Jedan kronopio pođe prema uličnim vratima, i zavukavši ruku u džep da izvadi ključ, izvadi samo kutiju šibica. To ga veoma rastuži i on počne ovako da razmišlja: ako je umesto ključa našao kutiju šibica, kako bi strašno bilo da se svet iznenada pomerio, i ako se šibice nalaze na mestu ključeva, može se desiti da nađe novčanik pun šibica, a kutiju za šećer punu novca, klavir pun šećera, telefonski imenik pun muzike, ormar pun pretplatnika, krevet pun odeće, saksije za cveće pune čaršava, tramvaje pune ruža i bašte pune tramvaja. Toliko se rastužio naš kronopio, i otrča da se pogleda u ogledalu, ali pošto je ogledalo malo iskošeno, ugleda samo kišobran iz predsoblja, i njegova su predviđanja potvrđena, počinje da jeca, pada na kolena i sklapa svoje male ruke, ne znajući ni zašto. Fame iz susedstva dolaze da ga uteše, stižu i nade, ali prođu sati i sati dok kronopio ne iziđe iz svog očaja i prihvati šolju čaja koju dugo zagleda i ispituje pre no što je proba, da se slučajno ne dogodi da je umesto šolje čaja mravinjak, ili knjiga Semjuela Smajlsa.
Na zidu kraj glave držim kaširan plakat. Plakat je zelene boje, baš poput onog zelenog broja beogradskog časopisa Delo iz 1978. godine u kojem su Dalibor Soldatić i Branko Anđić predstavili najnoviju književnost na španskom iz Latinske Amerike, Zelenog kontinenta. Moj plakat je isto takve zelene boje, sa velikim znakom Instituta Servantes, moćne španske institucije za brigu o kulturi na španskom jeziku. Na toj zelenoj pozadini, belim slovima je ispisana priča Snimak je ispao pomeren Hulija Kortasara, koju ovde prepisujem u prevodu Mirjane Božin. Knjige Semjuela Smajlsa i meni se ukazuju tamo gde im nije mesto: vidim ih između korica na kojima je ispisano ime dobitnika Nobelove nagrade za književnost Marija Vargasa Ljose.
Osećam naročitu potrebu da stalno ističem to da je Vargas Ljosa Nobelovu nagradu dobio za književnost, a ne za mir: dok čitam njegovu svečanu besedu prilikom dodele nagrade, imam utisak kao da sam zavukla ruku da izvadim ključ, a vadim kutiju šibica. Međutim, treba poći od početka. Mario Vargas Ljosa je pisac sasvim dobro poznat srpskom čitaocu. Za razliku od Gabrijela Garsije Markesa, mogla bih dodati, koji danas u srpskoj književnosti živi samo u našem sećanju, nalik mitskom liku iz Makonda, ili u novim prevodima na hrvatski. Ali, to je druga priča. A kako se predstava o tome da postoji novi hispanoamerički roman gradila u Latinskoj Americi, o tome uzbudljivo piše čileanski pisac Hose Donoso u knjizi Lična istorija „buma” (Historia personal del „boom”): Mario Vargas Ljosa je bio deo te priče, štaviše, njegova uloga je u samom početku – ali početku čega, tačno? – bila ključna. Mario Vargas Ljosa danas tvrdi da je morao otići u Pariz da bi shvatio da postoji neka kontinentalna književnost Latinske Amerike, koja nije prost zbir pojedinačnih nacionalnih književnosti: argentinske, meksičke, peruanske, kolumbijske, čileanske… Ta krivulja koja ispisuje put naših predstava o književnosti i književnostima Zelenog kontinenta nije ravno uzlazni luk. Kako se, međutim, priča o novom hispanoameričkom romanu plela u Srbiji? Prvi uzbudljivi prodori hispanoameričke književnosti u srpsku i jugoslovenske književnosti odvijali su se najpre pod francuskim uticajem: objavljene su Maštarije Horhea Luisa Borhesa, velikog učitelja, u prevodu Božidara