Najnesrećniji tragalac
za pašnjacima (nomē) slobode evropskog pesničkog kontinenta, Marina Cvetajeva
(samoizgnanik uz to odasvud, oduvek, u potrazi za jedinim svojim pašnjakom –
stolom za kojim bi, okrenuta licem zidu, ispisivala svoje budi!) – verovatno je
pretpostavljala, bar jednim delom sebe, da je moguće izmaći sečivu vremena. I
da su negde livade milosrdnije i mekše (ne, znala je da takvih pašnjaka nema!).
Stajala je uspravno dok joj tlo nije izmaklo pod nogama, uza sve neumoljive
promašaje i iskušenja, ne odustajući od lutalaštva. Možda je verovala u čudo
koje će spasti druge ako ne i nju. I to se zbilja i dogodilo, u šta se uverila
kada je susrela u Parizu 1928. slobodnu Nataliju Gončarovu, nomatkinju druge
vrste, one koja traga za stvaralačkim podsticajima, sve plodnijim, sa trinaest
godina dužim stažem od Cvetajeve. Ali i zajedničkim imeniteljem: prkosnom
odisejadom. U trenutku upoznavanja, za Cvetajevom su bili meseci i godine
najveće bede u Moskvi, Berlinu, Pragu i Parizu, ali je opstajala jer je ipak
pronalazila svoj jedini pašnjak – sirotinjski kuhinjski sto. Za Gončarovom su
pak bile već desetine izložbi po svetu (i minhenski Der blaue Reiter!), slava,
plodna lutanja (Norveška, Švajcarska, Alpi, Španija) i supotpis na Manifestu
rejonizma njenog slavnog supruga Mihaila Larionova, od kojeg se nikad nije
rastajala. Njihovo umetničko nomadstvo počelo je pre potresa („preloma kičme“)
koji su bacili Cvetajevu niz litice.
Cvetajeva i Gončarova susrele su se svaka sa svojom predistorijom i
nepokolebljivim individualizmom. Vezivala ih je ista postojbina (Moskva), rana
mladost. Reklo bi se da je Cvetajevu ovaj susret više potresao. Ili je, pak, to
bilo izazvano prirodom njene vokacije, spisateljske, i, kao i uvek, sklonošću
ka emfazi.
Sela je odmah, napisala i objavila 1929. veliki esej Natalija Gončarova (Život
i stvaralaštvo) u praškom ruskom časopisu „Воля России“. (Za nas vredi
zabeležiti da je iste godine esej preveden u beogradskom „Ruskom arhivu“ u
nešto skraćenom obliku.)
Ali šta je napisala! Samo njenom umu i daru dostupnu dvoplansku priču o „dve
Natalije Gončarove“ – esej o velikoj slikarki, i paralelnu storiju o „prvoj“
Nataliji Gončarovoj, Puškinovoj ženi, dvorskoj lepotici, zbog koje je pesnik
stradao u dvoboju sa francuskim avanturistom Dantesom („nije ga ubio Rus“),
gardistom carske konjičke garde. Središnji i znatno obimniji deo eseja posvećen
je stvaralaštvu i životu likovne umetnice, sa izuzetnim proniknućem u fenomen
slikarstva i anticipacijom uloge kojom su Gončarova i Larionov obeležili francusko
i evropsko slikarstvo XX veka. I ne samo to, već i postali protagonisti
ilustracije pojma umetničkog nomadstva, bitno drugačijeg od onog Cvetajeve,
tipične predstavnice ruskog lika ovoga pojma.
Ali pre konačnog kraja uvodne beleške, neka mi bude dozvoljeno da još jednom
podsetim na vis vitalis Marine Cvetajeve:
Marina Cvetajeva rođena je 1892. u Moskvi, u porodici poznatih intelektualaca.
U Rusiji je živela do 1922, kada je emigrirala kako bi se pridružila mužu
Sergeju Efronu, koji se povukao sa Belom armijom posle poraza u građanskom
ratu. Živela je u veoma teškim uslovima nekoliko meseci u Berlinu, zatim u
Pragu, odnosno u selu nedaleko od glavnog grada (1922 –1925), a od kraja 1925.
do sredine 1939. u Parizu. Pisala je stalno, objavljivala retko. Ruska
emigracija ju je svestrano onemogućavala. Juna 1939. vratila se u Moskvu, da bi
se pridružila mužu i kćerki, koji su, ubrzo po povratku Cvetajeve, uhapšeni.
Sergej Efron je streljan, ćerka je provela u sibirskom progonstvu više od jedne
decenije. Posle napada Nemaca juna 1941, Cvetajeva se evakuisala sa sinom,
dečakom Murom, u tatarski gradić Jelabugu, gde je avgusta 1941. izvršila
samoubistvo. Mesto na jelabuškom groblju gde je pokopana nije poznato.
P. S. Iz velikog eseja Natalija Gončarova (Život i stvaralaštvo) od blizu
stotinjak stranica izdvojeni su odlomci karakteristični za temu nomadstva kojoj
će biti posvećen jedan od sledećih brojeva Sarajevskih svezaka.
Milica Nikolić
Natalija Gončarova
(Život i stvaralaštvo)
ULIČICA
Nije uličica nego klisura, ili, još bolje – tesnac. Toliko
nije ulica da uvek, pošto zaboravim i iščekujem ulicu – ta ima i ime, i broj! –
projurim i osvestim se tek kod same Sene. I – nazad, da tražim. Ali uličica se
ukloni – uklonjivost klisura! pitajte gorštake – izbezumljeno tražim, jurcam
tamo-ovamo – je li to? nije, neka kuća je najednom grunula nekim dvorištem –
veličine čitavog jednog trga, nije, to je prolaz iz koga zapahnjuju vekovi, ne,
nije, to je obična ulica, sa izlozima, s motorima. Nje nema. Iščezla je.
Planina se sastavila, progutala Gončarovu i njena blaga. Neću sad dospeti do
Gončarove, a izgubiću se. Desna, leva? Trg Sen Žermen, Sena? Gde – šta? U
odnosu na koje šta je to gde?
I odjednom – čudo! – nemoguće! moguće, ako postoji! Ona, zar? kako da nije ona
– on – tesnac – klisura! Tu, odmah, između dve kuće, kao da se ništa nije
dogodilo, kao da je uvek bila…
I, stvarno – čudo! Ona je. Toliko je ona, kao da je sama rekla: evo me. Osobena
među osobenima, neuporediva među neuporedivima, svi superlativi izuzetnosti…
Stepenište. Basamci – ta nekako se moraju nazvati! – drveni. Pri prvom kretu
noge – noga, upravo ona, prepoznaje stepenice piramide koje nikada nije
okušala…
Odmorište za odmorištem, na svakom rupa – prozor. Stakla nema niti je bilo. Da
se iskoči. Sećam se reči: „Više ne može, zato što više ne postoji“, i ne brojim
spratove. Spratovi? Epohe. Takvim stepenicama i najbrzonogiji ide sto godina…
Vrh. Onaj otkud se dalje ne može, jer nema dalje. Prevodeći na vreme – kraj one
četiri stotine godina koliko stoji ova kuća, to jest današnji datum – 9.
novembar 1928 – poslednji čas i tren ovoga dana. U datu sekundu – kraj
istorije.
U ovoj kući je pre nekoliko stotina godina živeo najveći pesnik Francuske.
* * *
Natalija Gončarova se rodila u srednjoj Rusiji, u samom njenom
srcu, u Tulskoj guberniji, u selu Lodižino. Tolstojevsko-turgenjevski kraj.
Blizu je Jasna Poljana, još bliže Bežin Lug. A u krčmi sreskog gradića Čerm –
razgovarali su Ivan i Aljoša. Raste s godinu dana starijim bratom na bakinom
imanju. Baka ne izlazi: nikad nikome, ali njoj svi dolaze, celo selo. Uveče
razgovori na tremu. Šta se kome otelilo – oždrebilo – rodilo, šta koga boli –
čime se to šta leči…
– Prvo sećanje? U onoj sobi, znate, o kojoj sam vam pričala – beloj, brat i ja
za okruglim stolom gledamo slike. Knjiga je debela, slika ima mnogo. Godinâ?
Dve.
– A ovo mora biti drugo, ako nije prvo. Celo detinjstvo sam proživela u selu a
uopšte se ne sećam zime. Morala sam ići u šetnju, sigurno su me vodili – ništa.
A ovoga se sećam. Proleće na gumnu. Vode me za ruku preko bara. A iz bare (glas
se stišava, oči zasijaju, mene, koju gledaju, ne vide, vide): ispod leda i
snega – izdanci. Šiljati zeleni izdanci. Na gumnu je uvek rasuto mnogo zrna.
Proklijala su prva.
Dakle, postoji li nešto lepše, može li biti nešto lepše nego: dva prva
odjednom, sva Gončarova u zametku: snaga prirode u njoj i strast za zanatom.
