Pisati
U kući ste sami. Ne van nje, već u njoj. U parku ima ptica, ima mačaka. A ponekad i neka veverica, neka lasica. U parku niste sami. Ali u kući ste toliko sami da ste od toga ponekad pomalo izgubljeni. Tek sada znam da sam ostala tu deset godina. Sama. I da bih napisala knjige koje su mi stavile do znanja, meni i drugima, da sam pisac koji jesam. Kako se to dogodilo? I kako se to može iskazati? Mogu da kažem da sam onu samoću u Noflu stvorila ja. Za sebe. I da sam jedino u toj kući sama. Da bih pisala. Da bih pisala drukčije nego što sam to do tada činila. Ali, da bih pisala knjige koje su mi još uvek nepoznate i knjige u vezi sa kojima ja još nikada nisam donela odluku i niko drugi nije doneo odluku. Tamo sam napisala Zanesenost Lole V. Stajn i Vicekonzula. A zatim i druge, posle njih. Shvatila sam da sam sama osoba sa svojim pisanjem, sama, daleko od svega. To je trajalo možda deset godina, ne znam više, retko sam računala vreme provedeno u pisanju i vreme uopšte.
Računala sam vreme provedeno u čekanju Robera Anselma i Mari-Luize, njegove mlade sestre. Posle više ništa nisam računala.
Zanesenost Lole V. Stajn i Vicekonzula sam napisala na spratu, u svojoj sobi, onoj sa modrim ormarima koje su sada, nažalost, zidari uništili. Ponekad sam pisala ovde, za ovim salonskim stolom.
Sačuvala sam tu samoću iz doba prvih knjiga. Vodila sam je sa sobom. Uvek sam sa sobom vodila svoje pisanje, kud god sam išla. U Pariz. U Triivil. Ili u Njujork. Upravo u Truvilu sam u ludilu zaustavila sudbinu Lole Valeri Stajn. Upravo u Truvilu mi se i ime Jan Andrea Štajner javilo sa neizbežnom očiglednošću. Pre godinu dana.
Samoća pisanja je samoća bez koje se pisanje ne događa ili se raspršuje, jer je ostalo bez krvi od traganja za time šta da piše. Gubi krv, njegov autor ga više ne priznaje. A pre svega nikada ne treba da bude diktirano nekoj sekretarici, ma koliko umešna ona bila, i nikada u toj fazi ne treba da bude dato na čitanje nekom izdavaču.
Uvek je potrebno da kod osobe koja piše knjige postoji odvojenost od drugih ljudi. To je jedna samoća. To je samoća autora, samoća napisanog. Da bi započeo stvar, čovek se pita šta je bila ta tišina oko njega. I to na svakom koraku koji čini u nekoj kući i u svim časovima u toku dana, pri svim osvetljenjima, bilo da potiču spolja ili od lampi upaljenih po danu. Ta stvarna samoća tela postaje ona nepovrediva samoća pisanja. Nikome nisam govorila o tome.
U tom periodu svoje prve samoće već sam otkrila da je pisanje ono što treba da radim. U tome me je već bio učvrstio Rejmon Keno. Bilo je dovoljno mišljenje Rejmona Kenoa, sledeća rečenica: „Ne činite ništa drugo sem toga, pišite!”
Pisanje je bilo jedina stvar koja je nastanjivala moj život i koja ga je ispunjavala čarolijom. Učinila sam to. Pisanje me nikada nije napustilo.
Moja soba nije krevet, ni ovde, ni u Parizu, ni u Truvilu. Ona je određeni prozor, određeni sto, navike da pišem crnim mastilom, crne mrlje od mastila koje je nemoguće pronaći, određena stolica. I određene navike kojima se uvek vraćam, bez obzira na to kuda odem, bez obzira na to gde se nalazim, čak i na mestima gde ne pišem, kao što su, na primer, hotelske sobe; navika da uvek imam viskija u koferu, u slučaju nesanice ili iznenadnih nastupa očaja. Tokom tog perioda, imala sam ljubavnike. Retko se događalo da baš uopšte nemam ljubavnike. Navikavali su se na samoću Nofla. I na njegovu čar, i ona im je ponekad omogućavala da i sami pišu knjige. Retko sam davala tim ljubavnicima da čitaju moje knjige.
