I dio
Spleo se đavo s detetom.
Đavo je živeo u sobi sestre Valerije — na spratu, pravo sa stepenica — crvenoj, atlasno-damastno- svilenoj, s večitim i jakim sunčanim stubom, u kome se neprestano i gotovo nepomično kovitlala prašina.
Počinjalo je od povika: „Idi, Musja, tamo te neko čeka” ili: „Brže, brže, Musenjka! Tamo te čeka (otegnuto) iznena-đenje!” Tajanstvenost čisto uslovna, jer sam ja odlično znala kakav je taj neko i kakvo je iznenađenje, a i oni što su mi vikali da pođem, znali su da ja znam. Bili su to ili Avgusta Ivanovna, ili Asjina dadilja Aleksandra Muhina, ponekad i neka gošća, ali uvek — žena, i nikad — mama, i nikad — sama Valerija.
I tako polu-gurkana, polu-od-same-sebe-uvlačena, malo se nećkajući pred vratima, poput seljanki pred čašćenjem, malo postrance, i malo vrteći se — ulazila sam.
Đavo je sedeo na Valerijinom krevetu — go, sive kože kao doga, očiju beloplavih kao doga ili baltički baron, ispruživši ruke duž kolena, kao rjazanska seljanka na fotografiji ili faraon u Luvru, u istoj onoj pozi beskrajnog strpljenja i ravnodušnosti. Sedeo je mirno kao da ga fotografišu. Dlakâ nije imao, već čistu suprotnost dlakama: bio je potpuno gladak i čak kao izbrijan, kao izliven od čelika. Sad vidim da je telo moga đavola bilo idealno sportsko: kao u lavice, a po boji — kao u doge. Kad su mi dvadeset godina kasnije, u vreme revolucije, dali da pridržim dogu, odmah sam prepoznala svoga Mišatog.
Rogova se ne sećam, možda su i bili — mali, no pre su to bile samo uši. No zato je imao rep, kao lavica, go, jak i živ, nalik na zmiju, graciozno i mnogo puta omotan oko ukipijeno-nepokretnih nogu — tako da je iz poslednjeg prstena ostajala napred kićanka. Nogu (stopalâ) nije imao, ali ni kopitâ: ljudske i, čak, atletske noge završavale su se šapama, opet kao u lavice ili doge, s velikim sivim, rožastim pandžama. Pri hodu bi lupkao nogama. Ali preda mnom nikad nije hodao. A glavne odlike nisu mu bile ni šape, ni rep — ne atributi, glavno su mu bile oči — bezbojne, ravnodušne i nemilosrdne. Uvek sam ga prepoznavala po očima, i te bih oči prepoznala čak i bez svega ostalog.
Ništa se nije dešavalo. On bi sedeo — ja stajala. I ja sam ga — volela.
U letnjim mesecima, kad bismo prešli da živimo u letnjikovcu, đavo bi prelazio s nama, tačnije, pokazalo bi se da je on već tamo — nedirnut kao drvo presađeno s korenjem i plodovima — i sedeo bi na Valerijinom krevetu u njenoj uskoj sobi u Tarusi, sobi sa nišom, obloženoj tapetama jasminove boje, i sa stubom ogromne, u julu neobične gvozdene peći. Kad bi na Valerijinom krevetu sedeo đavo, činilo se da u sobi stoji još jedna gvozdena peć, a kad ne bi sedeo, gvozdena peć u uglu izgledala bi kao on. Zajedničko im je bilo: boja — sa modro-sivim odbleskom leta na železu, potpuna ledenost peći u leto, visina do tavanice i potpuna nepomičnost. Peć je stajala isto tako mirno kao da će je fotografisati. Ona je njega svim svojim hladnim telom zamenjivala, i ja sam se, s naročitom nasladom tajnog prepoznavanja, pribijala uz nju svojim ošišanim i od letnje žege vrelim potiljkom, čitajući Valeriji naglas „Mrtve duše”, koje mi je majka bila zabranila, a koje mi je Valerija baš zato dala u ruke, do kojih — mrtvih i duša — nikad nisam ni uspela da stignem. Jer u poslednjem trenutku, kad bi već trebalo samo, samo da se pojave — i mrtvaci i duše — kao za inat bi se začuli majčini koraci (uzgred rečeno, ona nikad u takvim prilikama ne bi ulazila, nego bi uvek, u potrebnom trenutku — kao po navici — prolazila dalje) — i ja bih, umirući od već sasvim drugoga — živog straha, gurnula ogromnu knjižurinu pod krevet (onaj!). A sledeći put, pronašavši pogledom mesto od koga su me majčini koraci oterali, uviđala bih kako njih već više nema, kako su one opet otišle dalje — na neko mesto, upravo na takvo mesto sa koga ću opet biti oterana. I tako do mrtvih duša nikad u čitanju nisam stigla, ni tada ni kasnije, jer se moralna priroda (fizička lagodnost) Gogoljevih junaka nikad u meni nije podudarila sa surovom strahotom naslova: nije u meni zadovoljavala strast za strahom, kakvu je budio strašni naslov.