Markovića, u kolekciji „Metamorfoze”, 1963. i Kortasarovo Tajno oružje u prevodu Radoja Tatića, u biblioteci „Orfej”, 1969, u beogradskom Nolitu; Edita Marjanović prevela je Smrt Artemija Krusa Karlosa Fuentesa 1969, a Grad i psi Marija Vargasa Ljose 1970; knjige je objavila zagrebačka Zora. Zatim je usledio veliki potres: Sto godina samoće, u prevodu Jasne Mimice Popović, 1973, u BIGZ-u. Moja prva oduševljenja Kortasarovim Školicama došla su samo časak pre nego što je novi hispanoamerički roman grunuo u srpski jezik: jedne godine kolo u bordo boji, sledeće u morskoplavoj: najveći romani, najveća imena, na jednom mestu. Osamdesetih i devedesetih godina XX veka, dovoljno je bilo da roman bude preveden sa španskog, i čitalac u Srbiji mogao je biti siguran da je to roman koji svakako vredi pročitati i imati u svojoj biblioteci. Roman preveden sa španskog značilo je hispanoamerički roman – španski romani i pisci iz Španije bezmalo se nisu ni prevodili, njihova priča bila je nešto drugo; da li je Garsija Markes iz Kolumbije, da li su Borhes i Kortasar iz Argentine, a Karlos Fuentes iz Meksika ili Mario Vargas Ljosa iz Perua, u te tančine su se upuštali samo stručnjaci i zaluđenici. I među svim tim piscima, Vargas Ljosa tada nije bio na prvom mestu. U prve redove počeo je da izbija tokom osamdesetih, kada su na srpski prevedeni njegovi veliki romani: Pantaleon i posetiteljke u prevodu Silvije Monros Stojaković (1981), Razgovor u katedrali (1984) u prevodu Jasne Bunjevac Sotelo, Rat za smak sveta (1986), od iste prevoditeljke, Povest o Majti (1987), koji sam tada, sa mnogo zadovoljstva, prevela ja. Kako je vreme prolazilo, Vargas Ljosa je prevođen na srpski jezik sve više i sve češće.
Poslednjih godina objavljena je većina njegovih novih romana.
Nobelova nagrada razlog je da se izdavačka pažnja vrati i nekim njegovim starijim romanima koji kod nas do sada nisu prevedeni. Međutim, ima još nešto. Posle osamdesetih godina, vremena najvećeg uspona Vargasa Ljose u književnosti, došle su devedesete godine. Počele su nadmetanjem za mesto peruanskog predsednika, u kojem je Vargas Ljosa izgubio od Alberta Fuhimorija.
Analitičari kažu da je izgubio zato što već u to doba više nije znao šta je, zapravo, Peru. Ili, još nešto, još ranije: svoje mesto ima i priča o sukobu između Vargasa Ljose i Garsije Markesa, u koju je upleteno mnogo toga. Između ostalog, i politika, i književnost. O Mariju Vargasu Ljosi zaista mnogo znamo. Možda i previše. Znamo i da je bio u Beogradu, 1995, kao predstavnik grupe „Član 19”. Znamo i da je godine 1999. u svojoj kolumni u madridskom dnevniku Pais pisao da ne treba optuživati NATO zato što interveniše u Srbiji, nego zato što nije intervenisao ranije. To, naravno, ne mora biti dovoljan razlog da ga ne čitamo, ali ako ga čitamo, trebalo bi razmišljanju o tome zašto ga čitamo posvetiti malo više vremena nego što mi se čini da je sam Vargas Ljosa posvetio pitanju šta znači vojna intervencija, i da li je ikada treba prizivati.
Nobelova nagrada za književnost povod je za ovu priču o Mariju Vargasu Ljosi, povod da na ovom mestu budu objavljeni neki njegovi tekstovi i neki tekstovi o njemu. Danas, kada je mesto koje Vargas Ljosa traži sasvim drugačije, treba razmišljati o tome kako opisati tu krivulju, još zamršeniju od Kortasarove priče koju sam navela na početku. A priča je zaista zamršena.