Žene ne treba da daju ljubavnicima knjige koje upravo pišu. Kad bih završila neko poglavlje, skrivala sam ga od njih. Ta stvar je toliko istinita što se mene tiče da se pitam kako se to radi negde drugde ili drukčije, kad si žena i kad imaš muža ili ljubavnika. U tom slučaju, moraš i da skrivaš od ljubavnika ljubav prema svom mužu. Moga muža nikada niko nije zamenio. Ja to znam svakoga dana svoga života.
Ta kuća je mesto samoće, a ipak gleda na jednu ulicu, na jedan trg, na vrlo stari ribnjak, na školski kompleks u selu. Kad se močvara zaledi, ima dece koja dolaze da se klizaju i koja mi smetaju da radim. Ne teram tu decu. Pazim na njih. Sve žene koje su rodile decu paze na tu decu, neposlušnu, ludu, kao sva deca. Ali, kakav strah, svaki put, onaj najgori! I kakva ljubav.
Čovek ne nalazi samoću, nego je stvara. A samoća se stvara sama. Ja sam je stvarala.
Jer sam odlučila da ću upravo tu morati da budem sama, da ću biti sama da bih pisala knjige.
Tako je to bilo. Bila sam sama u toj kući. Zatvorila sam se u nju – naravno da sam se i plašila.
A onda sam je zavolela. Ova kuća postala je kuća pisanja. Moje knjige proizilaze iz te kuće. A i iz tog osvetljenja, iz parka. Iz te svetlosti koju odbija ribnjak. Bilo mi je potrebno dvadeset godina da napišem ovo što sam sad rekla.
U ovoj kući se može hodati čitavom njenom dužinom. Da. Može se i hodati tamo-amo. A zatim, postoji park. U njemu ima hiljadugodišnjih stabala i još mlađog drveća. Tu je i tisovo drvo, i jabuka, jedan orah, šljive, jedna trešnja. Kajsija se osušila. Ispred moje sobe nalazi se ona čuvena ruža iz Atlantskog čoveka. Jedna vrba. Ima i japanskih trešanja i irisa. A ispred jednog prozora muzičkog salona nalazi se kamelija koju je za mene posadio Dionis Maskolo.
Prvo sam namestila tu kuću, a zatim sam dala da se okreči. A onda je, možda dve godine posle toga, započeo moj život sa njom. Ovde sam dovršila Lolu V. Stajn, kraj sam napisala ovde i u Truvilu, pred morem. Sama? Ne, nisam bila sama, tokom tog vremena sa mnom je bio jedan muškarac. Ali nismo razgovarali. Pošto sam ja pisala, trebalo je izbegavati da se govori o knjigama. Muškarci ne podnose to: ženu koja piše. To je svirepo za muškarca.
To je teško za sve njih. Osim za Robera A.
U Truvilu su, ipak, postojali plaža, more, nepreglednost neba, peska. I tu je samoća bila upravo to. Upravo u Truvilu gledala sam more do ništavila. Truvil je samoća čitavog mog života. Još osećam tu samoću, tamo, neuhvatljivu, oko sebe. Ponekad zatvaram vrata, isključujem telefon, isključujem svoj glas, ne želim više ništa. Mogu da kažem šta god hoću, nikada neću otkriti zašto čovek piše i kako je moguće da ne piše.
Ponekad, kad sam sama, ovde, u Noflu, prepoznajem predmete kao što je neki radijator. Sećam se da je na radijatoru bila velika ploča i da sam često sedela tamo, na toj ploči, da bih videla kako prolaze automobili.
Ovde, kad sam sama, ne sviram na klaviru. Sviram prilično dobro, ali sviram vrlo malo, jer mislim da ne mogu da sviram kad sam sama, kad u kući nema nikoga sem mene. To je veoma teško podneti. Jer izgleda da to iznenada dobija neki smisao. A jedino pisanje ima smisao u nekim ličnim slučajevima. Jer upravljam njime, jer se bavim njime. A klavir je jedan udaljen, još nepristupačan predmet, i za mene je uvek takav. Da sam profesionalno svirala na klaviru, verujem da ne bih pisala knjige. Ali nisam sigurna u to. Verujem i da to nije tačno.