… Otrgnuta od knjige, ja bih se pribijala uz peć, pribijala bih se crvenim obrazom uz sivo železo, vrelim obrazom — uz ledeni metal. Uz n j e g a, ali samo u liku peći, a uz njega, pak — onoga — nikad. Uostalom, ipak — jesam, ali samo zato što sam to činila rukama i preko reke.
Kupam se noću u Oki. Ne kupam se, nego se nađem — sama, na sredini Oke, ne crne nego sive. I čak se i ne nađem, nego naprosto, odmah, tonem. Već sam utonula. Počnimo od početka: tonem na sredini Oke. I kad već sasvim potonem i kad mi se čini da sam umrla — uzlet (koji predosećam od prvog trenutka!) — nalazim se na nečijim rukama, visoko iznad Oke, sa glavom pod nebom, i nose me „utopljenici”, a u stvari — nosi me jedan i, naravno, uopšte ne utopljenik (jer utopljenik sam ja!), jer ga ja ludo volim i uopšte se ne bojim, i on nije modar nego siv, i ja se pribijam uz njega celiim svojim mokrim licem i haljinom, obuhvativši ga oko vrata — kao što čine svi koji se dave.
Koračamo tako kroz vodu, to znači on korača i nosi mene. A ostali („utopljenici” — ili ko? Njegovi podređeni) glasno i radosno, negde dole, zabijaju! I izišavši na drugu obalu, onu gde se nalazi dom Polenova i selo Bjohovo — on me u razmahu spušta na zemlju i počne gromoglasno — ni grom tako ne grmi — da se smeje: „А nas dvoje ćemo se jednom i uzeti, da ga đavo nosi!
Oh, kako mi se tada — u ranom detinjstvu — sviđalo to njegovo „da ga đavo nosi” — iz njegovih usta! Kako me je do dna trbuha palila ta njegova drskost! Preneo me preko vode, i sad, kao najobičniji seljak ili student: „Da ga đavo nosi!” Kao da se on može toga bojati — ili želeti — kao da njega ili mene na njegovim rukama — uopšte može đavo odneti! I nikad me nije rastužila misao da je to — za mene, iz snishodljivôsti prema mome detinjstvu, tačka nad i sopstvenog identité, da ne bih ja pogrešno pomislila kako je on — odista on. Ne, on se prosto igrao običnog smrtnika, kao — „ја nisam ja — i raga nije moja”.
Treba reći da je zbog ošamućujućih — iz njegovih usta — reči „da ga đavo nosi” — obećanje „а nas dvoje ćemo se jednom i uzeti” — donekle odlazilo u dalji plan, no kad bih ja, nauživavši se njegovog usklika i svega što je u meni budio, donekle dolazila k sebi — oh, nepodnošljivog li trijumfa! On bez ikakve molbe, svojevoljno… hoće da se oženi mnome! Sasvim mokrom, malom…
I tako jednom, ne mogući duže podneti trijumf u samoći, već grizući se za jezik, ali bespomoćna da zaustavim bujicu: „Mama! Noćas sam sanjala… utopljenike… Kao, digli su me na ruke i nosili preko reke, a onaj glavni utopljenik mi reče: ,Nas dvoje ćemo se jednom i uzeti, da ga đavo nosi!”