I kakve su to knjige Semjuela Smajlsa, upitaćete, ko je uopšte taj Smajls, i šta on traži u celoj ovoj priči o Mariju Vargasu Ljosi? Semjuel Smajls, Škotlanđanin, u drugoj polovini XIX veka napisao je niz poučnih knjiga pod naslovima Samopomoć, Karakter, Štednja, Dužnost, i sa njima imao ogromnog uspeha.
Cilj Smajlsovih dela bio je da pokaže da osobine pojedinca, kao što je, pre svega, snaga volje, mogu da savladavaju prepreke, i da tako čovek koji zna šta hoće uvek može da se uzdigne do slave i uspeha. Snimak je ispao pomeren: to je utisak kojem ne uspevam da izmaknem otkako sam se, posle mnogo godina, vratila tekstovima Marija Vargasa Ljose. Snimak je pomeren, ogledalo je iskošeno, i umesto šolje čaja, pa čak i umesto mravinjaka, dok pažljivo zagledam, čini mi se da mi se ukazuje lice Semjuela Smajlsa.
Zbog čega? Pa, možda zbog besede koju je Vargas Ljosa održao u Stokholmu. Možda i zbog nečega što nalazim u mnogim drugim Vargas Ljosinim tekstovima, naročito poznijim: zbog nekakvog viška dobrih namera, na uštrb književnosti. Rekao bi čovek da je njegova beseda – beseda dobitnika Nobelove nagrade za mir.
Kad je već napravljena ovakva pometnja, još nešto bi trebalo dodati. Dobitnik Nobelove nagrade za mir, Liu Sjaobo, zapravo je pisac. Od velike političke buke koja se digla, uglavnom se zaboravilo na to da bi trebalo znati, najpre, ko je čovek koji je dobio takvu nagradu. Kao da ni onima koji su nagradu za njega tražili, ni onima koji su je dali, ni onima koji su je primili kao uvredu, uopšte nije stalo ko je taj čovek. Svi imaju u vidu „važnije stvari” i „više ciljeve”. O njegovoj političkoj ulozi veoma je malo napisano u našim novinama. O tome da je Liu Sjaobo pisac, bezmalo ni reči. Na Internet stranici Međunarodnog PEN centra, koji je kineskog pisca kandidovao za Nobelovu nagradu za mir, piše da je nagrada dodeljena Liju Sjaobou gotovo pomračila nagradu dodeljenu Mariju Vargasu Ljosi. Podatke o tome šta je sve pisao ne nalazim, međutim, ni tamo. Iako je bio jedan od osnivača i prvi predsednik kineskog Nezavisnog PEN centra, iako je član Međunarodnog PEN centra, podataka koji se tiču njegovog književnog rada na engleskom ima malo. Na drugim evropskim jezicima, još manje. Kao student na univerzitetu negde u unutrašnjosti Kine, godine 1977, bio je član pesničke grupe „Čista srca”. Od 1984. bio je predavač na Univerzitetu u Pekingu. Pisao je književnu kritiku, postao poznat kao „crni konj” (pretpostavljam da bi taj izraz mogao značiti „crna ovca”, ali verovatno nije samo to u pitanju) „zbog radikalnih stavova i oštrih komentara povodom zvanične doktrine, koji su šokirali i književne, a ne samo ideološke krugove”, pa su ga zato zvali „Liu Sjaobo Šok” ili „Liu Sjaobo Fenomen”. Godine 1987. objavio je prvu knjigu, Kritika izbora, u kojoj kritikuje kinesku tradiciju konfučijanstva. Zatim, 1988, knjigu Estetika i ljudska sloboda. Potom je bio gostujući predavač na univerzitetima u Oslu, na Havajima, na Univerzitetu Kolumbija. Vratio se u Kinu u vreme studentskog pokreta u Pekingu 1989, i iste godine objavio