Knjiga je de-be-la! Slika mno-go! Ne zbivaju li se ti šiljati izdanci – posle –
kroz celu knjigu njenog stvaralaštva: postojanja.
– Lutke nisam volela, uopšte. Volela sam mačke. Naročito sam volela da pravim
neke baštice. (Uopšte, volela sam da nešto pravim). Izrežem žbunje od hartije,
drvca, i sve to rasporedim u kutiji. Četiri strane – ograda. Gotova bašta…
– U gimnaziju sam pošla pravo sa sela. Od svih sam izvlačila, za sve sam
izvlačila. Naročito od jezičara zbog pismenosti.
– Slabe?
– Tulske. Govorila sam tulski – h mesto f i tome slično – a pisala sam kao što
sam govorila. Kad se to napiše – mora da je izgledalo užasno.
– Užasno.
– A od razrednice – zbog kovrdža. Samo su dva prednja pramena bila kovrdžava,
to je i izazivalo: sva glatka, a sa strane se talasa. Gladim, mažem… Koliko
puta: „Gončarova, u kabinet direktorki!“ – „Opet si zavijala?“ – I mokrom
četkom, do bola u slepoočnicama. Izlazim, glatka kao miš, a u sebi se smejem –
znate šta se događa sa talasastom kosom od vode? A na sledećem odmoru…
„Uviće se, uviće se opet!“…
* * *
Istorija mojih istina – to je detinjstvo. Istorija mojih
grešaka – to je mladost. Obe su dragocene, prva kao Bog i ja, druga kao ja i
svet. Ali, ako tražite današnju Gončarovu, onda idite u njeno detinjstvo, ako
možete – u najranije. Tamo su koreni. I – ma koliko bilo čudno – kod umetnika
je tako: prvo koreni, onda grane, zatim stablo.
Istorija i pred-istorija. Ja, pesnik, težim, prirodno, ovoj drugoj. Ma koliko
bilo malo svedočanstava, jedno predistorijsko – skoro nagađanje – više kazuje o
narodu nego sve kasnije pouzdanosti. „Pričinjava mi se…“ – tako kaže narod.
Tako kaže pesnik.
Ako postoji još nešto božansko osim dovršenja pojavnoga sveta, onda je to – on
u zamisli.
Još božanskije!
* * *
Prvi Jug prve Gončarove. Kopneni Jug, ne primorski,
predmorski. Stepa. Dnjestar. Bostan. Mirišljave trave: žalfija, pelin, majčina
dušica. „Jevrejski tipovi tako različiti od naših, tako španski. Gledajući
svoje Španjolke, posle sam ih prepoznala.“
Neposredni odjek tog prvog putovanja su bagremovi, ograde s velikim pticama –
ne-Moskva. O, kako se moje uho naoštrilo od bagremova i ptica! I neprenosiva
intonacija s kojom je ona, Moskovljanka, Podmoskovljanka, Tuljanka to izvodila
– tu ne-Moskvu. Kakva utoljena žeđ severnjaka!…
O ulozi leta i zime u stvaralaštvu Gončarove. Leto za nju nije skupljanje
materijala već iskustva, eksperimenta. Leto je dobit, zima rashod. Leti njeno
slikarstvo živi, jede i pije, zimi radi. Zima je Moskva. Moskovska platna su
sva velika, rađena prema zamisli, leto su skice: priroda i život u létu. Još
jedna stvar o letu Gončarove – u takvom životu pojedinosti nema. „Larionov i
ja, otkako smo se sreli, više se nismo rastajali. Mnogo je mesec, dva… U leto
smo išli na razne strane, on svojoj kući, u selo, ja po Rusiji.“
Svakodnevni životni razlozi? Da, svi su ti razlozi, kao olakšavajuće okolnosti
radionice Gončarove – samo prikrivanje drugih. Asura: celo se telo providi!
Gončarova i Larionov, koji se nikada nisu rastajali, leti se razilaze zato što
je leto plen, a po plen se ide – odvojeno. Da bi posle bilo šta da se deli.
„Nikada u životu“, i, u jedan glas, „leti smo se rastajali.“…
A evo drugog Juga Gončarove – morskog. Prva njena reč meni o moru bila je:
„očaranost“…
Gončarova sa svojom ustrajnom očaranošću morem (gromadom). Zadivljena, uzbuđena
– ne, upravo očarana.
Puškinovo more: Crno – Odesa, Jalta, Sevastopolj. – „Kada? Ne sećam se.
Putovanja mi nisu vezana ni za jednu godinu.“ (Tako sam i ja na kraju odustala
od datuma). – „Grofovsko pristanište, sećate ga se, možda? Dečaci su ronili po
novčiće…“ Voda srebrna od dečaka, dečaci srebrni od vode, srebrni dečaci i
srebrni novčići. More i telo. More, telo i srebro. – „Ja sam već u Moskvi imala
more, iako ga nikad nisam videla. Mnogo sam ga slikala. A kada sam ga ugledala:
iste kuće kao u Tulskoj guberniji, isti talasi – vetar – i isti šum. Ista
stepa. Tamo talasi – i ovde talasi. Tamo – nema kraja, i ovde – nema kraja…“
Hrabro, mornaru mladi,
Napred u plavetnu raž!
Gončarova, koja nikad nije pisala pesme, koja nije živela među pesmama, ona će shvatiti, jer je gledala i videla, a oni koji su gledali a nisu videli, i, što je glavno, koji nisu voleli (voleti znači videti): „dakle, ova moderna poezija… i raž je postala plava. Sutra će plavet postati ražana…“
Odavno – je postala.
–Puškin bi shvatio.
„Od ornamenata sam naročito volela grožđe, a i njega tada još nikada nisam bila videla.“ Ko to govori – samo Gončarova ili čitav ruski narod s njegovim bajkama i pesmom u kolu:
Ružo moja crvena, grožđe zeleno!
Gončarova, kao da je pogodila moju misao: „Čudno. Od celog stopedesetmilionskog naroda teško da je i deset hiljada videlo grožđe, a stalno pevaju o njemu.“ Kad je reč o tome. Ima Gončarova jednu sliku – berbu grožđa, gde je svako zrno kao oveći točak. Da li Gončarova zna rusku bajku gde je svako zrno grožđa veliko kao točak? Sumnjam, njoj ne treba da zna bajke, one su sve u njoj.
* * *
* * *
Život Gončarove se prirodno cepa na dva dela: Rusija i
Posle-Rusija. Ne Rusija i emigracija. Kao voljeno dete prirode i svoga naroda,
tu tragičnu protivprirodnost (živ isključen iz živih) je izbegla. Prva Evropa
Gončarove, s povratkom, je 1914. Druga, dugotrajna, 1915. Otputovala je u junu
1915, za vreme rata, po slobodnoj volji. Druga sreća Gončarove – kako se u
ovome životu vidi prst! – sreća koje smo lišeni skoro svi mi: žudno upoznavanje
sa Rusijom u svoje vreme, dok je još bilo moguće, i njeno otvoreno pretpostavljanje,
tada, Zapadu (velikog sela Rusije – velikom gradu Zapadu). „Pred smrt nećeš
nadoknaditi propušteno.“ Kao da je znala. „Žao mi je, naravno, što nisam bila
na krajnjem severu, ali jednostavno nisam stigla, jer tada sam putovala samo
kad je to zahtevao moj rad.“ Kakvo odsustvo proizvoljnosti, kaprica, turizma.
Kakav mir. Kakva neophodnost pokreta prema kasi, koraka u vagon. Rad – to je
sudbina Natalije Gončarove…
Gončarova Rusije i Gončarova Posle-Rusije. Meni se takva podela čini
najprostija, najprirodnija – sam život. Jer kako deliti – ako se već deli? Nije
to slučajno što Natalija Gončarova svoj život računa po putovanjima. Tamo gde
nema katastrofe – a nje u stvaralaštvu Gončarove nema, postoji rastenje u svoj
njegovoj postepenosti, kao drvo, kao što raste srećno dete – za granični stub
treba uzeti jednostavno – granični stub. Granični stub – nije mala stvar.
Život Gončarove protiče na tri mesta: Moskva, Srednja Rusija, Jug Rusije. Kako i čime se odazvala? Pratićemo po delima. Moskva postoji, ali Moskva seoska: moskovsko dvorište, uličice, sobice u potkrovlju, moskovska periferija. Pošto nije videla druge, Moskvu je smatrala gradom; a grad je zamrzla kad ga je videla, a videla je Moskvu. Setimo se kitnjastog rukopisa i tulske ortografije. „Gde među kamenjem ima travčice – tamo je dobro, a još je bolje tamo gde kamena uopšte nema.“ Osim toga, Moskva je za nju zima, a zimu mrzi, kao taj kamen što ne da travi da raste. Gončarova-devojčurak tako saoseća sa travom da kad je vidi pod kamenom – gubi dah.