— Čestitam! — reče mi majka. — Uvek sam ti govorila! Dobru decu prenose iznad provalije anđeli, a takvu kao ti…
U strahu da je ona shvatila i da sad ne izrekne ime, a samim tim i sve zanavek preseče, ja, žurno: — To su zaista bili utopljenici, pravi pravcati, modri…
I u telo mu naduveno Crni se rakovi upili!
— I ti smatraš da je to bolje? — ironično reče majka. —
Kakva gadost!
Ali osim susretâ o kojima sam ispričala i koji su se ponavljali, imala sam s
njim i jedan jedini susret neponovljiv. Kao obično, bila sam namamljena da odem
u Valerijinu sobu, u kući u Trehprudnoj uličici, ali toga puta nije me tamo
poslala jedna osoba, nego mnogo njih — cela šapćuća grupa koja je u mene
upirala prst: i dadilja, i Avgusta Ivanovna, i Marija Vasiljevna koja se svakog
proleća pojavljivala s novom travom i koferima za šivenje, i druga Marija
Vasiljevna koja je imala riblje lice i zvala se Sumbul, i čak ona krojačica što
je uvek tako mirisala na ricinus (crveno platno) — sve su vikale uglas:
— Brže, Musenjka, brže, neko te tamo čeka…
Kao obično, malo se odupirem i malo smešim — oklevam. Najzad ulazim. I — o užasa! Prazno. Na krevetu — nikog. Na postelji ga nema. Samo crvena soba, puna sunca i prašine. Soba je sama kao što sam i ja sama. Bez njega.
Zapanjivši se, prenosim pogled s praznog kreveta na paravan (iza koga on sigurno nije, jer on se ipak neće igrati žmurke!), od paravana na ormar s knjigama — tako neobičan: umesta knjigâ vidim u njemu samu sebe, a zatim dižem pogled na ormarić s „tričarijama”, kako dadilja govori. Sa „tričarija” premeštam pogled na praznu crvenu sofu sa dugmetima, utisnutim u malinovo-slezovo meso atlasa, sa atlasa na peć prošaranu plavim kvadratnim šarama, ovenčanu kristalnom vazom u kojoj stoji kovilj… Još uvek zapanjena prilazim prozoru sa koga se vidi ono drveće: sive vrbe oko zelene crkve, sive vrbe moje čežnje, čije mesto u Moskvi i na zemlji nikad nisam upoznala niti sam pokušala da upoznam.
Sa osećanjem grize: Prevario! — stojim pritisnuvši čelo uz najniži kvadrat prozora, dok me oči peku od uzdržavanih suzâ… Najzad spuštam oči da bi suze mogle da poteku i… na vatom pokrivenom dnu prozora, između dva okvira zelenkastih okana, kao u spiritusu! — nebrojeno mnoštvo: sićušni, sivi, skakutavi, jezivo veseli, vrbičasti, s rožićima i nožicama, kao da pred sobom imam flašicu punu vrbičastih đavolčića.
Učtivo nasmešena, kao da sam ugledala previše detinju igračku, stojim koliko je red da ih ne bih uvredila — ne ove što besmisleno skaču i neće za mene ni da znaju — nego da ne bih uvredila onoga. Posle čega, malo utešena, malo uvređena, poslednji put proverivši da li je krevet prazan — izlazim.
