kamenoj ogradi na prozorima na ulazu. To je geranium rosa sa juga Španije. Mirišljav kao Orijent. U ovoj kući se cveće nikada ne baca. To je običaj, a ne naredba. Nikada, čak i kad uvene, ostavlja se da stoji. Ima ružinih latica koje stoje tu već četrdeset godina u jednom bokalu. Još uvek su vrlo ružičaste. Suve su i ruže su.
Tokom čitave godine, problem je sumrak. I leti i zimi.
Postoji prvi sumrak, onaj leti, i ne treba paliti svetlo u unutrašnjosti kuće.
A zatim postoji istinski sumrak, zimski sumrak. Ponekad zatvaramo kapke na prozorima da ga ne bismo videli. Postoje i stolice koje sklanjamo do idućeg leta. Terasa je mesto na kome svi boravimo leti. Gde razgovaramo sa prijateljima koji dolaze tokom dana. Često zato da bi razgovarali.
Zima, život, nepravda su svaki put tužni, ali nisu tragični. Apsolutni užas izvesnog jutra.
To je samo tužno. S vremenom se ne navikavate na to.
Najteže u toj kući je strah za drveće. I to svaki put. Kad god dođe oluja, a ovde ih ima mnogo, sa drvećem smo, bojimo se za to drveće. Odjednom više ne znam kako se koje zove. Vreme sumraka, predveče, vreme je kad svi oko pisca prestaju da rade. U gradovima, u selima, svuda, pisci su sami ljudi. Bili su to svuda i uvek.
U čitavom svetu, kraj svetlosti znači kraj rada.
A ja sam taj čas oduvek osećala kao čas koji za mene nije čas kraja rada, već čas početka rada. Postoji tu, u prirodi, neka vrsta preobrtanja vrednosti što se tiče pisca. Drugi posao za pisce je onaj koji ponekad izaziva stid, onaj koji većinom izaziva najsnažnije moguće sažaljenje političke prirode. Znam da čovek ostaje neutešan zbog toga. I da postaje zao kao psi njihove policije.
Ovde se osećate odvojenim od manuelnog rada. Ali nikada ništa neće pomoći protiv toga, protiv tog osećanja na koje se treba prilagoditi, navići. Ono što će uvek vladati, a to nas tera na plač, jesu pakao i nepravda sveta rata. Pakao fabrika, to nasilje prezira, nepravednosti gazda, njihovog užasa, užasa kapitalističkog režima, čitave nesreće koja iz njega proističe, to nasilje prava bogatih da raspolažu proletarijatom i da ga proglašavaju suštinskim razlogom svoga propadanja, a nikada svoga uspeha. Nedokučivo je zašto proletarijat to prihvata. Ali ima mnogo nas, i svakim danom nas je sve više, koji verujemo da to ne može još dugo da traje. Da smo svi mi dostigli nešto, možda jedno novo čitanje njihovih nečasnih tekstova. Da, tako je.
Ne insistiram, odlazim. Ali kažem ono što osećamo, svi, čak i ako ne znamo da to preživljavamo.
Često se kad završite posao setite najveće nepravde. Govorim o svakodnevnosti života. To ne dolazi ujutro, nego uveče, čak i u naše domove, u nas. A ako niste takvi, onda niste baš ništa. Onda ste: ništa. I uvek, u svim slučajevima svih sela, to se zna. Oslobođenje dolazi onda kad noć počne da se uvlači. Kad rad prestane napolju. Ostaje taj luksuz koji imamo mi da o tome možemo da pišemo u noći. Mi možemo da pišemo u bilo koje doba. Nama ne upravljaju naređenja, rasporedi vremena, šefovi, oružje, novčane kazne, uvrede, žace, šefovi i šefovi. I kvočke nosilje fašizama sutrašnjice.
Vicekonzulova borba je istovremeno i naivna i revolucionarna.
To je najveća nepravda vremena, svih vremena: i ako čovek ne zaplače nad tim bar jednom u životu, onda ne plače ni nad čim. A ne plakati nikada znači ne živeti.
Treba da bude i plakanja.
I ako je beskorisno plakati, mislim da ipak treba plakati. Jer je očaj dodirljiv. To ostaje. Uspomena na očaj ostaje. Ponekad to ubija.
Pisati.
Ne mogu.
Niko ne može.
Treba to reći: ne može se.
I piše se.
To je ono nepoznato što čovek nosi u sebi: pisanje je ono što je dostignuto. To je to ili ništa.
Može se govoriti o bolesti pisanja.
Ono što time pokušavam da kažem nije jednostavno, ali mislim da se tu možemo sresti, drugovi iz svih zemalja.
Postoji jedno ludilo pisanja koje je u vama samima, žestoko ludilo za pisanjem, ali to nije razlog što ste u ludilu. Naprotiv.
Pisanje je nepoznanica. Pre nego što pišete, ništa ne znate o onome što ćete pisati. I potpuno ste svesni toga.
To je ona nepoznanica koju imate u sebi, u svojoj glavi, u svom telu. Pisanje nije čak ni neka vrsta razmišljanja, već je neka vrsta sposobnosti koju imate pored svoje ličnosti, naporedo sa njom, sposobnost jedne druge osobe koja se javlja i koja ide napred, nevidljiva, obdarena mišlju, besom i ponekad je, samim tim što postoji, u opasnosti da zbog toga izgubi život.
Kad bi čovek znao nešto o onome što će pisati, pre nego što to čini, pre nego što piše, ne bi nikada pisao. Ne bi vredelo.
Pisati znači da pokušate da saznate šta biste napisali kad biste pisali – to znate tek posle – a pre je to najopasnije pitanje koje sebi možete da postavite. Ali je i najčešće. Pisanje dolazi kao vetar, golo je, to je mastilo, to je ono napisano, i to prolazi onako kako ništa drugo u životu ne prolazi, ništa drugo sem njega, života.
Margerit Diras