O seoskosti Gončarove. Kada kažem seoska, ja, prirodno, u to
uključujem i spahijska, uzimam celo to slobodno razlivanje: proleća, čežnje,
pašnjaka, reka, radova – sve to prostrano more pesme. Seosko ne kao kategorija,
već kao mentalitet, koji manje potiče od seoskog kućerka nego od stepe koja
vodi u taj kućerak, i poplavljuje ga, odnosi ga. Zanimljiva podudarnost. Ruski
seljaci su i danas nomadi. – Sna. Danas na tremu, sutra u ostavi, preksutra u
seniku. Ako je vrućina – napolje, ako je hladno – na peć! – Skitaju. Gončarova
je sa svojim krevetom na rasklapanje (poslednja reč tehnike!), koji se
neočekivano iskotrlja ispod stola – danas ispod stola, sutra iza štafelaja, sa
svojom lakoćom premeštanja – sa svojim skitaštvom sna – očiti nomad, očiti
seljak. A po svom običnom – uobičajenom – pokretu, kojim brzo spušta predmet
koji joj smeta, svejedno da li knjigu, tanjir ili šešir – na pod, bez ikakvog
prezira prema stvari ili prema podu, kao na njeno najprirodnije mesto (prvi pod
je zemlja), po tome koliko joj sto nije potreban (osim radnog: štafelaja) i
stolice (stoji pred stolom) – po strasti prema vatri, prema ognjištu – živoj
vatri! crvenom ognjištu! – po tome koliko joj nisu potrebne sluge, koliko su
joj dovoljne ruke (majstor, kalfa, čistač – Gončarova ima dve ruke: svoje), po
svemu tome i po svemu drugom Gončarova je selo i očiti Istok, od kojeg su joj,
uzgred budi rečeno, i jagodice.
…I izvan svih formula, zamišljeno: „Celog života sam volela selo, a živim u
gradu…“ i: „Htela sam na Istok, dospela sam na Zapad…“ Gončarova je za mene
blago, zato što ni u životu ni u slikarstvu na zna sebi cenu. Zato je – za mene
– ona živa priroda, a slikar sam – ja.
Čega ima najviše u ruskim radovima Gončarove? Proleća –
onog, proleća sveg. Pratimo listu stvari od 1903. do 1911. Proleće… posle
četiri drugih stvari – opet proleće, nakon još tri još jedno proleće. I tako
bez kraja. Čak neće da zna za drugu reč. – Jeste li videli proleće Gončarove? –
Koje? Jedini odgovor, i u odnosu na Gončarovu i u odnosu na samo proleće: –
večno.
Gončarova raste u Tulskoj guberniji, u Srednjoj Rusiji, gde se, obavezno,
rodilo proleće. Jer severno proleće nije proleće – već je severno proleće, a
krimsko proleće nije proleće, već je krimsko proleće, a tulsko proleće je
jednostavno – proleće. Njega Gončarova neprekidno i slika.
Šta, uopšte, crta Gončarova u Rusiji? Proleće, proleće, proleće, jesen, jesen,
jesen, leto, leto, zimu. Zašto Gončarova ne voli zimu, to jest, voleći sve, nju
najmanje voli? Pa zato što zima ne cveta i (seljačka) ne radi.
Godišnja doba u radu, godišnja doba u radosti…
Dvokrilnost većine stvari Gončarove, koja vezuje Gončarovu sa ikonom, i koju je
ona prva uvela u autorsko slikarstvo, nije kod nje proizašlo iz ikone već je
posledica malih zgrada. Soba je bila mala, slika nije mogla da stane, morala se
razbiti na krila…
Započeto Jevanđelje i Biblija i maštanje o njima do danas nisu napušteni,
ali… „da bi se ostvarili, treba bar godinu dana ne raditi ništa drugo, odbiti
sve narudžbine…“ Kad bih ja bila mecena ili država, ja bih neizostavno
naručila Gončarovoj Bibliju.
Osim seoskih i ikonskih, tu su i mrtve prirode. (Kad je reč o tome: u katalogu
i stoji „mrtva priroda“, koju su Nemci genijalno zamenili sa „Stilleben“ –
život po sebi). Slikala je – sve. Stari šešir, metlu, glavicu kupusa, cveće –
kada ga je bilo, voće – kada ga je bilo. U ciklusu „Suncokreti“ iscedila je iz
njih sve ono ulje koje su mogli dati. Uzgred – i slikani su bili uljem!
(njihovim sopstvenim, zlatnim, lekovitim, isceliteljskim – protiv bolesti jetre
i groznice). Mnogo je islikavala knjige. Mnogo je islikavala hartiju – svitke.
Pričica
Stajalo je uza zid dvanaest velikih platana, sasvim
završenih, zamotanih u hartiju. Tog dana je Larionov doneo kući ikonicu –
visila je u nečijoj senici, dopala mu se, poklonili mu – Ilije
Munjo-gromovnika. Uveče Gončarova, uvek oprezna, a sad naročito, sa svećom –
moskovske zasebne kuće tih godina – traži nešto u svom potkrovlju. (Vidim ruku
koja zaklanja – ne sveću, nego sve od sveće). Sišla je dole. Prošlo je neko
vreme. Odjednom: dim, miris paljevine. Pojuri gore: dvanaest svitaka gori! –
Svi su izgoreli. – „Nijednog se ne sećam. Sećam se samo: vojnik timari konja.“
Tako su platna propala. Tako je Gončarovu posetio Gromovnik Ilija.
(Toliko je u mom doživljaju Gončarove ona jedno s narodom da, kad mi je
slučajno pao pogled na još neosušene reči „platna propala“ – videla sam platna
na zelenoj livadi, prostrli ih da obele, prošao je vojnik i ukrao…
…Dvanaest platana je izgorelo, a jedno nestalo. U
inostranstvu, Gončarova slika za svoju prijateljicu ikonu Spasitelja, veliku,
dvokrilnu, oko njega su jevanđelisti u vidu zveri. Radi više meseci. Poklanja.
Prijateljica umire. Ikona ostaje mužu. Muž zapada u bedu i prodaje je. „Kasnije
smo se sreli, nezgodno mi je bilo da pitam: kome? Možda – najpre će biti, u
Ameriku. Negde ipak postoji“ – I vi ništa niste učinili da… – Nisam. Kad
stvar nestane, nikada ne tražim. Jednom će se već pojaviti. Ta zar nije
svejedno – i ako je otišla u Ameriku. Ja u Americi nikad neću biti. – Plašite
se vode? – I Amerike. Mnoge sam svoje stvari tamo otpremila. Zakucam sanduk i
znam: zauvek. – Kao u mrtvački sanduk na onaj svet. – Pa to i jeste – onaj
svet. – Da, još jedan sam poslala…
Strah od vode. Strast prema moru. Ali u Ameriku se ne ide preko mora, već preko
okeana, sve vode, sveg bezdana, sveg pojma vode. I, čini mi se, ne plaši se
samo vode, već se plaši simbola Amerike – broda, Titanika, s njegovom
podmuklošću komfora i postojanošću u uređenosti… Plaši se vodenog Vavilona,
Levijatana, što brod i jeste.*
Stari strah, apokaliptički strah, seljački strah. – „Da se ja ta-akom
mašinom…“ – Bolje – daska, jednostavnije – dve ruke, skromnije –
istinitije…
U Rusiji nije bilo okeana, bilo je samo more, san o njemu.
Ljubav prema moru, živom, zemaljskom, usred-zemaljskom, i ljubav prema okeanu –
to su različite stvari. Ljubav prema moru Gončarove i ruskog naroda je
nastavljena ljubav prema zemlji – prema zemljama iza, prema moru – zamorju.
Ljubav prema moru ruskog naroda je ljubav prema novim zemljama. A ovde i te
utehe nema. Njujork (kuda je zove slava) – još je manje zemlja nego okean.
Mržnja seljačkog kontinenta Rusije prema „mestu praznom“ – okeanu, mržnja
seljaka prema neradu. Okean ne cveta i ne radi. A ako i cveta (koral, na
primer), to je mrtvo cvetanje, poput inja.
„Ona bi trebalo da ode u Ameriku…“ Kako drugi uvek bolje znaju! Ovde je
umesno reći nešto o Gončarovoj i njenom imenu. Gončarova se sa svojim imenom
gotovo ne poznaje. Žive odvojeno. Tačnije, Gončarova radi, ime šeta. Ime putuje
u zakovanom sanduku iza mora (iza onog mora gde je nikada neće biti), ime grmi
na izložbama i šepuri se na novinskim stupcima. Gončarova sedi (tačnije, stoji)
kod kuće i radi. Ti me se ne tičeš, ti si sámo za sebe, ja sam sáma za sebe.
Kao što neki jure za imenom, napujdavaju ga, i na kraju krajeva ga satru,
tačnije satru sebe, do potpunog uništenja, tako Gončarova ime – odagnava od
sebe. Ne stoj tu, ne podgurkuj, ne smetaj. Postoji platno. Tebe nema.