— No, šta je, šta je? — praveći zainteresovane grimase, motaju se i gestikuliraju dadilja, Avgusta Ivanovna, dve Marije Vasiljevne, krojačica Marija Ignatjevna i još tri naftalinske monahinje, i zbog neobičnih okolnosti mesta i vremena, valjajući se od smeha, pokušavaju da me gurnu u Valerijinu crnu škrinju iza pregrade. „Ništa. Hvala. Vrlo dobro” — namerno polako i sa brižljivo glumljenom slobodom prolazim između njihovih ispruženih i obeshrabrenih ruku. (Prolazim i ne gledam, ali vidim da Avgusta Ivanovna izgleda nekako drugačije, a dadilji zbog nečeg iz ugla usta visi jezik…)
Đavolčići u prozoru i stravičnost pred vratima nisu se ponovili. Šta je to bilo? Prosta zamena, zato što sâm nije mogao da dođe — ili kušan je, isprobavan je moje zrelosti i vemosti: da li ću izdati njega, pravoga i jedinoga, ja, petogodišnja, opredeljujući se za ovo mnoštvo, nalik na vrbove rese? To jest, neću Ii, okrenuvši leđa praznom — bez njega — krevetu, početi naprosto da se igram?
Ne, sa igrom je bilo svršeno! Đavo mog ranog detinjstva pored mnogih drugih stvari ostavio mi je u nasleđe uzvik otegnut kao pseći zev: do-saad-no! — čim bih pogled zaustavila na bilo čemu što liči na igru.
Zašto je đavo stanovao u Valerijinoj sobi? U ono vreme nisam o tom razmišljala (a Valerija za njega nikad nije ni saznala). To je bilo sasvim razumljivo, kao što ja boravim u dečjoj sobi, tata u kabinetu, baka na portretu, mama na klavirskoj stolici, Valerija u Jekaterinskom institutu, a đavo — u Valerijinoj sobi. Tada je to bila činjenica.
A sada — znam: đavo je živeo u Valerijinoj sobi zato što je, u Valerijinoj sobi, pretvorivši se u ormar s knjigama, stajalo drvo poznavanja dobra i zla, čije sam plodove — „Devojčice” Luhmanove, „Oko sveta na jastrebu” Stanjukoviča, „Katakombe” Evgenije Tur, „Porodicu Bor-Ramenskih” i čitave naslage lista „Izvor” — ja tako požudno i žurno proždirala, osvrćući se na vrata kao one na Boga, ali nikad ne izdavši svoga zmaja. (— To ti je Ljora dala? — Ne, sama sam uzela.) U Valerijinu sobu đavo je došao na gotovo mesto: moga zločina, majčinih zabrana.
Ali bilo je i nečeg drugog. U Valerijinoj sobi, još рге no što sam napunila sedam godina, ja sam kradom, u prekidima, osvrćući se i osluškujući da me ne zatekne mama, pročitala „Evgenija Onjegina”, „Mazepu”, „Rusalku”, „Gospođicu-seljanku”, „Cigane” i prvi roman u svom životu: „Anais”. U Valerijinoj sobi bila je ljubav, živela je ljubav, i ne samo njena i prema njoj, sedamnaestogodišnjoj: svi ti spomenari, zapisi, parfemi, spiritističke seanse, tajna mastila, korepetitori, probe, prerušavanja u markize, trljanje obrva vazelinom — ali tu stop: iz dubokog bunara komode, ispod naslaganih kadifenih traka, đerdana, iščešljane kose, papirnog cveća u mene bulje — otvorenim očima! — srebrne pilule.
Bombone, ali strašne, pilule, ali srebrne, srebrne i jestive brojanice koje je Valerija zbog nečeg takođe tajno — zaklanjajući komodu leđima i naginjući se nad njom — gutala, kao što sam ja, zarivši glavu u ormar, gutala „Bisere ruske poezije”. Jednog dana mi sinu pred očima — da su pilule otrovne, i da Valerija želi da umre. Zbog ljubavi, razume se. Zato što joj ne dozvoljavaju da se uda za Borisa Ivanoviča ili Aleksandra Pavloviča? Ili za Ajnalova? Zato što hoće da je udaju za Mihaila Ivanoviča Pokrovskog!