treću knjigu, Magla metafizike, o zapadnoj filozofiji. Ubrzo potom izgubio je posao i njegova dela su zabranjena, pošto se pridružio studentima na Tjenanmenu: bio je jedan od „četiri gospodina sa Trga Tjenanmen” koji su uoči masakra vodili pregovore između studenata i vojske, i mada nisu uspeli da spreče nesreću, ipak su spasli hiljade života. Dalje se sve pretvara u nerazmrsivo klupko pisanja i ućutkivanja, zatvora i kućnih pritvora; slede Monolozi preživelog posle Sudnjeg dana, objavljeni na Tajvanu, i još dve knjige, Nag pred Bogom i Tajne misli i snova čovečanstva; u Hong Kongu, Izabrane pesme; opet na Tajvanu, knjiga Nacija koja laže svoju savest, a u samoj Kini, knjiga književnih dijaloga Lepotica mi je dala žestoku drogu. Naslove prevodim sa engleskih prevoda za koje slutim da nisu dovoljno precizni. Neke njegove pesme, snažne pesme, „ljubavne i očajne”, rekao bi možda Pablo Neruda, mogu se naći na Internetu. I tako, sve do Povelje 08, i ponovo zatvora, sada, negde u dubini Kine…
Na stranici Nobelovog komiteta mesto za dobitnikovu „Autobiografiju” za sada je prazno. Liu Sjaobo je pisac o kojem ne znamo ništa. Poslušno, o drugima znamo onoliko koliko se od nas traži da znamo – nikako ne više, ne više! – i tačno ono što se od nas traži da znamo. I svi na to bez razmišljanja pristaju, od novinara do nobelovca. Upravo ta nezainteresovanost i ravnodušnost je, koliko uspevam da dokučim, nešto što i Liu Sjaobo zamera svojim sunarodnicima.
Pometnja u kojoj sam se našla takva je da mi se čini da bi me samo Kortasarov hronopija mogao razumeti: posegnem rukom za tekstom koji bi trebalo da govori o književnosti, i nađem politiku; tražim podatke o političkom aktivisti i nalazim pisca.
Ogledalo je zaista iskošeno, i snimak je ispao pomeren.
Sredinom osamdesetih godina XX veka, Vargas Ljosa je vodio polemiku sa Ginterom Grasom, tvrdeći da Gras ima dvostruke aršine, i da zemljama u Latinskoj Americi predlaže politička rešenja koja u svojoj zemlji, pa i u Evropi, ne bi prihvatio kao demokratska. U svojoj kolumni u madridskom Paisu 2006. godine, opet povodom Gintera Grasa, pisao je o tome da je vreme kada su intelektualci mogli biti savest društva prošlo, i da takva pomisao mlađim piscima deluje smešno i pretenciozno. Sudeći po primeru Liu Sjaoboa, u tom slučaju, da li su ponovo u pitanju dvostruki aršini? Ono što u Evropi važi, u Kini ne važi? A da li važi u Peruu? U toj zemlji ni do dana današnjeg nije rasvetljen masakr zatvorenika, senderista, u zatvorima Luriganćo i Fronton, zatvorima o kojima je, dve godine pre masakra, Vargas Ljosa pisao u Povesti o Majti. Posle masakra, Vargas Ljosa je u peruanskom dnevniku Komersio optužio samog predsednika Alana Garsiju za zločin. Bilo je to 1986.
„Prolaze sati i sati dok kronopio ne iziđe iz svog očaja i prihvati šolju čaja koju dugo zagleda i ispituje pre no što je proba, da se slučajno ne dogodi da je umesto šolje čaja mravinjak, ili knjiga Semjuela Smajlsa.”
Mario Vargas Ljosa dobio je Nobelovu nagradu za književnost, a ne za mir. O tome je reč, uveravam sebe.