Ako Gončarova jednom pođe u Ameriku, to neće biti tragom imena, već u susret
sopstvenim stvarima, i to čak ne preko – vode, već preko sopstvenog straha. I,
ne sumnjam, daće nam novu Ameriku. (Preko Njujorka, preko okeana, treba
preskočiti)…
Morsko, eto to je uzela Gončarova od mora.
Šta je morsko u odnosu na more? Ono bez čega stvar ne bi bila ono što jeste,
kvalitet koji uslovljava, suštinski – sudbinski. So je osuđena na slanost, more
na morskost, inače ih nema. (More je u odnosu na so složen pojam, ali nezavisno
od soli, ono je ista takva nedeljivost kao što je i so. Jer „morsko“ nije zbir
soli, plaveti, čistote, mirisa i ostalih svojstava, već posebno novo svojstvo,
nerazdeljivo – rekla bih: uopšteno „i ostalo“, sve mogućnosti mora
(ograničenog) su – bezgranične)…
Kontinentalni Jug se odrazio Jevrejkama (kasnije Španjolkama) i Apostolima.
Ikonsko-seljačko-morsko, to je sastav prve Gončarove. Isti predmet na sklapanje
sa tri krila.
Ikona, seljaštvo, prekomorje – Rusija, Rusija i Rusija.
* * *
Godine 1914 (prvi datum u mom slikanju, jedini koji je
Gončarova naznačila, očigledna međa) Gončarova prvi put putuje u inostranstvo.
Larionov, Djagiljev i ona vode
puškinsko-gončarovsko-rimsko-korsakovsko-djagiljevskog Zlatnog petla. Pariz,
sećaš se? Ali čujmo najzaboravnijeg gledaoca: pobednika – samu Gončarovu.
„Dekor, igra, muzika, režija – sve se poklopilo. Pričalo se da je to
događaj…“ Ako i Gončarova, s njenim besprimernim nesećanjem i skromnošću…
Čujmo i jednog od savremenika.
„Najčuveniji od ovih avangardnih umetnika – bila je žena: njeno ime je Natalija
Gončarova. Ona je nedavno izložila sedam stotina platana, koja predstavljaju ,svet’ i nekoliko panoa od
četrdeset metara površine. Pošto ima veoma mali atelje, slika u komadima, po
sećanju, i celu stvar vidi prvi put tek na izložbi. Gončarovu sada obožava sva
moskovska i petrogradska mladež. Ali najinteresantnije je to što je podražavaju
ne samo kao slikara, nego i po spoljašnjosti. Uvela je u modu haljinu-košulju,
crnu s belim, plavu s riđim. Ali to još nije ništa. Nacrtala je sebi boje na
licu. I ubrzo su aristokratija i boemi izašli na saonicama – s konjima, kućama,
slonovima – na obrazima, na vratu, na čelu. Kada sam upitao tu slikarku zašto
je prethodno pokrila lice slojem ultramarina –
– Da smekšam crte – bio je odgovor.
– Djagiljeve, vi ste najveća šaljivčina na svetu! – rekao je S…“
Posle Pariza odlazi na ostrvce Oleron, gde slika morska Jevanđelja. Ostrvce
Oleron. Borovi, pesak, konopci, mrka jedra, krilati šeširi ribarski. Morska
jevanđelja Gončarove, bez znanja i volje njene, očito su katolička, gotovo bez
veze s ruskim. A ima svega mesec dana otkako je otišla iz Rusije. Odgovor na
vazduh. Tako je sámo katoličanstvo moralo postati priroda, da bi došlo i ušlo.
Sa Olerona kući, u Moskvu, i uskoro drugo putovanje, već u godini rata. I poslednji
put u Rusiji – narudžbina dekora za grad Kitež – i narudžbina da islika lokalnu
crkvu na Jugu – obe neizvršene. Toliko je bila sigurna da će se vratiti da…
* * *
Ostavili smo Gončarovu na prozoru vagona, s putnim blokom u
rukama. Fjordovi, blistave livade, oskoruše u cvetu – u Norveškoj proleće
zakašnjava – šape jelki, kudrave rečice, ustremljena mlada tela brvana –
blagosiljaju – uvek tragom brzine. Oči gledaju, ruka prenosi. Gledaju ono što
vide, ne ono što rade. Stanica: susret očiju sa stvari. Proleće kasni, voz
prestiže. Iz voza koji prestiže – zakasnelo proleće. Stvar iz voza uvek kasni.
Sve što stoji – kasni. (Drveće i stupnici ne stoje: idu nagore). Time što stoji
– kasni. A iz prozora na vagonu dvostruko kasni – za čitavo naše pomeranje. Ali
u Norveškoj – samo proleće kasni! Ono što Gončarova vidi kroz prozor –
trostruko kasni. Kako se ona ne bi žurila?
Rezultat – ceo blok norveških crteža. Norveška u létu.
Prvo stajalište – Švajcarska. Sa Švajcarskom Gončarova nema sreće. Stalno je
prati ideja o nepravosti svega: planina i jezera, koze na brežuljku, krila na
vodi. Labudovi na Lemanu upravo kao da su izrezbareni, kudikamo su manje živi
nego nekad njena drvca. Nije to kućica u kojoj se može živeti i umreti, već
„châlet suisse“ od furnira (suvenir za turiste), kome je mesto na pisaćem
stolu… poznanika. Nad kartonom kravâ – karton Alpa. Gončarova je videla
Švajcarsku – to je moje duboko ubeđenje – u nezgodan čas. Od toga što ju je
Gončarova videla kao nepravu, ona nije postala veštačka, ali i Gončarova, koja
ju je videla kao veštačku, od toga nije prestala da bude prava. – Mimoilaženje.
– Ali, indikativno je: treba samo da Gončarova stvar vidi kao nepravu, i ona ne
može više, suština zataji, znači – kičica. Za Gončarovu mrtva priroda nije
šešir ili metla, već živo, zato je i mogla da ih slika. Za Gončarovu koja slika
mrtve prirode ne postoje. Čim ona oseti stvar kao mrtvu prirodu, prestane da
slika. Na smrt Gončarova odgovara smrću, odbijanjem (setimo se gradskog kamena
i zime, koji su – za nju – davali život: travu). Smrt (mrtvac) nije njena tema.
Njena tema je uvek, u svemu – vaskrsenje, život: onaj oštrovrhi zeleni izdanak
njenog prvog sećanja. (Je li bar jednom Gončarova slikala – smrt? Ako jeste,
onda je to ili mir onoga ko spava, ili radost onoga ko vaskrsava. Mrtvac kao
takav – nikada). Gončarova je cela živa priroda života, ne samo ovde, već
života zauvek. Živo opovrgavanje smrti.
„Možda ću – umreti, s i g u r n o ću vaskrsnuti!“
Ideja vaskrsenja, ne ideja nego živo osećanje njega, ne
jednom, već evo sad, odmah! – o tome govore svi njeni zeleni izdanci, listići –
namazi.
Rastinje*, eto
čemu se neizbežno vraćam razmišljajući o Gončarovoj. Uzgred, kakva čudesna reč,
suštinsko stanje predmeta koje je sazdao on sam. Nema predmeta van datog
njegovog stanja. Cvetanje (nečeg, i zbirna imenica), pletenje (nečeg, od nečeg,
zbirna imenica), rastinje – bez ičega ličnog, samo rašćenje. Glagolska imenica,
koja je postala posebna imenica što personifikuje sobom glagol. Živi glagol.
Imenica koja se odvojila, ali nije izgubila glagolsko trajanje. Stanje rašćenja
u njegovom jednokratnom činu izdanka, ali glagolsko zvučanje nije uzalud – u
činu neprekidnom, činu – stanja – eto to je rastinje.
Nije samo reč o biljnom ornamentu, to ponajmanje, iako govorim o slikaru. Celu
Gončarovu izvodim iz biljnog, biljke, rastinja, rastućeg. Ornament je samo
detalj. Uzbuđenje s kojim Gončarova izgovara „koren“, „rašćenje“ kudikamo je
veće nego kad izgovara „kist“, što je prirodno – jer „kist“ joj je u ruci, a
koren? rašćenje? Od Gončarove nisam čula druge argumente do biljne, rastinjske.
„Zašto bi jedno veliko i okruglo drvo, na primer, bilo gore nego…“ Na rečima
je – „bilo gore nego“, a u glasu je očigledno „bolje“ – što je neuporedivo! –
bolje.