— Ljora, a mogu li ja da pojedem takvu pilulu? — Ne možeš. — Zašto? — Zato što tebi nije potrebna. — A ako pojedem, hoću li umreti? — U svakom slučaju ćeš se razboleti. — Posle toga (da umirim čitaoca) pokazalo se da su pilule bile sasvim nevine, „contre les troubles” (Za umirenje (franc.).) i tako dalje — najobičnije devojačke pilule. Ali nikakva sadašnja svest o njihovoj normalnoj nameni nije iz moga sećanja izbrisala neobičnu sliku crnomanjaste mlade devojke koja kradom guta kraj komode slatko otrovno srebro.
Ali nije samo Valerijina sedamnaestogodišnja ženskost carovala u toj sobi, nego i cela strastvenost njenog roda, roda njene matere, lepotice, one koja se nije zasitila ljubavlju, nego ju je na samrti zakopala pod svim tim atlasom i moareom, zanavek namirisanim, i ne bez razloga tako plameno-malinaste boje.
A nije li đavo dolazio i Valeriji? Jer ona nije znala da on k meni dolazi, pa tako ni ja nisam mogla znati dolazi li k njoj. (Beskrvno, zagasito lice, ogromne zmijaste oči koje su sijale kao drago kamenje, okružene vencem veoma crnih trepavica, mala, tamna, stisnuta usta, oštar nos koji je bio isturen prema bradi — ni nacionalnost ni godine nisu se ocrtavali na tom licu. Ni lepo ni ružno. Lice — veštice.) A ipak — đavo nije dolazio k njoj. Nije, jer se posle završetka Jekaterinskog instituta upisala na Viši ženski tečaj u Merzljakovskoj uličici, a potom u socijaldemokratsku partiju, zatim je kratko vreme bila nastavnica gimnazije, i kasnije se upisala u baletsku školu — uopšte se celog života negde u nešto upisivala. A prva oznaka njegovih ljubimaca je izopštenost, od samog rođenja otuđivanje odsvuda i od svega.
Ne, nikakvu Valeri ju đavo nije poznavao. Ali nije poznavao ni moju mamu, uvek tako usamljenu. On, čak, nije znao ni da ja imam mamu. Kad sam bila s njim, ja sam bila — njegova devojčica, đavolova sirotica. Đavo je u mene, kao u onu sobu, došao na spremno. Jednostavno mu se dopala soba, tajanstvena crvena soba — i na njenom pragu, tajanstvena devojčica zapanjena od ljubavi.
Ali — koliko god to čudno izgledalo — jedan moj susret s njim dogodio se ipak posredstvom majke…
— Crveni karbunkul — rekla je majka. — Sta je „crveni karbunkul”? Reci ti, Andrjuša.
— Ne znam — tvrdo odvrati Andrjuša. — A kako ti se čini? — Ništa mi se ne čini! — isto tako tvrdo ponovi on. — Ali kako je moguće da ti se ništa ne čini? Uvek mora nešto da se čini! Tebi se takođe nešto čini! Karbun-kul. De? — Karbol? — ravnodušno predloži Andrjuša. Mama samo odmahnu rukom. — No, a ti, Asenjka? Samo slušaj pažljivo: kar-bun-kul. Zar ništa ne vidiš u tome? — Vi-dim! — malo zamucavši, ali s velikim samopouzdanjem odgovori njena ljubimica. — Ali šta je? — uhvati se mama za njene reči. — Samo ne znam šta je! — sa istom brzinom i samopouzdanjem izvali Asja. — Ah, ne, Asenjka, mora da si ti zaista previše mala za takvo čitanje. Meni je dedica to čitao kad sam već bila napunila sedam godina, a tebi je tek pet. — Mama, meni je takođe već sedam! — najzad ne izdržah ja. — Pa dobro, šta je? — Ali ne ispade ništa, zato što se opet uplaših. — De, po tebi, šta je karbunkul, crveni karbunkul? — Neka crvena butelja, karafa? — upitah klonulim glasom, obamirući od nade (Karaffe, funkeln – Bokal, blistati (nemački)). — Ne, ali to je ipak malo bliže, karbunkul je crveni dragi kamen, sa brušenim površinama (karbun-kul). Shvatate?