*
Prilikom boravka u Čileu 1985. godine, Mario Vargas Ljosa je u jednom razgovoru ispričao kako je kao mladić, u srednjoj školi, duboko osetio društvene nepravde u Peruu i kako je to u njemu izazvalo nezadovoljstvo koje je usmerio „ka političkom radu sa socijalističkim predznakom”. Njegova uverenja bila su ista kao u svih ondašnjih socijalista: smatrao je da rešavanje društvenih problema zahteva, ili barem opravdava stavljanje u zagrade pitanja individualne i duhovne slobode. Mnogo godina kasnije, njegova shvatanja su se izmenila. „Moja je evolucija usko povezana sa činjenicom da sam, kroz mnoga i dugogodišnja iskustva, otkrio da to nije istina, da nije u pravu onaj ko misli da se do društvene pravde dolazi brže i bolje žrtvujući slobodu”, objasnio je Vargas Ljosa razloge svog distanciranja od većeg dela latinoameričke levice, koje je tih godina dostiglo vrhunac u sukobu sa Gabrijelom Garsijom Markesom, kao i u polemici sa Ginterom Grasom. „Jednostavno branim stav da se borba protiv društvene nepravde mora voditi u klimi u kojoj niko neće imati prava da ućutkava, zatvara, proganja, muči ili ubija protivnika zato što misli drugačije.” Misliti drugačije – to je jedna od glavnih tema romana Vargasa Ljose.
Za latinoameričku istoriju, posebno noviju, priče o revolucijama (i revolucionarima) predstavljaju neku vrstu kolektivnog pamćenja i, u isto vreme, traume: one kao da ponavljaju istoriju u njenom najokrutnijem obliku, učvršćujući osećanje košmara koje obuzima svakog njenog ispitivača. „Uznemiren širinom ekonomskih nejednakosti i društvenih nepravdi, ogorčen strahotama vojnih diktatura koje smo iskusili, razočaran što vidi da se nikako ne primenjuje neko miroljubivo rešenje koje bi obuzdalo zla nerazvijenosti, imajući u vidu neefikasnost i nemoral kojima se često odlikuju naše demokratske vlade, latinoamerički napredni intelektualac još veruje u mit o revoluciji kao leku za sve… Ta iluzija još sprečava mnoge među njima da uvide kako je, uprkos svim svojim nesavršenostima, demokratski sistem najprikladniji za suprotstavljanje našim problemima, te da ga treba podržati bez rezerve”, rekao je Vargas Ljosa u polemici sa Grasom. Jedna od stalnih tema Marija Vargasa Ljose je čovekov neuspeh u pokušaju da se izbori za pravo na različitost. Takav neuspeh, na primer, doživljava Savalita iz Razgovora u katedrali, kao i Majta u Povesti o Majti: Savalita je primoran da se odrekne onoga što je smatrao pravim vrednostima, primoran da se pomiri sa sudbinom; Majta, koji ide u krajnosti, doživljava tragičniji pad i postaje žrtva svojih ekstremnih zahteva, pa se upravo u priči o njemu prelamaju i kritički odmeravaju ranije, sadašnje, a verovarno i buduće dileme latinoameričke levice.
Prizori iz zatvora opisani u poslednjem poglavlju romana Povest o Majti lišeni su svakog „dodavanja”, „preterivanja” ili „izobličavanja” istorijske stvarnosti, što su postupci koji inače karakterišu književnu tehniku peruanskog pisca. U takvim, nimalo jednostavnim okolnostima, gde je teško naći neko zadovoljavajuće rešenje, pisac ne nastoji da pruži odgovore, već pre da postavi pitanja koja se tiču geneze i ispoljavanja nasilja u njegovim najrazličitijim vidovima. Odbacujući postojanje jedinstvenog uzroka na koji bi se odgovorilo jedinstvenim rešenjem, Vargas Ljosa u svojim romanima ipak traži i načine kako bi se moglo ublažiti „potresno nasilje koje su dva ideološki ekstremna tabora spremna da koriste bez imalo skrupula”.