Žbun, grana, stablo, izdanak, list – to su argumenti Gončarove u politici, u
etici, u estetici. I sáma biljka, ona ih ne voli odvojeno, voli u njima sebe,
ne, više no sebe: svoje. Crtajući vrbine grančice i topoline minđuše – ona crta
tulsku rodbinu. A u suncokretima – tiraspoljsku rodbinu. Rodbinu po krvi,
staru, čistijeg soja nego što je Gončarova – ona. Gledajući Gončarovu koja
gleda leju s kupusom – dole, ili granu sa minđušama – gore, dobijam želju da
joj stavim u usta poslednji stih Jesenjinovog Pugačova:
– Dra-a-gi moji… do-o-bri…
Čini mi se da Gončarova više voli mladicu nego cvet, stablo
nego cvet, list nego cvet, brk na lozi nego plod. Tu je rašćenje golije,
zelenije, novije. (Mnogo je cvetova slikala, tamo – suncokrete, ovde magnolije
(dalju rodbinu), svuda ruže – večitu rodbinu, nije u tome suština). Nije
slučajno najmilije godišnje doba proleće, koje polazi – kao na put – u
cvetanje. I još nešto: cvet je sam po sebi lep, ljubav prema njemu je nekako
korisna, a – izdanak, mladica? Pa to je samo čist pokret rašćenja, beg od stabla,
na sopstveni rizik i strah.
Prvi intenzivan utisak Evrope je Španija. Prvi intenzivan utisak Španije je
ruševina. Niko ne radi i ništa se ne održava. Čak se kuće ne održavaju, jer
održavanje je isto rad – zato se i ruši…
U Španiji Gončarova otkriva crnu boju, crnu ne kao odsustvo nego kao prisustvo.
Crno kao boju i kao svetlost. Ovde prvi put nalazi svoju čuvenu gončarovsku
gamu: crno, belo, mrko i riđe. Boje same po sebi nisu intenzivne, ali takve,
ne-intenzivne, dobijaju izuzetan intenzitet od čistote i okruženja. Čini se da
je slika naslikana crvenom i, recimo, plavom, iako je očigledno mrkom i belom.
Unutrašnji intenzitet. (U bojama, kao u reči, intenzitet je, očigledno, pitanje
okruženja, kod nas – konteksta).
U Servantesovom zavičaju, u Salamanki, Gončarova provodi više od pola godine i
ovde počinje Liturgiju – ogromnu misteriju po zamisli Larionova i Djagiljeva,
neostvarenu iz životnih razloga.
* * *
Osnovna baza Gončarove je Pariz. Ovde ona živi i radi evo
već petnaest godina.
Počećemo od njenog rada koji je najčuveniji – za pozorište. Gončarova je radila
za pozorište još u Rusiji: Zlatni petao, Zobeidina svadba, Lepeza (Goldoni).
Zlatni petao. Narodno, istočno, seljačko. Istočno-seljački car, okružen
seljacima i ženama. Ne kaftani, već ogrtači. Ne ukrasi na glavi, već povezače.
Sarafani, kecelje. Žene kao tad i kao svakad. Intenzitet nije uslovna
izmišljotina pseudoruskog stila, to je bezuslovni intenzitet večno-seljačkog i
istočnog. Ne reprodukovanje istoričara i arheologa, već arhaičko osećanje
daljinâ. Drugim jezikom: tradicija, a ne restauracija, revolucija, a ne
restauracija. U dlaku isto što je Puškin uradio s narodnom bajkom Zlatni petao.
I rekla bih: Gončarova se nije dala na svoju baku, već na svoga dedu. Gončarova
zajedno sa Puškinom smelo može reći: „Ja sam sama narod.“
Zlatni petao je prekretnica u čitavoj dekorativnoj umetnosti. Neminovnost puta
gončarovskog baleta. Gončarovski put nije neminovan zato što je „gončarovski“,
već zato što je jedini pravilan (zato je i gončarovski što je pravilan).
Sad je vreme i mesto da se kaže o Gončarovoj-sprovodniku Istoka na Zapad – ne
samo staroruskog slikarstva već i kineskog, mongolskog, tibetanskog, indijskog.
I ne samo slikarstva. Iz ruku savremenika današnjica rado prihvata i ono
najstarije i najdavnije, kada je ono obnovljeno i približeno rukom onoga ko
daje. Stvari koje su za evropskog umetnika vezane za muzej, pod rukom i u
rukama Gončarove oživljavaju za njih. Snagom, novinom i levom orijentacijom
ruke koja daje, dodaje, predaje – daruje ih.
Zobeidina svadba. Ovde Gončarova prvi put odbacuje perspektivu i, s njom, našu
tačku posmatranja. Stvari u prednjem planu su manje od onih u zadnjem, dalje
veće od onih blizu. Cvetne boje, sitnopis, Persija.
Lepezu sam videla očima, i kada bih zatvorila oči: rajsko jabukovo drvo u
cvetu, koje mi je zasenilo tada sve: i glumce, i junake, i autora. Koje mi je
nadjačalo i – suflera! Lepeze se ne sećam. Samo jabuke.
Inostrani radovi. Svadba Stravinskog (Pariz). Kao protivteža složenoj
isprepletenosti muzike i teksta – neophodna prava linija, da bi imala na čemu i
oko čega da se obavija ćudljivost. Dve boje: mrka i bela. Bele košulje, mrki
sarafani, bele košulje, mrke čakšire. Svi su gosti u istom. Klupa uza zid, sto,
u dubini vrata, koja su zatvorena ili otvorena prema teškom krevetu. Ali –
duboki takt umetnika! – da bi poslednja reč pripala Stravinskom, zavesa koja
pada na mladence, goste, svatove – svadbu – je čisto pletivo, vez. Ljudi,
zveri, cvetovi, potpuno prelaženje jednog u drugo, iz jednog u drugo. Da celog
života rasplićeš – ne bi raspleo. Muziku Stravinskog ne nosiš sa sobom u ušima
nego u očima.
Svadba i Zlatni petao (u kome je sve u savezu sa muzikom) –
najomiljeniji su radovi Gončarove za pozorište.
Pjeretin veo (Berlin) – svetlost, balsko, sa stepenicama, krinolinama.
Prenakićena prezrela čudovišta-lepotice u ružičastoj gazi, kao reflektna
pozadina nevestama i pravim lepoticama. Prava sveća i njen nastavljeni sjaj na
zidu, nacrtan. Prozor i sve zvezde u prozoru. U Žar-ptici jabučnjak, na koji
pada Mlečni put. (Produženi sjaj, pun prozor zvezda, Mlečni put što pada na
voćnjak – sve to Gončarova daje prvi put. A posle preuzimaju svi).
Uspavana lepotica, neostvarena Liturgija, Praznik na selu (muzika Čerepnina),
Rhapsodie Espagnole (Ravel), Triana, Lutkarsko pozorište, Karagez (Crno Oko –
dekor za tursko pozorište senki)…
„Pozorište? Da, nešto slično kao s Parizom: htela sam na Istok, dospela na
Zapad. Sa pozorištem sam morala da se sretnem. Zamislite da vam naruče nešto za
pozorište, stvar vam pođe za rukom – ne samo vama nego i na sceni – uspeh –
sledeća narudžbina… Odbijanje je nemoguće, a i svaka narudžbina je, na kraju
krajeva, naredba: smogni i to! Ali pozorište nikada nije bilo niti je postalo
rad koji volim.“
Ovaj navod nimalo ne umanjuje vrednost Gončarove-scenografa i raznostrano
podiže vrednost Gončarove-Gončarove.
– Tužan je to posao, taj dekor. Dobar je samo prvi put, peti put… A onda
počnu da ga prevoze, povlače – dvadeseti put je neprepoznatljiv… I na kraju
ništa ne ostane – neki dronjci, prnje… A dogodi se i da – izgori. Nama je
izgoreo ceo vagon na putu… (kaže Larionov).
Ja, uplašeno:
– Ceo vagon?
On, još uplašeniji:
– Ma ne, ne, ne Gončarove, moj… Moj je izgoreo, za…
I još jedna pričica. Dolazi s otvaranja izložbe, veseo, sav sija.
– Gončarovu su postavili izvrsno. Ceo jedan poseban zid, osvetljenje – ne može
biti bolje. Da sam sam birao, ne bih bolje izabrao. Najbolje mesto na
izložbi… Mene? (ubrzano) mene nisu baš naročito, organizator se čak izvinio,
kaže, veoma je teško, tako ni na koga ne liči… U stvari – nekakav ćošak, nema
svetla… čak se izvinjavao… Ali – Gončarovu!…
Ime Larionova se nekoliko puta spominje u mome životopisu. Htela sam, prvo,
posebno poglavlje „Gončarova i Larionov“, ali sam odustala, shvatila sam da
odvojiti znači umanjiti. Kako odvojiti Larionova u knjizi o Gončarovoj – u
posebno poglavlje, kada je u knjizi Gončarove, knjizi njenog postojanja,
stvaralaštva, Larionov prisutan u prvom redu i u svakom redu. Bolje od svih
mojih reči o Gončarovoj i Larionovu – o njima – jesu sopstvene reči Gončarove o
njemu: „Larionov je moja radna savest, moj kamerton. Ima takve dece, koja od
rođenja sve znaju. Probni kamen za falš. Mi smo veoma različiti, ali on mene
vidi iz mene, ne iz sebe. Kao i ja – njega.“…
Međ primitivnim svetom stalno se priča o tome ko je veći, Gončarova ili
Larionov. „Ona njemu duguje za sve.“ „On njoj duguje za sve.“ „On je nju
načinio onim što jeste, bez njega bi…“ „Bez nje bi on…“ I tako dalje – dok
su živi. Iz navedenog jasno sledi da su – jednaki. To je što se tiče parnosti
njihovih imena u umetnosti. I o njihovoj parnosti u životu. Zašto se rastaju
najbolji prijatelji, duboko? Jedan raste – drugi preraste; raste – i uraste;
raste – i izraste. Nisu prestali da rastu, nisu urasli, nisu zarasli.