Verujem da bih pisala knjige u svakom slučaju, čak i u slučaju da sam se naporedo bavila muzikom. Knjige koje se ne mogu čitati, ali koje su ipak celovite. Toliko daleko od svakog govora kao što je daleko nepoznato neke ljubavi bez predmeta. Kao što je ljubav prema Hristu ili prema J. S. Bahu – koji su obojica vrtoglavo podjednaki. Samoća znači i ovo: ili smrt, ili knjiga. Ali, pre svega, to znači alkohol. Odnosno viski. Do sada nikada nisam mogla, ali zaista nikada, ili bi trebalo da tragam po vrlo dalekoj prošlosti… nikada nisam mogla da započnem knjigu, a da je ne završim. Nikada nisam radila na knjizi koja već nije imala smisao postojanja, još dok je bila pisana, i to bez obzira na to kakva je bila. I svuda. Bez obzira na godišnje doba. Tu strast sam otkrila ovde, u Ivlinu, u ovoj kući. Konačno sam imala kuću u kojoj sam mogla da se sakrijem da bih pisala knjige.
Želela sam da živim u toj kući. Šta sam želela da radim u njoj? To je počelo onako, kao neka šala. Možda da pišem, rekla sam sebi, mogla bih, već sam bila započela neke knjige, pa sam ih napustila. Bila sam već zaboravila čak i naslove. Vicekonzula nisam. Njega nikada nisam napustila, često mislim na njega. Na Lolu V. Stajn više ne mislim. Niko ne može da poznaje L. V. S., ni vi, ni ja. I čak nikada nisam sasvim shvatila ni ono što je Lakan rekao o njoj. Bila sam potpuno zbunjena Lakanom. I onom njegovom rečenicom: „Mora biti da ona ne zna da piše ono što piše. Jer bi se izgubila. I to bi bila katastrofa”. Ta rečenica postala je za mene kao neka vrsta principijelnog identiteta, nekog „prava da se kaže” koje je ženama potpuno nepoznato.
Naći se u rupi, na dnu rupe, u skoro potpunoj samoći i otkriti da će vas jedino pisanje spasti. Biti bez ikakvog sadržaja za knjigu, bez ikakve ideje za knjigu, znači naći se, ponovo se naći pred knjigom. Pred nečim ogromnim što je prazno. Pred eventualnom knjigom. Pred nečim što je ništa. Pred nekom vrstom živog i golog pisanja, nečim što je strašno, što je strašno i što treba prevazići. Verujem da osoba koja piše nema ideju o knjizi, da je praznih ruku, prazne glave, i da joj je od te pustolovine knjige poznato jedino suvo i golo pisanje, bez budućnosti, bez odjeka, daleko, sa svojim zlatnim, osnovnim pravilima: pravopisom i smislom.
Vicekonzul je knjiga koju su svuda bezglasno vikali. Ne sviđa mi se taj izraz, ali kad ponovo pročitavam tu knjigu, ponovo nalazim to, tako nešto. Tačno je da je vicekonzul svakoga dana urlao… ali sa mesta koje je za mene tajno. Kao što se neko svakoga dana moli, tako je on urlao. To je tačno, jako je vikao i, u noćima Lahora, pucao je po vrtovima Šalimara da bi ubijao. Bilo koga, samo da bi ubijao. Ubijao je radi ubijanja. A pošto je u pitanju bio bilo ko, čitava Indija je bila u stanju raspadanja. Urlao je u svojoj kući, u rezidenciji, i kad je bio sam u mrkloj noći puste Kalkute. Vicekonzul je lud, lud je od inteligencije. On svake noći ubija Lahor.
Nisam ga nikada ponovo našla negde drugde, našla sam ga tek u glumcu koji ga je igrao, svom prijatelju, genijalnom Mišelu Lonsdalu – čak i u svojim drugim ulogama, on je za mene još francuski vicekonzul u Lahoru. On je moj prijatelj, moj brat. Vicekonzul je taj u koga verujem. I vicekonzulov krik, „jedino politika” takođe je snimljen ovde, u Nofl-leŠatou.
Ovde sam i njoj dala ime. Da. Ona, A.-M. S. Ana Marija Guardi. Bila je to Ona. Delfin Sejrig. I svi ljudi iz filma su plakali. Bio je to slobodan plač, bez poznavanja smisla koji je imao, neizbežan, istinski plač, plač naroda iz bede. U životu dolazi jedan trenutak, i mislim da je to neizbežno, trenutak od koga se ne može pobeći, i kad se sve dovodi u sumnju: brak, prijatelji, naročito prijatelji bračnog para.