Po Vargas Ljosinoj teoriji o romanu, pisac je neka vrsta „krivotvoritelja i zamenika Boga”: „Dubina dela zavisi od toga u kolikoj meri ono izražava neku opštu potrebu, i od broja čitalaca – kroz vreme i prostor – koji mogu da poistovećuju sopstvene mračne demone što ih večito spopadaju sa onima koje je prokrijumčario život.” Tema nasilja i diktature u novom hispanoameričkom romanu zauzima važno mesto. Velik je broj romana o diktatorima, koji počinju da se pišu već polovinom XIX veka, a i romani koji ne govore neposredno o liku diktatora najčešće predstavljaju sliku čoveka uvučenog u situaciju koju ne može da kontroliše, zarobljenog nasiljem na koje je prinuđen da odgovori, opet i samo nasiljem. Vargas Ljosa težište prebacuje sa lika diktatora na sasvim određene ljude koji žive pod diktaturom i koji joj se na ovaj ili onaj način suprotstavljaju. Zanima ga da ispituje želje, razmišljanja, ispravna i pogrešna delovanja pojedinca koji ne poseduje izuzetne, natprirodne osobine spasitelja, već je samo različit od drugih po sposobnosti da razume svoju različitost. Iz Vargas Ljosinog shvatanja ovih problema proizlazi određen odnos prema likovima u delu, i određeni zahtevi upućeni čitaocu. Čitalac ne može ostati običan posmatrač događaja u romanu, već je primoran da postane saučesnik u radnji, da „iznutra” razmišlja o problemima koje roman postavlja i da među različitim mogućnostima bira najpovoljniju. Zarad toga Vargas Ljosa povezuje različite ravni vremena i prostora, često uklanjajući naznake o promeni mesta i vremena radnje, ili subjekta pripovedanja. Po njemu, „najbolji romani su uvek oni koji ne osvetljavaju stvarnost samo sa jedne strane, nego sa mnogih. Tačaka sa kojih se stvarnost može posmatrati ima bezbroj. Nemogućno je da ih roman sve predstavi, naravno, ali će romani biti veći i obuhvatniji ako izražavaju više ravni stvarnosti”. Njegovu spisateljsku tehniku neki kritičari nazivaju tehnikom filmske montaže, premda ona niti je toliko nova, niti isključivo pripada filmu. Nagle skokove u prošlost ili budućnost Vargas Ljosa ostvaruje bez upozorenja, kategorije hronotopa prilagođava potrebama pripovedanja, koje ide napred pa se vraća, uplićući i rasplićući potku priče. Ono što čitaocu omogućava da odredi vreme kada se neki događaj zbiva jesu okolnosti u kojima se junak nalazi, ili njegovo unutrašnje stanje.
Roman koji uzimam kao uzoran da bih opisala pisca Marija Vargasa Ljosu je Povest o Majti: priča je ispletena kao svedočenje različitih osoba, očevidaca događaja, Majtinih poznanika, prijatelja, rođaka, školskih i partijskih drugova. Majta je, naime, jedan od vođa neuspele revolucije u Andima, negde krajem pedesetih godina XX veka. Svi ti svedoci, međutim, ne svedoče samo pripovedaču, koji sa njima razgovara, već i samima sebi: roman jde preplavljen rečima kao što su „videti”, „čuti”, „osetiti”, koje, dok se radnja odvija, izgovaraju njeni učesnici. Svedok je i sam Majta, i to od prvog trenutka, kada sa strane sluša razgovor o revoluciji, „jedinoj temi koja mu je bila važna”, pa sve do kraja romana, kada iznosi svedočenje o „stvarnom” sebi i time iz osnova menja perspektivu, omogućavajući čitaocu da priču sagleda i iz drugačijeg ugla. Što se radnja Povesti o Majti više ubrzava, slike se sve brže smenjuju, postepeno se stapaju u iste pasuse, u iste rečenice, na trenutke pripovedač i Majta postaju jedan čovek, pa se opet razdvajaju. Perspektiva junaka i perspektiva pripovedača stapaju se u trenucima koji čitaocu, ponekad i jedva primetno, daju ključ radnje; ali da bi pronašao taj ključ, čitalac mora najpre da ponovo razdvoji ove perspektive, pri čemu mu izvesna sinteza značenja, koja bi bila objašnjenje, zapravo izmiče. Zato stapanje nikad nije definitivno; oni, svaki ponaosob, mogu da posmatraju svet oko sebe, pa čak i same sebe, sa odstojanja.