Nije običaj da se ovako govori o živima. Ali Gončarova i Larionov nisu samo
živi, oni su zadugo živi. Ne samo među nama, već i malo dalje od nas. Dalje i
dulje od nas…
A ja, u mislima: uticaj, uticaj na. Gluposti. To je pritisak na, uticaj – u,
kao reka u reku, pa sad razlikuj čija je voda – Rone ili Lemana. Nova voda, ne
bivša. Spa-janje. I još, Geteove reči – čudno, povodom istog tog Šekspira koga
je upravo navela Gončarova: „Sve što je pre mene – moje je.“
O Hamletu: Hamleta neću zaboraviti i neću ponoviti. Jer je nezaboravljiv i
neponovljiv.
* * *
Gončarova svoje stvari upravo tera od sebe, ili, još bolje – obračunava se s njima – ko će koga? – kao s neprijateljem. Šta je stvar u stanju stvaranja? Ispršeni neprijatelj. Uhvatiti se u koštac sa stvari, u toj njenoj omašci je čitav njen pogled na stvaralaštvo, čitav njen stvaralački pokret i čitava stvaralačka suština. Ali – je li to hvatanje u koštac sa stvari? Ne, sa sopstvenom malodušnošću, sa sopstvenom tromošću, sa sopstvenim strahom: od zadatka i izdatka. Borba – sa sobom, ne sa stvari. Stvar je po strani, spokojna, ona zna da će biti ostvarena. Ako ne ovog puta, onda drugi put, ako ne preko tebe, onda preko drugog. – Ne, upravo sad i upravo preko mene.
Priznajem da sam se o ponavljanje tema kod Gončarove –
spotakla. Sve razumevajući – nju svu razumljivu – nisam razumela. Ali – šta zlo
može izići iz Nazareta? To je pristup. A ovo je stupanje.
Ako ponavlja stvar, znači da je potrebno. Ali ponoviti stvar je nemoguće, znači
ne ponavlja. Šta onda radi ako ne ponavlja? Radi nešto drugo. Šta zapravo?
Vraća se stvari. Čemu se, uopšte, vraća? Nedorađenom (omrznutom) i onome s čim
se ne može rastati – voljenom, tj. onome što nisi doradio i nisi u sebi
dovršio. Prema tome, „odvojiti se“ i „ne rastati se“ – jedno je isto. Postoji
treća mogućnost, da stvar nikada nije otišla, i da joj se Gončarova nikad nije
vratila. Stvar je tekla neprekidno, kao podzemna reka, ovde se pojavi, tamo
nestane, ali pojavljuje se i nestaje samo na površini delovanja, unutra su
ikone i seljačke stvari, na primer, koje teku sopstvenom tulskom gončarovskom
krvlju. Jer ikone i seljaci su u njoj.
– Ima li stvari koje posebno volite, vaše omiljene? „Postoje one koje ne volim:
nedorađene.“ Sklonošću Gončarove prema određenim temama ništa se ne može
objasniti. Voli li uopšte umetnik svoje stvari? Dok radi – bori se, kad završi
– opet se bori i opet ne stigne da voli! Pa šta voli? Nešto ipak voli. Prvo,
ustima Gončarove: „Jedno sam volela – da radim“, rad, upravo borbu. Drugo: zadatak.
To radi čega radiš i kako radiš – nije stvar. Stvar – dostignuće – predaje se u
ljubav drugima. Kao ime. – Živi sama. Ja se sa mojim stvarima ne poznajem.
Priča o radu za pozorište: „Zlatni petao, Svadba, Pjeretin veo, Sadko… Da,
imam i u Americi još neku stvar… ne sećam se kako se zove“… Nekakva, ne
sećam se. A bilo je dana kada je samo za tu stvar živela.
…I svaki namaz promišljen, prosmišljen,
U svako okce svetac uslikan…
Iskustvo je ostalo, stvar je otišla. – Skitnice koje kriju
poreklo! – A rastanka joj je žao. Tako, poslavši svoje Španjolke preko mora
(preko onog gde je nikad neće biti), Gončarova, sebi za utehu, za samu sebe,
odlučuje da naslika druge, iste onakve, da ponovi. I – šta se događa? „I ton je
drugačiji, i neke figure su drukčije obrađene.“ A zadatak je bio upravo u tome
da se ponovi. Očigledno, pretežak zadatak. Pretežak zato što je suprotan
stvaralačkom. Kako tražiti ponavljanje od Gončarove-stvaraoca, žive ruke, kada
i treći otisak grafike nije ono što je prvi. Ponovljivost tema uz
neponovljivost pristupâ. Ponovljivost tema uz neponovljivost delâ.
Ali, da izbegnemo nesporazume. Šta je tema? O čemu stvari, nikako ne šta
stvari, u celini izjednačeno sa kako, koje ne ulazi u temu i koje predstavlja
(u datom slučaju) čisto slikarski zadatak.
Tema su Španjolke, tema se ponavlja, tj. ponavlja se samo reč, nazivanje stvari
i imenovanje predmeta koji se u njoj sreće: lepeza, na primer. Jer sama lepeza
je od slučaja do slučaja – drugačija. Jer zadatak lepeze je drugačiji.
Ponovljivost je čisto literarna – ona nema ničeg zajedničkog sa slikarstvom.
Ponovljivost tema je razvijanje zadatka, njegov rast. Gončarova se sa svojim
stvarima gotovo i ne poznaje, ali i stvari Gončarove se jedne s drugima gotovo
ne poznaju, i to ne samo one s različitim temama – nego i one s istom.
(Zaključak: tema u slikarstvu nije ništa, jer je tema sve, ne-teme nema. Ja bih
čak rekla: bez prava prvenstva.) Uzmimo Kosce i Žene s grabuljama. Tema: niz
figura u hodu. Slikarski zadatak? Ne znam. Realizacija druge proporcije, druge
boje, drugačije slaganje boja. Žene: figure u centru, malih glava, velikih
tela. Kosci (žive kose!) su friz, uzdužno pletenje figura. Opšta tema. Ali
pošto stvar nije u njoj, već u slikarskom zadatku, koji je ovde očigledno
različit, to se ovi kosci sa tim ženama isto tako poznaju kao, recimo, kosci
Asirije sa ženama Rusije…
Čini mi se da Gončarova nije teoretičar svoga posla, iako je i bila u svoje
vreme, tačnije vodila je svoje vreme pod zastavama koje su se menjale –
impresionizma, futurizma, rejonizma, kubizma, konstruktivizma, mislim da su
njeni zadaci pre zadaci suštine u celini nego zadaci koje je osmislila i
postavila ih kao cilj i kao granicu. Šta Gončarove nije u temi, nije u cilju,
već u realizaciji. Putno. Usputno. Gončarova može da uradi više nego što je
htela, i, u svakom slučaju, drugačije nego što je odlučila. Tako, tek u
poslednjem trenutku ovoga života, u pretprvom – onoga, shvatićemo šta je kuda
vodilo. Slikarski zadatak? Naredno i poslednje otkrovenje.
* * *
Je li Gončarova stvorila školu? Ako je stvorila, nije samo
jednu, i to je više no škola: stvorila je živu, mnogoliku stvaralačku ličnost.
Neponovljivu.
„Kada bi se ljudi uvrežili u nekoj mojoj misli, ja bih je napuštala.“ Gončarova
sve vreme u stvari samo prerasta sopstvene škole. Jedina škola Gončarove je
škola rasta. Kako da drugog naučiš da – raste?
To je o školi-teoriji, a sada o školi-učenju, učenicima. Bilo ih je ponekad po
troje-četvoro, nikada ne mnogo. Zadala bi im temu (svakome – svoju), i odmah bi
je, ponesena njome, odmah bi je zabranila sebi. „Zato što, ako počnem da radim
isto, nehotice ću reći, ukazati, jednostavno ću – povući olovku na svoju
stranu, a to se ne sme dogoditi. Zašto on uči kod mene? Da bude kao ja? A ja –
zašto poučavam? Da napravim opet-sebe? Poučavam? – Gledaj, posmatraj, zapažaj,
biraj, odbacuj nesvoje – jer ništa drugo, bez obzira na najveću moguću želju,
ne mogu dati.“ – Budi…
Uticaj Gončarove na savremenike je ogroman. Počnimo od njene dekorativne
delatnosti, najočiglednije pojave, i, otud, i od najvećeg uticaja. Savremenu
dekorativnu umetnost smelo možemo nazvati gončarovskom. Zlatni petao je učinio
prevrat u čitavoj savremenoj scenografiji, u celokupnom pristupu prema njoj. Ne
samo uticaj na rusku umetnost – ceo Slepi miš, koji je, do Gončarove, bio u
znaku XVIII veka i romantizma; slikari Sudejkin, Remizov, taj isti Larionov,
koji je otvoreno i uporno izjavljivao da su njegove Ruske bajke, Ponoćno sunce
i Lakrdijaš – jednostavna nemogućnost da se mimoiđe put Gončarove. Primer uticaja
Gončarove na Zapadu je primer velike specifične težine, laskav (ako ne za
Gončarovu, detinje-skromnu, onda za Rusiju, materinski-gordu), primer Pikasa, u
kostimu za balet Tricorne (trorogi šešir), koji je dao istu takvu Španiju kao
što je Gončarova dala Rusiju, istim tragom narodnog.