Sve je išlo dobro dok nije došao red na Zelenog. Neko dolazi da li u podrum ili u pećinu — „а Zeleni tamo već sedi i meša karte”. — Ko je Zeleni? — pita majka. — No, ko uvek ide obučen u zeleno, u lovačko? — Lovac — ravnodušno reče Andrjuša. — Kakav lovac?
Fuchs, du hast die Gans gestohlen,
Gieh sie wieder her!
Gieb sie wieder her!
Sonst wird dich der Jdger holen Mit dem Schiessgewehr,
Sonst wird dich der Jdger holen Mit dem Schiess-ge-we-her
Lisico, ti si ukrala gusku, Vrati je natrag!
Vrati je natrag!
Inače će te lovac stići Sa svojom puškom,
Sa svojom puškom! (nem.).
— s najvećom spremnošću otpeva Andrjuša. — Hm… — i namerno zaobilazeći mene koja se već ionako otimam da odgovorim, kao reč iz usta. — Dobro, a ti, Asja? — Lovac koji krade guske, lisice i zečeve — brzo sve sroči ujedno njena ljubimica, koja se tokom celoga ranog detinjstva hranila plagijatima. — Znači — ne znate? Pa zašto vam ja onda čitam? — Mama — promuklo viknuh u očajanju, videći da ona već zatvara knjigu s najneumoljivijim od svojih lica. — Ja znam! — No? — već bez ikakvog interesovanja upita majka, ne sklopivši ipak knjigu.
— Zeleni je der Teufel (Đavo – nemački)
— Ha-ha-ha — grohotom se poče smejati Andrjuša, uspravivši se naglo i ispunivši sobom ceo prostor. — Hi-hi-hi — ulizički se nasrne ja za njim Asja. — Nemate zbog čega da se smejete, u pravu je — suho ih zaustavi majka. — Ali zašto der Teufel, a ne… I zašto uvek ti sve znaš, kad ja svima čitam?!
Od Zelenog i „meša”, a delimično i od mamine sobarice Maše Krasnove koja sve ispušta iz ruku: poslužavnike, servise, brušene flaše — pa čak i cele smuđeve u sosu! — koja ništa nije umela da drži u rukama osim karata, a ja sam već u svojoj sedmoj godini strasno zavolela karte. Ne igru karata, nego same karte: sva ta beznoga i dvoglava, beznoga i jednoruka, ali obratnôglava i obratnoruka, sama sebi izokrenuta, sama sebi posuvraćena, sama sebi iznožna i sama sebi nepoznata lica na visokim položajima, bez određenog mesta u kome žive, ali sa celim narodom podanikâ, svih tih trojki i četvorki iste boje. Što bi mi trebalo da igram tih karata ili da se, kao Asja, njima igram, kada su one same igrale, same bile igra: same sa sobom i samih sebe. To je bilo čitavo živo, neljudsko pleme, koje je raslo samo do pojasa, strašno vladalačko i ne sasvim dobro, bez dece i predaka, koje nije živelo nigde drugde osim na stolu ili na dlanu, ali tada i zato — koliko intenzivno! Godinama su me učili kako u tucetu ima dvanaest jaja, ali da u svakoj boji ima trinaest karata i da je trinaest — đavolsko tuce — to sam upamtila odmah, i ne bih se zbunila čak i kad bi me trgli iz najdubljeg sna. Oh, kako sam odmah ja, koja sam tako sporo naučila četiri računske radnje — brzo shvatila četiri boje! Ja, koja do danas nisam ubeđena šta su glagolski prilozi i uopšte kakve su namene gramatike, od prve sam shvatila značenje svake karte: sve te puteve, novac, spletke, vesti, brige, ženidbene poslove i državne urede — značenje karte i namenu karata. Ali više od svega, čak više i od neoženjenog kralja karo, mog verenika posle devet godina, čak više i od pikovog kralja — groznog, tajnog Šumskoga Cara, kako sam ga ja nazivala, čak više i od crvenog puba herc i karo valeta putovanja i novosti (dame uopšte nisam trpela, sve su imale zlobne, hladne oči kojima su me, kao dame iz društva moju mamu — osuđivale), više od svih kraljeva i puhova volela sam — pikovog asa!
