Danas se već jasno vidi da smo, što se književnog života i
interesovanja za knjigu tiče, daleko od predratnog doba kada je Književni
glasnik značio jednu važnu činjenicu u Srbiji, a naročito u životu Beograda.
Danas već i oni, koje nazivaju futuristima, znaju da su Skerlić i njegovo doba
ipak bili izraz širokog cvetanja mogućnosti književnih. Stanje današnjeg
literarnog života ne razlikuje se mnogo od današnjeg stanja banalnog života
partija itd. Sa svim svojim sramotama, bedama i niskostima. U današnjem društvu
ćifta i piljara književnost ima tako smešno mesto i, zato, ponavljam ono što
sam već pre dve godine rekao, da poet ne znači ništa i da se ne čita ni Dučić.
Aleksa Šantić, jedan iz plejade tog istog doba, sa jasnim i zvonkim lirskim
zvukom, zaboravljen je kao da ga nije bilo. Jedino se još njegove rodoljubive
pesme čitaju, a miris njegove istočnjačke mladosti, kao miris ćilibara i dima,
san i gospodski glas pevača, iščezava. Bez velikih poteza, romana drama, mnogo
knjiga, njegov čist lirizam uveo je i izbledeo u našem vremenu. Mnogo hvaljene
pesme u predratnoj lirici gube se.
Njegova muška čistota trebalo bi da je dugotrajnija vlast,
ali čelo glave će mu se izredati govornici, čije je ,zvanično putovanje
plaćeno, i saznaće se iz novina da je opet jedan „veliki pesnik” na umoru.
U ovom prostačkom vremenu, opet će mladi biti oni koji će dati pravednu meru. U
nagonu da se pesničke sudbine povežu, da se stvori neprekidna književnost, daće
Aleksi Šantiću dostojno mesto pevača, čistog i jasnog lirika, koji je bio
bogodan i tajno dubok. Njegov znak, među mnogim našim slavnim i visokoparnim
ekvilibristima, biće rascvetana grana, ali skrivena iza njegove knjige i
života. Sa raskošnim pejsažem duboko povezana slika, imaće dubljeg smisla, za
razvitak naše lirike, od svih pevača i eseja onih, kojima to, u karijeri,
treba.
Pre dve godine, kad sam u Mostaru provodio leto na vojnoj vežbi, viđao sam ga
svakog dana. Svi mi futuriste” bili smo mu dosadni, ali smo večeri provodili
tiho i lepo. Pred nama je bila divna uzburkanost plavog stenja, pod modrim
nebom, minareta i džamije, kao koplja, i beli, arapski šatori, stara, turska groblja
sa kamenjem pod čalmama, sa zarezanim slovima, lepim kao sitne ruže. Sve je to
učilo tišini. Književnost i kritika zaista nisu bile važne.
Divan, stari, strmi most vodio je u noć, nad Mostarom, u kojoj je sijao Mesec,
kao uvis bačena medžedija. Neretva jedino ne beše sladunjava, u njoj su, kao
gliste, plivala i trčala glavačke, crna i pečena deca. Iz daljine svako veče
povečerje vojničkih logora.
Dolazio je sa dugom senkom, uvek u crnini. Nosio je stara odela, malo pohabana.
Nije mnogo diskutovao o književnosti i nije ga više bolelo, što nije ostvario
negdašnje svoje snove: romane, drame, novele, pesme. Rado je govorio o svetu, o
putovanjima, imao je dubok osećaj da je lepota života u vasioni i daljinama.
Uspeo sam vrlo brzo da ga načinim sumatraistom.
Vređale su ga izvesne kritike, ali se davno bio odrekao svega, o čemu je onaj
mali mostarski književni krug, pre rata, sanjao. Na svoju liriku gledao je
mirno kao pop na svoju crkvu. Čim je bio lepši dan, ili vedrija noć, odlazio je
i sad, pod starost, da piše, ali s jednim neveselim osmehom.
Sedeo je, nad Neretvom, uz kafu, sa jednom bolesnom izmučenošću, koja je volela
još samo cveće i mesečinu. Ni o svojoj rodoljubivoj poeziji nije hteo da
govori. U životu ne videh čoveka tako stidljive čistote i žudi. Nijedna prljava
reč, nijedan mesnati osmeh, nedeljama. Nikad se nije ženio i kad mu opisah Onu,
koju je godinama voleo, pesnik ljubavi samo odmahnu rukom. Ako bude ispalo da
ga proglase malim pesnikom, sećaću se kako je sve u noći i večeru njegov lik prelivalo
zanosom. Voleo je zemlju, a neku duboku i strasnu stidljivost imao je i u toj
najdužoj ljubavi.
Dugo je drugovao s Dučićem. Pričao mi je o njemu oduševljeno i malo maliciozno,
kao o srećnijem, u čijem se životu sve raskošno ostvarilo, mada su zajedno
pošli iz Mostara. O prvim pesmama, prvim odgovorima uredništva, koje su
bojažljivo očekivali. O prvim ljubavima Dučića, kao da ih on nije smeo imati.
Samo ti, Aleksa, nemoj da je gledaš, a ja ću već…
Bio je Šantić lep, vitak kao slika Maksima Bačeviča, mladog vojvode, prve
žrtve.Onaj drugi pobedonosno je prošao Italiju, video i sagledao i saznao sve,
do dna. Ovaj je ostao. Svako veče ova mesečina, ova plava planina, turska
groblja. U mladosti pesništvo kao groznica. Katkad mu se čini kao da mu ovaj Mostar
leži na grudima. Nekad bogat, sad siromah – ni voz do Beograda ne može da
plati. A i šta će tamo? Treba školovati sestrinu decu. Sad je i na kritike
postao ravnodušan, ni podsmeh ga više ne dira: ta sve što je lepo,svud je slabo
po svetu.
Svako veče dolazio je rado i slušao preneraženo stihove Rastkove, koje sam mu
oduševljeno čitao. Odmahivao je lepom i čistom rukom. Pisati pesme nije mu više
izgledalo tako lepa stvar kao nekad. Ima nečeg glupog u stavu pesnika, pred
stokom, što bleji u Mesec, dok on svira u frulu.
Pratio me je na putu u logor. Ali svakako da nije zato bio pesnik da ga širom
Bosne deklamuju o Svetom Savi. Govorili smo o pesmama, pričao je o Hercegovini,
reči su mu tako lepo prolazile, kao devojke, tursko groblje i vitezovi. Znao je
već da će mu se telo raspasti u zvezdanu, cvatnu, mirisnu zemlju. Književnost,
u kojoj je bio ,,veliki liričar”, nije mu više izgledala tako važna. Biti
pesnik značilo je nešto sasvim drugo.
Poboljevao je, ali se nije tužio. Jedne noći, pokazujući u mrak, izgovorio mi
je sto četrnaestu suru iz Kur’ana. Skloništa tražim… skloništa od Uduvala,
od Izdajnika, koji duva u grudi ljudske, skloništa od Džina i od ljudi.
Miloš Crnjanski
1924.