Ovoliko o neposrednom uticaju. A sad o anticipaciji, koja se može nazvati
uticajem Budućnosti na umetnika. Prva je uvela u slikarstvo – mašinu (o tome
posebno). Prva je uvela različita tumačenja jedne iste teme (ciklusi Suncokreti,
Paunovi, 1913). Prva je ponovo spojila štafelajsko i dekorativno slikarstvo,
koja su ranije bila slivena. Očigledni tragovi uticaja na francuske slikare
Ležea, Lirsaa, Gleza, koji to rade danas, to jest petnaest godina kasnije.
Obojena ploha, plošno slikarstvo, kao protivteža dubinskom, ruski je uticaj na
čijem čelu stoji Gončarova. Prva je uvela ilustraciju za muziku.*…
Od koga je učila sama Gončarova? U Školi za slikarstvo i vajarstvo – vajarstvo.
I, kao što deca kažu: „I onda sve.“ Da, onda – sve: život – sav, priroda – sva,
vreme – svako, narodi – svi. Od prirode, a ne od ljudi, naroda, a ne od
pojedinih ličnosti.
Novator. Preskočimo trivijalnost te reči – je li Gončarova htela da bude
novator? Ne, uverena sam da je jednostavno htela da kaže svoje, određeno svoje,
određeni odgovor na određenu stvar, da kaže stvar. Hteti dati novo, što nikada
nije bilo, to znači u određenom trenutku misliti o onome što je bilo, porediti
s nečim, sećati se nečeg kad je potrebno sve zaboraviti. Sve osim određenog skromnog,
pojedinačnog čistog zadatka…
Hteti dati „novo“ (sutrašnje „staro“) isto je što i hteti biti čuven – ovde se
ravnaš prema savremenicima, tamo prema prethodnicima, obuzet si sobom a ne
stvari, greh. Hteti dati istinu – to je jedino opravdanje umetnosti, opravdanje
(kasarne, sutereni, rovovi, fabrike, bolnice, zatvori) – onog kome je potrebno.
* * *
– Gončarova je prva uvela mašinu u slikarstvo…
Ne suprotstavljam živoj Gončarovoj mašinu zato što je mrtva, već zato što je –
ubica. Čega? Pitajte radnika bez prstiju… Gončarovoj je mašina suvišna, ali
ne samo suvišna – ona joj je smetnja: ono spoljašnje-suvišno koje postaje –
hteo-ne hteo – unutrašnje, koje se probija – preko sluha i oka – unutra.
Gončarova čuje u sebi konjski topot časovnika. Prvo topot konja na kraju sveta,
zatim unutra u telu: srca. Fizički otkucaji srca kao odgovor i sklad. Kako bi
bilo moguće, budući da je Gončarova sámo oko i sâm sluh – da se ne odazove na
takvu stvar kao što je mašina? Odaziva se svom drugom stranom, svim neprijateljstvom…
Mašina je porobljavanje prirode, korišćenje nje cele za ciljeve jednog čoveka.
Čovek je porobio prirodu, ali, porobivši prirodu, sam je porobljen oruđem
porobljavanja – mašinom: čelikom, gvožđem, prirodom u stvari. Čovek, koji je
prirodu izazvao protiv same sebe, nahuškavši je na samu sebe, satrt je
pobednikom (mašinom). Što ga nije spaslo od pradrevnog udesa vo vjeki vjekov
nepobedivog pobeđenog – prirode: požara, zemljotresa, erupcija, poplava,
apokalipse… Potpadanje pod dvostruku sudbinu. Čovek je razjedinio prirodu od
prirode, rastrgao je napola, a sam je dospeo između. Pritisak zdesna, pritisak
sleva, i još odozgo – Bog, a dole – reka…
Fabrički dimnjak je bezmalo priroda, kao i zvonik. Šine su već odavno reka, s
ozidanim obalama-nasipima. Aeroplan će sutra biti deo neba, zašto sutra kad je
već sada – ptica! A ko će nešto reći protiv prve mašine – točka!
A možda je, mimoišavši sve drame ljubavi i mržnje, Gončarova jednostavno mašinu
primila u sebe, kao*
pejzaž…
Sve su to pretpostavke, pogađanja, sekunde istine. A evo same Gončarove:
„Princip kretanja mašine i živog bića je isti. A čitava radost moga rada je u
tome da ispoljim ravnotežu kretanja.“
Karakteristično je, ipak, da sam prvi put čula od Gončarove o mašini tek posle
šest meseci poznanstva.
Ništa za Gončarovu nije manje karakteristično (ako već govorimo o
karakteristikama, onda recimo sve) prvo obeležje puta u Medon (koji od prvog
njenog koraka postaje Medin). „Tamo gde su sa desne strane oni divni
dimnjaci… čas dva, čas pet, čas sedam… čas se sastaju, čas rastaju…“
* * *
Osim gromoglasnih radova za pozorište (gromoglasnih po
odzivu svih prestonica) – bilo je i radova tiših, nasušnih.
Na prvom mestu su Španjolke. (Ima ih mnogo. Govorim samo o poslednjim, o plein
chant* Gončarove.) Najbolji
odziv na njih je zbunjeni zaključak jednog novinskog recenzenta: „Mais ce ne
sont pas des femmes, ce sont des cathédrales! (Pa to nisu žene, to su
katedrale!)“ Sve karakteristike katedrala: i dvokrilnost, i vertikalnost, i
kamenost, i čipkastost. Španjolke Gončarove su upravo katedrale pod čipkom, sa
svom uspravljenošću pod njom i odvojenošću od nje. Prvo osećanje: niko ih neće
saviti. Tvrđave od čipke. Tema Španjolki kod Gončarove je tema koja se vraća.
Njihov zavičaj je onaj prvi kopneni Jug, oni „tipovi Jevreja“, koji tako ne
liče na naše, koji su tako španski. U srodstvu su i sa „Jevrejkama“ i sa
„Apostolima“ (ruski radovi)…
Crveni brod. Kao dečji, gusarski – nebrojena količina – po šest u redu, a
redova bezbroj – za boj spremnih, nadutih jedaraca. Brod svih đaka: do-neba! A
odozgo, odozdo, u užadima, kao u mrežama – sve sami đaci: mali od broda, s
glavicama kao čiodama, preciznim kao glavice kukca nabodenog na čiodu. Desno –
kuda, levo – otkuda. Levo – dom broda, desno – cilj broda. Levo krilo prozora:
breze, jele, malecna lisica, ptičice, prozirno, krznasto, sveže, svetlo,
severno. Desno – klupče zmije oko klupčeta palme, gusto, gmizavo, vlažno,
zemljano, crno. A po sredini prerasta i prepunjuje, nadima krila prozora on,
crveni brod uspeha, brod dobitka uprkos svim savremenim „Kolumbijama“, večni
brod đakâ – san o brodu.
Paravani – rekla je Gončarova. A ja ću reći – prozor. Četvorokrilni prozor, iza
koga, u koga, u kome. Večni prozor školski – prema svim brodovima. Danas plovi
crveni.
Crveni brod je otplovio zajedno sa prozorom. U one iste trope, vukući sa sobom
i levi prozor – Sever. Iz života Gončarove otišao je sav taj prozor. Mesto
njega je goli zid. Gluvi zid. A možda i rupa u zidu, preko celog zida – prema
nekakvom dvorištu, danas pariskom, sutra berlinskom. Tu rupu Gončarova nosi sa
sobom. Rupa brodska. Večna. Ali nije da samo Gončarova neće videti svoj brod, i
ja ga neću videti. Gončarova više nikad, ja – prosto nikad. Nikad – više…
Veliko platno „Doručak“. Zelena bašta, sto posle doručka. Na
pozadini letnjih tropa – mala porodica. Središte pažnje – brkati profil,
brko-usmeren prema dvema: ženi i ne-ženi, plavoj i ružičastoj, jednoj
prevarantkinji, drugoj prevarenoj. Plava pali cigaretu od ružičaste, ružičasta
pridržava – punačkom rukom – šibice. Vazduh iznad te trojke je požuda. Preko
puta ružičaste, na drugom kraju stola, blesasti „avdiot“ sa šeširom i bez
sakoa. Crvene ruke su se zarile u pleteni naslon stolice. Noge su presečene.
