Vidovnjak iz Montevidea
„Iskrenost? Samo pažljivo s tom rečju. Uostalom, draga, zar se pre četiri sata nismo tako dogovorili? Sećaš li se šta smo rekli? Prošlost ne postoji. Naravno da je teško izbrisati je. Ali priznaj da bi bilo lepo zadržati ovu današnju sliku, ti i ja na ovom mračnom tremu, privremeno zaklonjeni od kiše, ti i ja dok se gledamo, ti i ja dok osećamo kako počinje da nas prožima čudotvorna struja, ti i ja koji po prećutnom dogovoru dolazimo ovde, ili u bilo koju drugu sobu, tako nemu kao što je ova, da bismo, kao i uvek, uz opravdane nade, ponovili potragu za ljubavlju“.
Tako započinje jednu od priča urugvajski pisac Mario Benedeti u zbirci „Čudno, čudesno, čudovišno – Priče iz Montevidea“ (226 str. izbor i prevod sa španskog Ksenija Bilbija i Milena Trobozić Garfild, izdavač: Red Box, Beograd 2021). Već iz ovog navoda može se naslutiti piščev suptilan i zagonetan stil, odnos prema vremenu i životu koji se menja iz časa u čas. Svaka od odabranih priča (31) donosi novu egzistencijalnu situaciju, žanrovski se krećući od distopijske paradigme, do ironičnog otklona od noslalgije kao lagodnog pribežišta.
Jedan od najznačajnijih latinoameričkih pisaca druge polovine 20. stoleća (imajmo na umu, trećina čovečanstva govori isti, španski jezik), Mario Benedeti (1920-2009) je svoju poetiku i motivsko izvorište vezao za Montevideo, urugvajsku prestonicu velike kulturne tradicije i na ukrštanju mitološkog nasleđa sa moćnim uticajem Zapada (za njih tamo, to je Sever, Jenki kultura). Mali Urugvaj je bio stolećima pritisnut moćnim susedima Argentinom i Brazilom, dobio je nezavisnost tek 1928, samo dve godine pošto je Jugoslavija u Montevideu osvojila treće mesto u futbalu!
Najveći deo života proveo je kao novinar. Objavio je više od 80 knjiga, ponajviše pesničkih (smatrao je sebe pesnikom koji se ponekad izražava u prozi), ali i tridesetak zbirki priča, desetak romana, od kojih je najpoznatiji „Prekid“, čija je ekranizacija imala i nominaciju za Oskara. Ovaj izuzetan roman objavljen je u prevodu na srpski jezik, najtoplije preporuke za čitanje.
Zbirka priča „Ćudno, čudesno, čudovišno“ nudi izbor iz nekoliko Benedetijevih knjiga, a najpoznatija među njima je „Montevideanci“, nastala po uzoru na „Dablince“ velikog Irca Džejmsa Džojsa. Obojica su značajan deo života proveli u egzilu, Džojs do kraja života, a Benedeti između 1973-1985, dok je Urugvajom vladala vojna diktatura. Oba pisca su bila opsednuta duhom vremena, ikonografijom i skrivenom antropologijom svojih gradova, nalazeći dovoljno povoda da iz sećanja na svoje sunarodnike izvuku ono što je univerzalno i što potom postaje svetionik za čitaoce koji dolaze sa izmenjenim ukusima i očekivanjima.
Kad se sedamdeseth godina prošlog veka pojavio prodor latinoameričke proze pod šifrom „magijski realizam“ (vezan najpre za Markesa, Vargasa Ljosu, Fuentesa), ostali su malo po strani vrsni pisci koji se nisu lako uklapali u pomenutu poetičku formulu. Kasnije smo zahvaljujući našim vrsnim prevodiocima sa španskog otkrili da nisu manje značajni Sabato, Rulfo, Hose Donoso, Aleho Karpentjer, Benedeti…
Ako se pažljivo išćitaju njihove knjige (uzmimo samo za primer roman sjajnog čileanskog autora Hosea Donosa „Bestidna noćna ptica“, objavljen i kod nas, potpuno neprimećen, za koji je veliki Bunjuel izjavio da bi najradije po njemu snimio film, ali kasno ga je otkrio), i u njima se primećuje motivska dimenzija magičnog i mističnog, ali uvek na drugi način. Uostalom, najveći maštar i fantastičar Horhe Luis Borhes ostao je po strani ovog trenda. Dovoljno je što je utro put za svoju ponekad odmetnutu duhovnu decu.