Vargas Ljosa kaže da je pisac marginalno biće – ne samo biće koje stoji po strani, već i koje je ostavljeno po strani. Naravno, „biti po strani” ne znači isto kada je u pitanju pisac, ili kada je reč o junaku – Majti. Pa ipak, obojica imaju prava da čitaocu ispričaju ono što znaju, kao i da ponešto sakriju od njega.
Jedan od elemenata Vargas Ljosine pripovedačke tehnike jeste prikrivanje podataka. Ovaj postupak sastoji se u tome da se podatak značajan za radnju ili premešta na neko drugo mesto, a izostavlja sa onog koje bi mu u stvari pripadalo, tako da retrospektivno može promeniti smisao cele priče, ili se, pak, podaci razmeštaju tako da najpre otkrivamo posledice događaja, pa tek onda njihove uzroke. Ovakav način predstavljanja fabule utiče na to da čitaocu roman zaliči na detektivsku priču. Potpunu sliku može steći tek na kraju, ali tada, umesto da svaka stvar dođe na svoje mesto, sve biva pomereno, ispremeštano, bezmalo okrenuto naglavce. Krivac je onaj na koga se uopšte nije sumnjalo – pripovedač. On se samo izdavao za prikupljača podataka iz kojih se može rekonstruisati radnja, dok pravi detektiv mora biti čitalac – umesto pripovedača, on mora prikupljati podatke i povezivati ih u celinu. Za ključnim svedokom se, tako, sve vreme traga na pogrešnom mestu; čitalac je zaveden ulogom pripovedačkog „ja”, i zaboravlja da je to „ja” takođe lik u romanu, te da može i „lagati”. Tek kada to shvati, i kada otkrije mahinacije „nepouzdanog” pripovedača, čitalac se suočava sa onim planom romana koji prepoznaje kao „istinit”. Tako saznaje da su ovde, u stvari, u pitanju dva romana: jedan o revoluciji, čiji je glavni junak Majta, a drugi o pisanju romana, čiji protagonista je pripovedač. Kada potpuno sagleda sve skrivene i posredno naznačene veze između pojedinih delova romana, čitalac će steći i potpunu predstavu o svim pitanjima i o svoj različitosti ponuđenih odgovora. Uporedo sa razmišljanjima o mučnom i često nerazrešivom problemu ostvarenja društvene pravde bez žrtvovanja duhovne slobode, pojavljuje se i razmišljanje o tome da li je, i kako, mogućno temu politike uvesti u književnost, a da to ne naruši njena estetska svojstva.
Veština književnog pripovedanja, umetnost romana, sastoji se upravo u nemogućem razrešenju, ili u prepuštanju uloge sudije čitaocu. Kao što znamo, politički romani su uvek gubili na vrednosti kada su se, radi pedagoških ciljeva, pretvarali u zagovaranje ovakve ili onakve solucije. Biti realista, stoga, znači priznati da književnost ima druge, a ne pedagoške ciljeve; ona dobija na uverljivosti i snazi kada priznaje svoju nemoć da stane na mesto politike. „Zato što sam realista, uvek se trudim da lažem znajući o čemu pišem. To je moj metod rada, a i jedini način, po mome mišljenju, da se pišu povesti, počev od one sa velikim P”, kaže na jednom mestu pripovedač. Vrednost književnosti ne leži u traženju odgovora na politička pitanja, i tek kada roman prevaziđe okvire političkog i zađe u oblast ispitivanja svojih mogućnosti, ne samo u stvarnom životu, već i u prostoru književnosti i umetnosti uopšte, onda se vrednost njegovog traganja pokazuje u drugačijem svetlu. Tako je Vargas Ljosa radio u Povesti o Majti: „Na kraju sam shvatio da se taj roman, za koji sam u početku mislio da će biti političkog karaktera, opisivanje jedne revolucionarne pustolovine, pretvorio, zbog samih okolnosti, zbog metoda koji sam izabrao u radu, u roman o romanu, o fikciji, to jest, o tome šta je prisustvo irealnog u životu, u književnosti i u politici, kao i o tome šta je fikcija u politici.”