Pikov as je u Maše značio udar, i to je bio udar, zadat crnim, uvis okrenutim srcem vrška halebarde — u srce. Pikov as je bio — đavo! I kad bi ta ista Maša, uzimajući karte koje bi meni — dami karo, jer sam neudata — stavila na srce, i kad bi digla poslednju, od srca, i sama bi se uplašila: „Ој-ој-ој, Musenjka, zlo ti se piše: na samom dnu — udar! Ali ništa, možda još niko neće umreti — jer ko bi imao da umre? Dedica je umro, staroga u nas nikog više nema — znači, mamaša će se na tebe izvikati ili ćeš se opet potući sa Avgustom Ivanovnom” — — a ja, sa celokupnim prevashodstvom znanja, sa svom nepokolebljivošću tajne: — Nije to udar nego tajna! — Udar je značio — pozdrav. Udar pozdrava — u mene. Udar radosti i straha: ljubavi. Tako sam se nekoliko godina kasnije, u Nerviju kraj Đenove, iznenada ugledavši s prozora hotela „Beau-Rivage” (Lepa obala) revolucionara „Tigra”, koji je išao prema našem hotelu, k nama — Asji i meni, tamo zatočenima — odjednom uplašila od radosti, tako da se švajcarska baka takođe uplašila: „Mais qu’as-tu donc? Tu es toute blanche! Mais qu’as-tu donc vu?” (• (Šta je s tobom? Kako si bleda! Ta šta si videla?) Ja, ne otvarajući usta: „Lui!” (njega).
Da, as je bio — Lui. On, zgusnut do crnila i smanjen do klina. On, spreman za udar, kao tiger — za skok. Kasnije je i toga bilo previše, kasnije je udar iz srca na kome je ležao, prešao — u srce. Dolazio je iznutra, iz mene, podstičući me na sve.
Ali sem pikovog asa imala sam još jednoga kartaškog „Njega”, i toga puta upoznala sam ga ne preko Ruskinje Maše, nego preko Estonke Avguste Ivanovne, koja ga je dovezla neposredno iz njegove baronske postojbine, i to već nije bilo vraćanje, nego igra, opštepoznata dečja igra, s pomalo familijarnim nazivom „Der schwarze Peter”.
Igra se sastojala u tome da se jednome od partnera poturi u ruke pikov pub: švarce Peter, onako kao što se u staro vreme susedu poturala groznica, ili još i danas — kijavica: davanje, poklanjanje — bilo je oslobađanje. U početku, dok bi karata i igrača bilo mogo, nije to, u stvari, bivala još nikakva igra, sve se svodilo na kružnu manipulaciju lepezom karata i Crnim Peterom. Ali kad bi se postepeno, voljom sudbine i slučaja sto oslobađao od igrača i igrači — od Crnog Petera, i kad bi u igri ostalo samo dvoje — oh, igra bi tek tada zapravo počinjala, jer bi tada sve zavisilo od lica, od stepena njegove nepokolebljive skamenjenosti. Pre svega valjalo je ovladati disanjem: mirno, ne trepnuvši, podnositi svaku odluku i prometnu odluke partnerove ruke koja već-već-evo hvata za kartu i naglo se povlači, dolazi k sebi. Sve se sastojalo u tome da onaj što uzima — ne uzme, a onaj što daje — da ga se oslobodi. Prvi je morao da oseti, a drugi — da obmane, da partnera skrene s pravilnog osećanja, da mu svim svojim lažljivim bićem nametne sugestiju da je crno crveno, a crveno crno: da Crnog Petera nevino potura kao šestorku karo.
O, kakva je to čudesna, magična, bestelesna igra! Igra duše sa dušom, ruke s rukom, lica s licem, svega — samo ne karte s kartom. I razume se, majstor u toj igri bila sam ja, od najranijeg detinjstva navikuta da gutam užareno ugljevlje tajne.