Ne dete. Dete se nikada ne dovodi u sumnju. I ta sumnja raste oko vas. Ta sumnja je sama, to je sumnja samoće. Rođena je iz nje, iz samoće. Možete već da imenujete reč. Verujem da mnogi ljudi ne bi mogli da podnesu to što ovde kažem, da bi pobegli. Možda iz tog razloga nije svaki čovek pisac. Da. To je razlika. To je istina. Ništa drugo. Sumnja, to je pisanje. Dakle, to je i pisac. A sa piscem svi pišu. To se oduvek znalo. Verujem da bez te prve sumnje u gest koji vodi pisanju nema samoće. Niko nikada nije pisao u dva glasa. Moglo se pevati u dva glasa, i muzicirati, i igrati tenis, ali pisati, ne.
Odmah sam pisala knjige zvane političkim. Prva je bila Aban Sabana David, jedna od onih koja mi je najdraža. Mislim da je to pojedinost, to da je lakše ili teže voditi neku knjigu nego običan život. Teškoća jednostavno postoji. Knjigu je teško voditi, prema čitaocu, u pravcu njenog čitanja. Da nisam pisala, postala bih neizlečivi alkoholičar. To je jedno praktično stanje kad ste izgubljeni i više ne možete da pišete… Tada pijete. Kad ste izgubljeni i kad više nemate šta da pišete, da izgubite, onda pišete. Dok je knjiga tu i vrišti da zahteva da bude završena, pišete. Prinuđeni ste da se stavite na njen nivo. Nemoguće je zauvek baciti neku knjigu pre nego što je potpuno napisana – odnosno: sama i slobodna od vas koji ste je napisali. To je isto toliko nepodnošljivo kao zločin. Ne verujem ljudima koji kažu: „Pocepao sam svoj rukopis, sve sam bacio”. Ne verujem u to. Ili to što je bilo napisano nije postojalo za druge, ili to nije bila knjiga. A kad to nije knjiga, onda to uvek znate. Kada to nikada neće biti knjiga, ne, ne znate to. Nikada.
Kad sam legala, skrivala sam lice. Bojala sam se se. Ne znam kako, ne znam zašto. I zato sam pila alkohol pre spavanja. Da bih zaboravila sebe. To odmah prelazi u krv i posle spavaš. Alkoholičarska samoća izaziva teskobu. Srce, da tako je. Odjednom kuca vrlo brzo. Sve je pisalo kada sam ja pisala u kući. Pisanje je bilo svuda. A kad sam viđala prijatelje, ponekad ih nisam baš sasvim prepoznavala. Bilo je nekoliko takvih godina, teških za mene, da, trajalo je to možda deset godina, i kad su čak i veoma dragi prijatelji dolazili da me posete, to je takođe bilo užasno. Prijatelji ništa nisu znali o meni: želeli su mi dobro i dolazili iz dobrote, verujući da čine dobro. A najčudnije je bilo to da ja o tome nisam mislila ništa.
Pisanje vas čini divljim. Vraćate se u jedno divljaštvo iz doba pre života. I prepoznajete ga uvek, to je divljaštvo šuma, divljaštvo staro kao vreme. Divljaštvo straha od svega, jasno i nerazdvojivo od samog života. Razdraženi ste. Ne može se pisati bez snage tela. Treba da budete jači od sebe da biste pristupili pisanju, treba da budete jači od onoga što pišete. To je čudna stvar, da. Nije to samo pisanje, napisano, to su i krici noćnih životinja, krici svih, vaši i moji krici, krici pasa. To je masovna vulgarnost društva, koja baca u očaj.
Bol, to su i Hristos, i Mojsije, i faraoni, i svi Jevreji, i sva jevrejska deca, a to je i najsilnija sreća. Uvek verujem u to.
Tu kuću u Nofl-le-Šatou kupila sam od filmskih prava za svoju knjigu Brana na Pacifiku. Pripadala mi je, vodila se na moje ime. Ta kupovina prethodila je ludilu pisanja. Tome što je ličilo na vulkan. Mislim da je ta kuća odigrala veliku ulogu u tome. Ta kuća mi je pružala utehu za sve moje patnje iz detinjstva. Kupujući je, veoma brzo sam shvatila da sam učinila nešto važno, za sebe, i nešto konačno. I nešto za sebe samu i za svoje dete, prvi put u životu. I bavila sam se njome. I čistila sam je. Mnogo sam se „bavila” njome. Kasnije, kad sam se upustila u svoje knjige, manje sam se bavila njome.
Pisanje ide vrlo daleko… Dotle da raskrstate sa njim. Ponekad je to neizdrživo.
