Barke pod belim jedrima vijahu se po moru, a ja sam gledao iz prikrajka i ćutao. Predveče je prošla neka derna motorna šalupa i žene u širokim suknenim suknjama i pijani momci sa čabrovima u grdnim šakama i prazne bačve počeše padati i skakati u nju.
»Kuda to«, pitao sam ja.
»U Ponete«, odgovorili su mi.
Nisam znao je li to selo ili grad, hajde i ja. Sa kuća se lepršalo belo rublje i želelo mi srećan put, a kad se navezosmo, devojke zapevaše otegnuto. Pevale su, pevao sam i ja. »Kako se zovete
Vi?« pitao sam jednu. – Marija a Vi? – Izabela. Pevala je cela barka, pevao sam i ja. Uplašeno i željno gledao sam u njih. Marija beše lepša, crna i visoka; ona me je setila mog nežnog i pogurenog stasa i ja se zastideh. Ona me je pitala o provodu i gizdanju žena po gradovima. Smejale su se jer nisam skidao bele rukavice. Svud okolo smejalo se stenje, u vodi prozirnoj, naježenoj i tišoj nego pusto kamenje. Ja sam im pevao sevdalinke, a one htedoše da mi se zahvale i otpevaše mi jednu pravu srpsku pesmu: »Čija je ono zvezda?« Posle smo se svađali, raspravljali o braku i o frankovcaima; nuđahu me suhom ribam i nekim zlatnim vinom, kao stenje u okolo, tako žutim i vrelim. Pristadosmo u nekom kršu i počesmo vikati. Neki su hteli da se voze dalje, a drugi opet da se ide pešice. Ja sam se sakrio iza crne, visoke Marije po pođosmo po opekotini brega, sve kroz neko šikarje, kraj nekih kapelica i obojenih majki Božjih kraj puta.
Išlo se dugo i dugo. Izabela je bila udata u Puntu, ali joj muž beše negde u Argentini. Ona je prodavala duvan i govorila rado o romanima. Veselo se smejala kad vide, da sam se izgubio i da ću tek iduće nedelje moći da se vratim. Nudila me je da prenoćim u njinoj kući i smejala se glasno. Sve to beše tako čudno, nebo tako rumeno. Stigosmo u neki šumarak i nađosmo jedan mirni manastir. Naš smeh postade blag, one me počeše pitati o bolesnoj majci. Oko nas beše tiho. Stepenice zvonke i usijane odbijahu podne pod nogama našim. Ne beše nigde nikoga, iz šikarja žuborio je Jadran, koji beše plav i bistar kao potok brdski. Crkva sva otvorena i hladna, one kleknuše i moljahu se dugo. Neki fratri su prolazili kraj nas, mi bacismo krunu za sirotinju na vratima i posedasmo sani i umorni od mora. Marija je bila sva umazana od crnog grožđa. Umoran tako bih rado ostao ležeći tu iza klupa, što su mirisale na tamjan i odbijale tupo kod milih, starih slovenskih reči.
Najeli smo se grožđa, posle opet navezosmo se. Jedna majka Božija gledaše za nama, a ja se trgoh i rekoh glasno: »Marija«. Ona se okrete i nasmeja: »shimmia«. Preko na vodi čekao je gradić sa kućama, koje su se popele jedna na drugu kao igračke. Ja sam jednako gledao u Mariju dok je veslala. Bio sam seo do nje i hteo da joj pomognem, ali me je ona odbila i prezravo tiho nazvala: »shimmia«. Izabela se veselo smejala i tumačila mi, da je to opica, »Majmun«, rekoh i ja sam. Primetio sam da me Izabela drago i željno gleda, ali se ja okretoh Mariji i rekoh dva tri puta sve tiše njeno ime. Neko me je pozdravio sa obale: »Addio Pierre«. A ja veselo viknuh: »Dobro veče«. Pa i zašto da ne, bio sam ja prijatelj svakom na svetu. Izabela je ležala na nekom mokrom konopčetu i jednako se smejala. Ona mi se naslanjala na rame i ja sam nehotice osećao na licu njen vreo nos i pritisnute obraze. Mlađa sestra veslala je lagano, videla sve, uzdisala u mraku, a ja bih se trgao i pogledao oko sebe po rumenom moru i začudio se otkud sam ovde i otkud te sestre. Senke stenja preletale su nas, visoko iz mraka gledala nas je jedna ljubičista svetiljka sa jarbola nekog.