Isto profil, ali ne isti profil. Brkat. – Bez brkova. Crn. Belkast. Podao. –
Glup. Gleda ružičastu (majku ili sestru), a vidi belu, koju ne gleda,
iščekujući trenutak kad će isto kao čika gledati – odjednom obe. Bela je pored
njega i gleda ga. Vazduh u tome uglu je još premiranje. I, prolazeći mimo svih njih
i svega: brkova, bezbrkosti, stiskanja nogu ispod stola, stiskanja ruku ispod
čaršava – lica neumoljivog kao sudbina, pokretom neumoljivim kao sudbina –
iznad glava, plave i ružičaste – gotovo njima na glave – s belim trouglom
sudbine na crnim grudima (obrnuti as pik) – na protezi ruke i, na njoj,
poslužavniku – služavka služi voće.
Brada ružičaste je dvostruko veća od uobičajene, ali ne rimska. Šeširov nos kao
da je iznutra istisnut prstom, ali nije galski. Ogavnost brkatog nije u
brkovima, već u bori smeha, drvenoj. O plavoj nema šta da se kaže, jer je ona
prevarena. O njoj ćemo govoriti sutra, kada bude isto tako gledala – dvojicu u
jedan mah: crnog i njegovog prijatelja, koga nema, ali koji tek što nije
stigao. Prijatelj je riđ.
Ko je kod kuće, ko u gostima? Čiji su doručak pojeli? Po svoj prilici
prevarene. Ružičasta je s bratom-(ili sinom)-šeširom u gostima. Pozvala je,
uzgred, i nećakinju (belu). Da zabavi šešir. A sama da se zabavi brkovima. Ruka
brkova je na novinama, još neotvorenim. Kada ružičasta ode, a plava ostane –
otvoriće ih.
Dece nema i ne može biti, pas je tu, ali ne pseto nego đavo. Za tim stolom nema
nikog i ničeg suvišnog. Večita trojka, večita dvojka, i večita jedinica:
sudbina.
Ili porodični portret ili genijalna satira na buržoasku porodicu. U ostalom –
isto je…
Ikonične stvari, prebačene u inostranstvo. „Godišnja doba“
(četiri panoa). Ciklusi „Kupačice“, „Magnolije“, „Ribe“, „Paunovi“. Evo
jednoga, pod tropima sopstvenog repa. Evo drugoga – „Paunovi na suncu“, gde je
rep dat kao zraci, a zraci kao rep. „Sunce – paun“. – „Ja to nisam htela.“ Nije
htela, ali je učinila.
„Bodljikavi buketi“ (cvetovi artičoka, akante, strička) – pretnja rastinja.
Album „Proleće“, koji bih ja nazvala „Proleće u razlomcima“. Periodični
razlomci proleća s nekakvim ostatkom, vo vjeki nedeljivim. Evo zabeležaka uz
crteže:
Proleće. Cvetanje u kristalu. Vršci trave kao plameni jezici. Štrcanje rasta.
Cvet ili inje? Posle Baha – (čitav list odozgo do dole u poprečnom talasu
duginih boja. Bahove „strujice“). Iz proleća – u proleće (spolja – u kuću, već
umivenu prolećem. Ostao je čitav samo prostor). Obrnuto proleće: gde je nebo?
gde zemlja? – Panjevi sa štrcanjem pruća. – Ograda u zvezdama (na nebu cveće,
na livadi zvezde)… I opet Bah.
Albumi „Les cités“ (Gradovi), Pozorišni portreti. Crteži kostima za Ženu s mora
(poslednja uloga Duzeove). Album bretonskih crteža. Album drveća Fontenbloa.
Ilustracije za „Vie persanne“*.
Ilustracije za Slovo o polku Igorevu. Navodim po slučajnom pokretu Gončarove ka
ovoj ili onoj mapi. Zaostavština Gončarove su hrpe. Tri godine da sređuješ –
nećeš dovesti u red. Gončarova, kao feudalni senjer, ni sama ne zna svoje
dobro, s tom razlikom što ga je ona, rukama, pravila…
Igor. Ilustracije za nemačko izdanje Slova. Da sam još pre pola godine saznala
da to postoji, ja bih slegla ramenima: 1) zato što je u pitanju Igor (svetinja,
to jest svetogrđe); 2) zato što sam ja pesnik, meni sličice nisu potrebne; 3)
zato što ne znam nikoga ko bi bio dorastao Igoru (Slovu). Pristupila sam sa svim
strahom predubeđenja i prema reči i prema poslu ilustrovanja. I to još – Slova!
I –
Ima među ilustracijama Igora – Jaroslavna, plač Jaroslavne. Sedi brdo. U brdu –
rupa: usta. Iz usta vapaj: a-a-a… Zbog tih usta, koja su samo nameštena na o
(večito o slavopoja), slavim Gončarovu za Igora…
Kako radi Natalija Gončarova? Prvo, uvek, drugo, svuda, treće, sve. Sve teme,
sve dimenzije, svi načini realizacije (ulje, akvarel, tempera, pastel, olovka,
olovke u boji, ugljen – šta još?), sve oblasti slikarstva, svega se lati i
svaki put daje. Pojava slikarstva kao što je pojava prirode. Već smo govorili o
harmoničnosti razvitka Gončarove: izvan katastrofa. Isto se može reći i za sam
proces rada, pravljenje stvari. Strpljivo, spokojno, iz dana u dan, iz namaza u
namaz. Danas ne mogu – sutra ću moći. Odvukli su me – vratiću se, prekinuli –
srašću. Izvan zastoja.
Formalna dostignuća? Ja nisam slikar, i neka o tome govore drugi. Mogla bih
govoriti o „obojenim površinama“, pohvaliti „tonalnosti“, i poseći zbog raznih „izama“
– sve kao svi i, možda, ne lošije nego svi. Ali – čemu? Za mene stvar nije u
tome. Za Gončarovu stvar nije u tome, nije u rečima, „izmima“, već u činu.
Htela bih da svaka moja reč o njoj bude onakav čin kao što je svaki njen namaz.
Otuda ta mešavina sudske istrage i horoskopa.
Teško je završiti o Gončarovoj. Jer – gde se ona završava? Ako bih imala posla
isključivo sa slikarom, neću da imenujem (da potkačim), iako mi je tuce imena
na jeziku, ako bih imala posla sa ličnošću, znak jednakosti: sa stvari – koja
ne izlazi izvan granica slikarskog rama, zatvorena u svojoj umetnosti,
uključena u nju, a ne s onom koja se neumorno iz nje isključuje – ako ne bih
imala posla s prirodnim fenomenom rasta već s onom protivprirodnošću:
samo-umetnik (profesionalac) – o, onda bih znala gde da završim – jer se
ispostavlja da je put ćorsokak – a možda, u stvari sigurno, uopšte ne bih ni
počinjala. Ali ovde imam posla sa izuzetkom među slikarima, sa izuzetnim
slikarom, takvom pojavom slikarstva kao što je sámo slikarstvo – pojavom
života, sa dvostrukom pojavom slikarstva i života – šta je veće? oba su veće! –
s Gončarovom-slikarom i Gončarovom-čovekom, tako sraslim da ako ih odvojiš –
raseći ćeš ih.
S tačke srašćivanja Zapada i Istoka, Bivšeg i Budućeg, naroda i ličnosti, rada
i dara, s tačke slivanja svih reka, ukrštanja svih puteva. U Gončarovoj se
stiču svi putevi i iz nje vode – putevi u sve. Nije moja krivica što sam,
govoreći o njoj, neumorno uzmicala – u nju, u stvari, jer me je ona to
odvlačila, odstupajući, premeštajući se, ne dajući se, kao daljina. Nisam ja
neumorno prerastala svoju temu, već je ona meni stalno izrastala iz ruku.
… Sa stvaralačkom ličnošću, na stranu sve slikarstvo – sve će ostati i ništa
neće propasti osim slika.
Sa slikarom – ne znajući ništa o njoj, sve ćemo saznati, osim možda datuma,
koje iovako ne znamo.
– Sve? U onoj meri u kojoj nam je dato na Zemlji da osetimo „sve“, u onoj meri
koliko sam i ja na ovim mnogim stranicama pokušavala da ostvarim. Sve, osim još
svega.
Ali ako bi me nekim čudom naterali da se toga još-svega, sasvim-svega,
svega-svega – odreknem, jednostavno me pribili uza zid ili razbudili usred
noći: dakle?
Cela Gončarova je u dvema rečima: dar i rad. Dar rada. Rad dara.
Gaseći sebe već probuđenu (ta, nikada i ne zaspalu) – zahuktalu – zaigranu sebe
svu:
Završiti sa Gončarovom znači preseći.
Presecam.
Medon, mart 1929.
Marina Cvetajeva
Priredila Milica Nikolić