Neću da govorim ono čega nije bilo, jer celokupan cilj i vrednost ovih zapisa sastoje se u autentičnosti onoga što je bilo, u vernosti onoga, priznajem, čudnoga ali istinitog deteta — sa samim sobom. Jednostavno bi bilo kazati i prirodno bi bilo poverovati mi da ja svoga Crnog Petera uopšte nisam susedu poturala, nego da sam ga, naprotiv, branila za sebe.
Ne! Ja sam se u toj igri pokazala kao prava njegova kći, to znači da se strast igre, to jest — tajne, pokazivala u meni kao jača od ljubavi. To je bila još jedna naša zajednička tajna, i on možda nikad nije tako snažno osećao da sam njegova, kao tada kada sam lukavo i blistavo njega poturala i kada sam, kao već toliko puta pre toga, krila našu tajnu vezu. Možda je igra Crni Peter bila isto što i susret sa tajno i vatreno voljenim muškarcem kada su prisutni drugi: što hladnije — to vatrenije, što dalje — to bliže, što više tuđe — to više moje, što netrpeljivije — to blaženije.
Jer kad bi Asja, Andrjuša, Maša i Avgusta Ivanovna — za koje je to ulazilo u igru — sa cikom i vikom, kljucajući me prstom u trbuh, kreveljeći se kao đavoli i skačući oko mene, drečali: „Schwarze Peter! Schwarze Peter!” — nisam mogla čak ni da im vratim, jednim jedinim smeškom nisam mogla da odam tajnu koja me je ispunjavala radošću. Uzdržavana radost bacala bi mi se u ruke. Skakala bih na njih da se bijem. No zato — s kakvim sam istinskim ubeđemjem, s kakvom sam opojnošću vikala posle tučnjave pravo u njihova nasmejana lica: — Ja jesam Schwarze Peter, ali zato ste vi — glupaci!
Čitava veština bila je u tome da ne počnem odjednom sva da zračim u licu kao ugledam Crnog Petera, ali i još veća možda — da se ne smračim kad bih umesto njega, pouzdanog — odjednom — izvukla šestorku karo uz par sa kartom koju sam već imala u rukama, i kad bih morala da iziđem iz igre, a Crni Peter bi postajao neko drugi. I igra oko crno- peterovske Avguste Ivanovne sa zločinačkim, podsmevačkim, izdajničkim povicima „Schwarze Peter! Schwarze Peter!” bila je možda još veće herojstvo (ili naslada) nego stajanje — najpre kao kameni stub, a potom kao stub koji se bije — okružen pomahnitalim „pobednicima”.
Možda sam tu igru ispričala previše maglovito? Ali šta je tu imalo da se priča? Jer ništa se, u stvari, nije ni dešavalo, cela igra se vodila unutra, u nama. Bili su samo pokreti ruku, bacanje karte, važne samo kao parne uz neku drugu kartu: važne samo zato što ju je bilo moguće odbaciti. Bez adutâ, bez ulogâ, bez mitâ, bez (samovrednosti) kraljevâ, damâ, pubovâ, sa špilom koji se sastojao samo iz jedne karte — koja je bio on! — i koga je trebalo da se lišim. Igra je bila u tome da ga ja, koja sam to želela, ne uzmem — nego da ga dam. U toj igri, s njenom apstraktnošću i strahotom, zaista je bilo nečeg paklenog. Bežanje ruku od neprijatelja. Tako u paklu, smejući se i tresući se, jedni drugima poturaju užarene komade uglja, žeravice.
Smisao te igre je dubok. Sve su karte parne, samo je on jedan — neparan, pošto je njegov par iz igre — izbačen. Svaka karta mora da nađe svoju parnu kartu i da s njom ode, jednostavno da siđe sa scene, kao lepotica ili avanturistkinja koja se udaje, da nestane sa stola punog još svih mogućnosti, svemogućnosti, individualnih a možda i istorijskih sudbinâ — da ode u tihu, ni za kog više zanimljivu, nikome više potrebnu ni strašnu gomilu parnih karata izbačenih iz igre. Ostavljajući ceo sto — njemu a njega — sopstvenoj jedinstvenosti.
Marina Cvetajeva
Nastaviće se