Odjednom sve poprima neki smisao u odnosu na napisano i to je da poludite. Više ne poznajete ljude koje poznajete, a verujete da ste očekivali one koje ne poznajete. Verovatno je jednostavno bilo u pitanju to da sam, malo više od drugih ljudi, već bila pomalo umorna od života. To je bilo jedno stanje bola bez patnje. Nisam nastojala da se zaštitim od drugih ljudi, pogotovo ne od ljudi koji su me poznavali. To nije bilo tužno. Bilo je očajničko. Bila sam se upustila u najteži posao u svom životu: da opišem život svog ljubavnika iz Lahora. Da napišem Vicekonzula. Morala sam da posvetim tri godine pisanju te knjige. Nisam mogla da govorim o njoj, jer bi i najmanji upad nekog stranog u tu knjigu, i najmanje „objektivno” mišljenje sve izbrisali u njoj. Jedno drugo pisanje, ispravljeno, razorilo bi pisanje knjige i moje znanje o toj knjizi. Razorilo bi tu iluziju koju imate – i koja je ispravna – iluziju da ste jedino vi napisali ono što ste napisali, bez obzira na to da li je to bezvredno ili divno. A kad sam čitala kritike, uglavnom je na mene najveći utisak ostavljalo to što je u njima pisalo da to ne liči ni na šta. Odnosno da se to povezuje sa početnom samoćom pisca.
Što se tiče kuće u Noflu, verovala sam da sam je kupila za prijatelje, da ih tu primam, ali sam se varala. Kupila sam je za sebe. Tek sada to znam i to kažem. Bilo je večeri kad mi je kuća bila puna prijatelja, često su dolazili Galimarovi i njihove žene i njihovi prijatelji.
Galimarovih je bilo mnogo, ponekad možda petnaest. Molila sam da se dođe malo ranije da bismo postavili stolove u jednoj prostoriji, da budemo zajedno. Te večeri o kojima govorim bile su srećne za sve. Najsrećnije od svih. Uvek su bili prisutni Rober Anselm i Dionis Maskolo i njihovi prijatelji. I moji ljubavnici, naročito Žerar Žarlo, koji je bio oličenje zavodnika, i koji je takođe postao prijatelj Galimarovih.
Kad je bilo sveta, ja sam bila istovremeno i manje sama i napuštenija. Da biste počeli da shvatate tu samoću, treba da počnete od noći. Da u noći zamislite Dirasovu, u krevetu, kako spava sama u kući od četiri stotine kvadratnih metara. Kad sam odlazila do kraja kuće, tamo do „kućice”, bojala sam se prostora, kao klopke. Mogu da kažem da sam se svake večeri plašila. A ipak, nikada nisam ništa preduzela da bi neko došao da stanuje tu. Ponekad sam uveče izlazila kasno. Bile su to duge šetnje koje sam volela, sa ljudima iz sela, prijateljima, stanovnicima Nofla. Pili smo. Govorili smo, mnogo. Odlazili smo u neku vrstu kafeterije velike kao selo od nekoliko hektara. Bilo je prepuno u tri sata ujutro. Sad sam se setila i imena: Parli II. To su i mesta na kojima smo bili izgubljeni. Tamo su kelneri kao policajci nadzirali tu neku ogromnu teritoriju naše samoće. Ova kuća ovde nije seoska kuća. To se ne može reći. Prvo je to bio majur, sa ribnjakom, a zatim letnjikovac jednog beležnika, pariskog velikog beležnika.
Kad su mi otvorili ulazna vrata, videla sam park. To je trajalo nekoliko sekundi. Rekla sam da pristajem, da hoću da kupim kuću, čim sam prošla kroz ulazna vrata. Kupila sam je odmah, na licu mesta. I platila je, gotovinom.
Sad je postala kuća za sva godišnja doba. A dala sam je i svom sinu. Pripada i meni i njemu. Verujem, sada, da je isto toliko vezan za nju kao i ja. Sačuvao je sve u toj kući što je bilo odraz mene. Još uvek mogu da budem sama u njoj. Imam svoj sto, svoj krevet, svoj telefon, svoje slike i svoje knjige. I scenarije svojih filmova. I kad odlazim u tu kuću, moj sin je veoma srećan zbog toga. Ta sreća, sreća mog sina, sada je sreća mog života.
Pisac je čudan. To je i protivrečnost i besmislenost. Pisati znači takođe i ne govoriti.
Znači ćutati. Znači urlati bez zvuka. Pisac je često osoba koja vas odmara, on mnogo sluša.