Pristadosmo i voda jedva čujno pljusnu o kamen, kao znak nečiji obali nepoznatoj. Oko nas se čuo smeh i graja. Mi smo se puzali nekud, pa zastadosmo pred jednom visokom kućom punom kamenja, rublja, veselja i mreža. Izabela me je, stiskajući mi jednako ruku krišom, provela nekud gore, po stepenicama nekim što su cvrčale jako i ostavi me u mraku. Taj mrak je bio ljubičast i svetao, kao crna svila, nigde još ne videh tako mio, mek i taman mrak. Nisam znao gde sam: videh neke grdno debele, visoke, šarene postelje i Mariju, koja stajaše neprimetno kraj stola. Ona me je pitala, da li bi pošao sutra s njima na Krk, tamo će biti ples. Izabela je donela neko jelo i stavila na sto. Obilazila me je smešno i tužno i nudila me blago da jedem. Nameštala je brzo postelju i šaputala, da će me rano u zoru probuditi. Ostavila me je samog i ja ne mogah reči da izustim. Kroz otvoren prozor, smejalo se nebo i more, jednako se čulo dole neko dovikivanje. Činilo mi se, da to neko viče pod prozorom. Tek kod sam prišao, naslutih, da to neko viče negde čak preko na ostrvu. Oko mene su bile vrele senke i ja zastadoh kraj prozora ćutke. Pa ipak uzani sokaci činili mi se davno poznati. Zidovi beli bili su tako dragi kao nigde do sad, miliji i blaži, tiši nego u zovičaru.
Čuo sam, ili stepenice cvrče. U vratima se ukaza Izabela sa svećom u ruci. Gledala me je nemoćno i molećivo. Pitala me, da li mi nije dosadno i neprijatno, što sam se izgubio, pa sede za sto prema meni. I zanet, ja sam osećao bespuće i da sam se izgubio. Bojao sam se da će primetiti kako ne umem još oko žena. Ona mi je pričala o udadbi svojoj, o mužu sa nekom groznom dosadom i gorčinom u glasu. Glavu je umorno naslonila na levu ruku. Iz njenog crnog odela virila je njena bleda glava, koja mi se na suncu učinila prosta i opaljena salivena od jedne blage, tanke crte, koja me je privukla njoj. Ona me je začuđeno posmatrala i okretala glavu. Nije se otimala, ni branila, ali je molila, da se manem nje i prebacivala mi one bogate dame po gradovima. »Otišao je lane«, reče tiho i govoraše jednako o sirotinji. Umorna i vruća, kao što beše kamenje u vodi na danu, koje sam dodirnuo rukom, predade mi se sva bez moći da stoji na nogama. Ruke su joj visile i ona mi pade u ruke sva teška. Odjednom ona uzdahnu, ispravi se i poče svlačiti odelo. Za čas stojaše u košulji u mraku. »Lezite«, reče mi tiho. Hteo sam da joj priđem sav zbunjen, kad se ona poče moliti Bogu. To me ispuni nekom groznom, tugom i bljutavo mi beše.
Ona mi je bila prišla i sela na moju postelju. Njena glava postade sad u mesečini jedna jedina blaga, tanka crta puna suza. Košulja još beše oštra i sura. Htedoh da je zagrlim, ali mi ona stište obe ruke na postelju, njene se oči zariše u moje, ona me tiho zapita za moje prezime i zagleda se nekud u mračan zid. Posle opet okrete glavu, jedva čujno pitaše: »Da li ćemo se još kadgod videti… ili nikad više?« Iz njenih očiju, koje nisam mogao da vidim, padoše dve suze na moje obraze. Meni to beše mučno, htedoh da se dignem, ali me ona prelomi svojim telom tvrdim kao kamenje, što je ležalo u vodi, kojom smo došli.
Probudio sam se kad sunce granu. Videh je polugolu do sebe i neki gadan osmeh ispuni me svog. Beše opet jutro i kao da sam osetio, da to ne beše sunce što me je probudilo, nego jedan glas, ustadoh i priđoh prozoru. Pod prozorom stajaše Marija i pevaše. Prala je rublje. Iz njenog lika i golih ramena blještaše zora. Ja se trgoh i pogledah na postelju. Videh modre žile na telu izgubljene žene i okretoh glavu. Daleko na jednom malom ostrvu sinu munja i odskoči sunce. Po grudima mi padoše vlažni skuti neba, ja tiho šapnuh: »Marija«. Ona se trže, pokri ramena, podiže rublje i reče nešto tiho. Ja nisam razumeo i pognute glave gledao sam kako odlazi. Da, sećam se. U primorju je sad proleće. A ja ležim i čitam novine i gledam džakuljice pune snega na grudima. Čitam novine i sećam se. Vojnik sam, niko i ništa nisam i sve što se desilo ne razumem. Po Petrogradu lopi krv. Maksim Gorki zove sve jadnike kući a u Pešti u sabornici sedi baron Rajačić bled i podrugljivo nasmejan. A oko njega skaču i viču: »Izdajice, izdajice«. Ja spuštam novine i gledam u mutne krovove. Vidim snežne poljane. A na Jadranu ide sad proleće po vodi od otoka do otoka. Po krovovima pada neka žuta tama zorom, topla blaga, sjajna.
Miloš Crnjanski
Dnevnik o Čarnojeviću