Benedetijevu knjigu otvara zagonetna politička parabola „O egzodusu“, o neimenovanoj zemlji kojom samodržački vlada predsednik, koji preko svih medija pokušava da probudi nacionalni ponos. Primetio je da se stanovništvo masovno iseljava, „možda je greška u tome što je poziv potekao iz usta predsednika, jer u poslednje vreme čim bi se na radio prijemnicima i televizijskim ekranima začuo glas (ili ukazala slika) Prvog Predsednika, ljudi su smesta gasili svoje aparate“. Ova distopijska slika nama izgleda vrlo poznata (Prosto ne znam zašto?), a priča se završava možda optimističnije nego što če se, sva je prilika, nama desiti. I za to nikakvu odgovornost ne snosi pisac iz dalekog kraja.
Većina priča pripada proznom žanru koji se izgubio – novinskoj kratkoj priči kakva je vladala u svetu sve do pojave kompjutera koji je podstakao u piscima nagon da se otisnu u retorički neobuzdane epske poduhvate. Kratku novinsku priču su pisali Hemingvej, Skot Ficžerald, Dos Pasos, Doroti Parker, Ivlin Vo, Martin Ejmis, Selindžer, jer su se vodeći magazini tog vremena utrkivali ko će objaviti bolji izbor kratke priče (Njujorker, Atlantik, El, Veniti Fer). A ove iz Benedetijevog pera imaju srodnosti sa pisanjem dva izuzetna Italijana, Dina Bucatija i Itala Kalvina (ima nešto i u tome da si roditelji Mariovi bili italijanski doseljenici).
U međuvremenu, prohujalo sa vihorom.
Benedetijeve priče iz ovog izbora pokazuju vrhunsku kontrolu prostora (od 2 do 6 stranica), izgrađen stil kazivanja bez dodatnih, za čitaoca ponekad uvredljivih eskplikacija. U priči „Pet godina života“ (deset stranica), jedna dramatična noć u zaključanoj podzemnoj stanici, prinudno poznanstvo dve zatočene osobe, sve dok metro ne počne izjutra ponovo da otvara svoje čelične rešetke, pretvara se u emotivnu vezu, da bi nas pisac nevidljivim vremenskim pretapanjem (kao u filmskom glatkom rezu) uveo u trenutak, pet godina kasnije, kad se početni „sjaj u travi“ (naslov Vordsvortove pesme) neosetno pretvara u rutinu nametnutih bračnih obaveza. Virtuozno i bolno.
U priči „Idila“ (šest stranica), unutrašnji pripovedač (piščevo drugo ja, ne baš doslovno), kao veliki fan poketnih slika „većih od života“, neprekidno pokušava da svoj imaginarni doživljaj sa filmskim lepoticama nekako uskladi sa izazovima koji mu se nude u svakodnevnom životu. To teško ide, razmak je dovoljno traumatičan.
Pisac se nikada ne podruguje nevoljama svojih junaka, jer shvata da smo svi manje više kroz ovu fazu sazrevanja. S tom razlikom, što neki iz te mentalne klopke nikad ne izađu na videlo dana.
Ovu čudesnu knjigu zatvara jedina poduža pripovetka „Ostalo je prašuma“. Ona tematski i jakim polemičkim nabojem pomalo odudara od poetičkog smera celine. Govori o gostovanju latinoameričkog pisca u Americi, u velikim redakcijama i na velikim katedrama književnosti, ugodnim susretima, kolegijalnim ljubaznostima. I neprekidno, on kao i njegova sabraća sa drugih strana sveta, nailaze na stereotipe i predrasude, što je samo posledica opšte neupućenosti u druge kulturne modele. Pa ipak, Benedeti ne skriva da i gosti u zemlju Velikog brata dolaze sa sličnim predubeđenjima i uprošćenim slikama. Zato je celokupna atmosfera spisateljskih susreta (daleko od utopijskog sna Tina Ujevića o „bratstvu pjesnika u svemiru“) natopljena blagorodnom humornošću. Nema druge, brze prečice u međusobnom prožimanju kultura osuđene su na opšta mesta. A za njhovo prevazilaženje je potreban temeljni kulturološko-obrazovni rad.
Nazvao sam pisca ove jedinstvene i poučitelne knjige vidovnjakom, ne zato što sam, proklet bio, u njemu video neku vidovitu Vangu. U pojmu vidovnjaštvo, to smo smetnuli s uma, leži koren pojma vidovanje, a u nekadašnjom vidovanju nalazilo se i vidanje rana. Zato su postojali tradicionalni vidari (ključni spasioci pre pojave antibiotika). Iako Benedeti kao ukleti levičar (svaka čast!) na jednom mestu kaže da nijedan sonet nije pokrenuo revoluciju, njegov rad, kao i svih onih koji održavaju stvaralačku energiju, nasuprot nadiranju nacionalističkih, kriptofašističkih varvara, nudi vidanje mentalnih rana. Sreća je dok takvih pisaca ima.