One iste godine kada se desio masakr u zatvorima u Limi, iste godine kada sam ja prevodila Povest o Majti, koja će se na srpskom prvi put pojaviti 1987, Vargas Ljosa je objavio roman Ko je ubio Palomina Molera?. Ovaj roman, koji se do sada nije pojavio u prevodu na srpski jezik, svojevremeno sam opisala kao detektivski roman, ali sam u tome možda delimično pogrešila. Nešto jednostavnije radnje i strukture nego što je to kod Vargasa Ljose uobičajeno, Palomino Molero se bavi pitanjima nemoći pojedinca pred moćnim mehanizmom opšte korupcije, problemom vojničke sredine u kojoj strogost prelazi u sadizam, koja podstiče i ohrabruje mračnu stranu u čoveku, beznadežnošću individualnog angažovanja nasuprot opštem mrtvilu. Zatim je usledio roman Pohvala pomajci (1988), kod nas objavljen 1990. u prevodu Branka Anđića. Vargas Ljosa je o njemu rekao, između ostalog, i ovo: „Ja i jedan moj prijatelj, slikar Fernando de Sislo, odlučili smo da zajedno ispričamo povest Don Rigoberta, Donja Lukrecije i malog Fonćita. Trebalo je da to bude umetnički eksperiment, priča sačinjena u četiri ruke, ja sam je pisao, on ju je slikao. Taj projekat ipak nije uspeo jer smo obojica shvatili da želimo da imamo slobodu da se izrazimo. On je tu priču slikao na svoj način, a ja sam je pisao tumačeći je na sasvim drugi. Projekat nije uspeo, ali je u meni ostala volja da spojim jezik književnosti i jezik slikarstva. Tako je nastala Pohvala pomajci, čiji idealni nastavak predstavljaju Don Rigobertove beležnice.” Ovaj drugi roman objavljen je na španskom 1997, a na srpski prevod čekao je do 2003. „Obožavam slikarstvo upravo zbog njegove sposobnosti da evocira i predstavlja ljudsko telo u svoj njegovoj bujnoj senzualnosti. Posle književnosti, to je najuzvišeniji oblik umetnosti”, pisao je Vagas Ljosa.
Mnogo je pomeranja, mnogo menjanja u tekstovima Marija Vargasa Ljose, i mnogo različitih uglova iz kojih se na njih može gledati. Te promene i pomeranja drugačije su vrste od onih o kojima on govori u jednom od tekstova koji slede. Ogledalo se lako iskosi, i slika ispadne pomerena. U izboru tekstova koji je pred čitaocem zato se našlo nekoliko ogledala, koja bi da odraz vrate iz književnosti, i u književnost: odlomak iz knjige Hosea Donosa Lična istorija „buma” svedočanstvo je o jednom period na samom početku književne putanje Marija Vargasa Ljose; svedočanstvo o tim ranim godinama je i Vargas Ljosin ponesen članak o slikaru Fernandu de Sislu. Od najnovijih tekstova, tu je, uz besedu prilikom dodele Nobelove nagrade, i odlomak iz Vargas Ljosinog upravo objavljenog romana Keltov san, u prevodu Jasmine Lazić. Bojana Kovačević Petrović, u čijem prevodu na srpski sada možemo čitati Vargas Ljosine drame Lepe oči, ružne slike, Keti i nilski konj i Čungina igra (Mario Vargas Ljosa, Drame, Gradska narodna biblioteka, Zrenjanin 2010), uz prevod odlomaka iz drame Gospođica iz Takne uvodi nas u tu manje poznatu oblast književnog stvaranja ovogodišnjeg nobelovca.
Aleksandra Mančić
Predgovor za temat posvećen Mariu Vargasu Ljosi, objavljen u Letopisu Matice srpske