Ne govori mnogo, jer nemoguće je govoriti nekome o knjizi koju ste napisali, a pogotovo o knjizi koju upravo pišete. To je nemoguće. To je suprotno od filma, suprotno od pozorišta i od drugih predstava. To je suprotno od svih čitanja. To je najteže od svega. To je najgore. Jer knjiga je nepoznanica, to je noć, to je zatvoreno, to je to. Knjiga je ta koja ide napred, raste, ide napred u pravcima za koje ste verovali da ste ih istražili, napreduje prema sopstvenoj sudbini i sudbini svoga autora, koji je onda potrt njenim izdavanjem: svojim odvajanjem od nje, od sanjane knjige, kao od najmlađeg deteta koje je uvek najvoljenije.
Otvorena knjiga je takođe i noć.
Ne znam zašto me te reči koje sam upravo rekla navode na plač.
Pisati ipak i pored očaja. Ne, sa očajem. Kakvim očajem? Ne znam ime tog očaja.
Pisati pored onoga što prethodi pisanju znači uvek upropastiti ga. A ipak treba prihvatiti to: upropastiti neuspeh znači vratiti se nekoj novoj knjizi, nekoj drugoj mogućnosti te iste knjige. Ta moja izgubljenost u kući uopšte nije voljna. Nisam govorila: „Zatvorena sam ovde od prvog do poslednjeg dana u godini”. Nisam bila, bilo bi netačno reći to. Išla sam u kupovine, išla sam u kafanu. Ali bila sam istovremeno ovde. Selo i kuća su jedno isto. I sto ispred ribnjaka. I crno mastilo. I beli papir je isto. A za knjige ne, odjednom to nikada nije isto.
Pre mene niko nije pisao u toj kući. Pitala sam gradonačelnika, susede, trgovce. Ne.
Nikada. Često sam telefonirala u Versalj da bih pokušala da saznam imena ljudi koji su stanovali u ovoj kući. U spisku prezimena stanara i njihovih imena i zanimanja nije bilo nijednog pisca. A sva ta imena mogla su biti imena pisaca. Sva. Ali ne. U ovom kraju bila su porodična imanja. U zemlji sam pronašla nemačke kante za đubre. U kući su, naime, stanovali i nemački oficiri. Umesto kanti za đubre, kopali su rupe, rupe u zemlji. Bilo je mnogo praznih školjki ostriga, praznih kutija od skupih namirnica, pre svega od jetrene paštete i kavijara. A i mnogo razbijenog posuđa. Sve smo pobacali, sem ostataka posuđa, koje je verovatno bilo porculan iz Sevra, crteži su bili potpuno očuvani. A njihova modra boja bila je nevina modra boja očiju koju imaju neka naša deca.
Kad je neka knjiga završena – mislim na knjigu koju ste napisali – onda, čitajući je, ne možete više da kažete da je to knjiga koju ste napisali, ni koje su stvari u njoj bile napisane, ni u kakvom očaju ili u kakvoj sreći, nekog otkrića ili neke propasti čitavog vašeg bića. Jer, na kraju, u knjizi se ništa takvo ne može videti. Pisanje je na izvestan način jednoobrazno, opamećeno. Više se ništa ne događa u jednoj takvoj knjizi, završenoj i razdatoj. I ona se ponovo vraća neodgonetljivoj nevinosti svog dolaska na svet.
Biti sam sa još nenapisanom knjigom jeste biti još uvek u prvom snu čovečanstva.
Tako je. To je i biti sam sa pisanjem koje još uvek tinja. To je pokušati da od toga ne umrete.
To je biti sam u nekom skloništu za vreme rata. Ali bez molitve, bez Boga, bez ikakve misli osim one lude želje da se ubije nemačka Nacija do poslednjeg naciste.
Pisanje je uvek bilo bez ikakve reference ili je ono… Ono je još uvek kao prvoga dana.
Divlje. Drukčije. Sem ljudi, ličnosti koje kruže u knjizi, njih nikada ne zaboravljate u radu, i pisac nikada ne žali za njima. Ne, u to sam sigurna, pisanje knjige, pisano. Dakle, to su uvek vrata otvorena prema napuštanju. Postoji samoubistvo u samoći pisca. Čovek je sam čak i u sopstvenoj samoći. Uvek nezamislivo. Uvek opasno. Da. To je cena koju morate platiti zato što ste se usudili da izađete i da vičete.
Margerit Diras
Nastaviće se
